Путин Америци и Европској унији увалио Тројанског коња из Украјине

Москва – Водећи аналитичари америчког министарства спољних послова, ЦИЕ и НСА лупали су главу да одгонетну поклон, све док им није дошао Брежински.

Кад су крајем 6. века пре наше ере у Скитију упале војске Дарија, персијског цара и војсковође који је изградио најмоћнију државу тог времена, Скити су му на поклон послали птицу, миша, жабу и 5 стрела. Кад су у 21. веку САД упале у Украјину, Руси су им из руку свог министра спољних послова поклонили неколико кромпира и парадајза, а министар Лавров сачекао је америчког државног секретара Керија с чувеним аутомобилом „ПОБЕДА“, на чијој је антени била завезана Георгијевска лента…

Америка понавља судбину старе Персије

Крајем 6. века пре наше ере, пошто су се Скити вратили из Азије, у Скитију су упале војске Дарија, персијског цара и војсковође, који је створио најмоћнију државу тог времена, која се распростирала од Египта до Индије. Рат са Скитима за Персијанце био је нешто што до тада нису познавали и у њему су стално трпели поразе. Скити су применили партизанску тактику и, избегавајући да уђу у одлучујучи бој, увлачили су Персијанце у дубину своје територије, стално их исцрпљујући нападима.

Дарије, уморан већ од сталних губитака својих војника по бескрајним степама и, у очекивању велике битке, већ изгубивши свако стрпљење, послао је скитском вођи Идантирусу поруку следеће садржине: „… чудаку један, што стално бежиш? Ако се осећаш силним да се супротставиш мојој сили, стани, престани да луташ и дођи да се бијемо. А ако себе сматраш слабијим, престани више да бежиш и дођи са земљом и водом своме господару да преговарамо.“

Скитски цар је Персијнцима одговорио да ако Персијанци желе да се боре са Скитима, онда нека им нађу и растуре гробнице предака.

И послао је још Персиајнцима, као поклон, птицу, миша, жабу и пет стрела.

Персијанци су се, како пише „отац историје“ Херодот, бацили на решавање загонетке. Сам Дарије био је убеђен да ти дарови означавају његову потпуну победу: миш живи у земљи и храни се истим земаљским плодовима као и човек. Жаба, пак,живи у води и по свему судећи, тврдио је Дарије, Скити му се предају,њему персијском цару, заједно и са водом и са земљом. А стреле означавају да су Скити пред Персијанцима положили оружје.

Међутим, један Даријев саветник тачно је растумачио поруку, која је гласила: „… ако ви, Персијанци, не полетите у небо као птице, или се, као мишеви, не завучете под земљу, или не поскачете као жабе у блато, неће вам бити повратка назад, јер ћете бити поражени овим стрелама“. И показало се да је био у праву… На крају су Персијанци, ништа не постигавши, после дугих лутања по скитским степама и изгубивши скоро половину своје војске, безглаво бежали из Скитије, претрпевши огромне губитке и не освојивши икакав плен.

Слично њима, и Сједињене Државе, запетљавши се у украјинску авантуру по истим тим скитским степама, ризикују да и оне, исто као и Дарије, доживе несрећну судбину.

Како су САД одгонетнуле поруку Русије?

Прича се да су, после завршетка посете Џона Керија Путину у Сочију, водећи аналитичари америчког министарства спољних послова, ЦИЕ и НСА неколико дана лупали главу да одгонетну тајне поклона које је Сергеј Лавров предао државном секретару САД. Додуше, потпуно је јасно да њихове политичке елите о несрећној судбини Дарија знају исто колико и Џејн Псаки зна о планинама у Ростовској области или о мору у Белорусији. Тако је председник Обама растумачио да кромпири значе да им Руси предају сва налазишта која се налазе под земљом, а да парадајзи означавају да томе додају још и све што расте над земљом плус и саму земљу, а аутомобил ПОБЕДА да симболизује потпуну и коначну победу Америке.

Међутим, велики Зигмунд Брежински, кога су дигли на узбуну, не рекавши присутнима шта о њима мисли, рекао им је своју варијанту одгонетке: „Ако се Америка од срамоте не сакрије под земљу, као кромпир, и ако не поцрвени од стида, као парадајз, ништа их неће спасти и биће потучени до ногу.“

Кад су државном секретару Керију саопштили стварно решење загонетке, он је, брже боље, отрчао у Турску, да својим партнерима у НАТО саопшти да им је свима дошло време да ваде и пакују своје удице. А његова заменица, Викторија Нуланд, хитно је одлетела у Кијев, где је уместо „колача“ председникуПорошенку и свој камарили нешто предала – од чега је тамо настала бурна паника, која се претворила у зелену депресију, коју су узели усрдно да заливају тврдим напицима. А у томе су се нарочито истакли кабинет председника Порошенка и Врховна рада (украјинска скупштина – прим.прев.).

Схвативши шта се све десило, Викторија Нуланд се, слично као и лик из руске бајке, на који и необично подсећа, по хитном поступку преселила из Кијева у Москву, где се цео дан усрдно и без икаквих резултата млатила по портирницама Министарства иностраних послова, кријући се при томе од свуда присутних новинара… а после тога неприметно је ишчезла из Русије.

Када би само Америка схватила с ким се она у Кијеву упустила у догађаје…

Када су пре више од годину дана САД и њихови западни савезници из све снаге помагали украјинском уличном преврату у Кијеву, од своје апсолутне историјске и географске неписмености они нису ни схватили шта се дешава.

У Русији су за неколико векова заједничког живота с Украјином и двадесет и три године украјинске незавиности добро научили ко су украјинске елите.

А САД су наивно веровале да ће им поћи за руком не само да изведу преврат и да на власт доведу отворене нацисте и русофобе, него и да ће после тога успети и да створе псеудо државу и да је натерају да функционише.

У Русији су већ давно схватали да је водити преговоре с Кијевом и надати се да ће се договорено поштовати исто што и очекивати да је од медузе могуће добити кравље млеко.

А у САД су рачунали с тим да ће Кијев после победе Мајдана успети да постави радно способни државни апарат и да успут створи борбено способну армију, која не само што ће сломити отпор Мајдану на југо-истоку Украјине, него и да ће после тога прећи у победоносни марш ка руским границама.

У Русији су веома добро знали да су се вековима по бескрајним просторима Дивљег Поља, од којег су после постале Малорусија и Новорусија, потуцали одреди Запорожаца, Татара, Турака и Пољака, који су уствари били најобичнији бандити и пљачкаши.

А у САД су искрено веровали да се велики Укри неколико хиљада година боре с поквареним Москаљима и сељачинама за своју слободу и демократију.

У Русији веома добро памте како су области, које се сада зову Украјином, ушле у састав Русије: после дугог замлаћивња између Пољске, Турске и Русије, као и после масовних сељачких буна, украјинске главешине на челу с Богданом Хмељницким, по ко зна који пут су, обливени сузама, замолиле Руског Цара да их узме под своје. Цар је дуго о томе размишљао, саветовао се с бојарима и на крају је, 1654. године, решио је да спасе православце.

јануара 1654. године била је у Перејаслављу сазвана Рада (скупштина – прим.прев.), која је одлучила о присаједињењу у Русију. Хмељницки је с Козацима, грађанством и свештеницима положио заклетву и пољубио је крст.
Кад су, међутим, нове земље ушле у састав Русије, показало се да козачке главешине никако не желе да се одрекну старих обичаја. А главни од тих обичаја био је што они не само да су своје сународнике на сваки начин израбљивали, него што су их и усрдно продавали на пијацама робова. Тако су првим племством на територији Малорусије постали не дошљаци из Великорусије, него своји рођени козачки сотници, полковници и хејтмани.

У то време знатан део Запорожаца наставио је да се бави својим омиљеним занатом, то јест пљачком. Пљачкали су углавном трговачке караване, а за то разбојништво Московија је Турцима плаћала компензације, које су бивале и до 30.000 рубаља у злату.

А на све то хејтман Петар Алексејевич Дорошенко (чудне ли, скоро потпуне, подударности са садашњим председником Украјине?!) позвао је Турке и Татаре у Украјину, којих је дошло 300 (!) хиљада, а онда је земљу претворио у праву робовску пијацу. И сам хејтман и људи из његове околине активно су учествовали у продаји своје сабраће османлијама и Татарима. Да ли вас и ово на нешто подсећа? А још се на све то Дорошенко и дан данас сматра једним од симбола борбе за „неовисност“.

Када су после неколико деценија локални феудалци, на челу с Мазепом још једном починили издају, Петру Великом је коначно прекипело и уништио је лутајуће Козаштво, као класу уопште (Иван Степанович Мазепа – локални украјински поглавица, који је имао доступа и у круг самог Цара, Петра Великог, издао је за паре Цара, чије је потпуно поверење уживао, за шта је, за такве издајнике, Цар увео тзв. Орден Јуде – прим.прев. – http://ruskline.ru/analitika/2014/07/10/mazepa_mazepinstvo_orden_iudy_iskariotskogo_i_sudba_samostijnoj_ukrainy/).

Оне главешине које су владале земљом и селима са сељацима који су имали положај кметова остале а главешине које нису имале села и кметове побегле су да служе Турцима, који су им дозволили да у доњем току реке Дњепра организују Сеч (својеврсну војну крајину, али под управом Османске царевине – прим.прев.).

Козаци с десне обале Дњепра, која је била под контролом Пољске, наставили су са разузданим понашањем и са пљачкањем и хајдучијом. Ови су разбојници гонили и убијали пољско племство и разарали су њихова имања. Све то било је праћено и масовним покољима јеврејског и пољског становништва у Подољу и на Волињи (области у данашњој Украјини).

године Пољска се обратила Царици Јекатерини Великој за помоћ. Разбојнике су успешно похватали. Део њих био је изведен пред „хумани и цивилизовани – европејски“ пољски суд који је заседао у селу Кодња, где су сви, њих око 300, били кажњени смрћу. А у Кијеву било је одржано „варварско“ руско суђење, где је овај суд, уместо да их казни смрћу, „свој“ део разбојника послао у Сибир.
године Русија, Пруска и Аустрија извршиле су прву поделу дела територије Пољске. Украјина с десне стране Дњепра припала је Русији а с Турском је потписан тзв. Кучук-Кајнарџијски мир, којим је гарантована независност Крима под условима погодним за Русију.
Једна од последица тога мира био је и долазак у Русију избеглица из Србизе, које је Јекатерина Велика почела да насељава по областима с леве стране Дњепра. Ови су досељеници одмах заинтересовали славне Сечевике, који никако нису желели да се одрекну старих навика.

У Харковском обласном архиву постоји спис из 1773. године, под бројем 5590 с називом „О разарању житеља Изјумске провинције од стране Запорожаца“. Показало се да запорошки пуковник Гараџа с Козацима напада досељенике и да пљачка њихова имања а саме досељенике са њиховом имовином одводи себи као кметове… Овакви случајеви имали су масовни карактер.

Коначно се уморивши од безобразлука и својевољности „слободног“ Козаштва Запорожске Сечи, Царица Јекатерина Велика потписала је 5. августа 1775. године Манифест о ликвидацији Запорожске Сечи, навевши 6 разлога, који су је навели да то учини. Ти разлози су били: пљачка, отимање земље, непотчињавање власти, и тако даље, и тако даље и тако даље…

Запорожце су преселили на Кубањ, где су они постали не само примерни земљорадници, него су и активно учествовали у стварању заштитног појаса у подножју Кавказа. Последњи пут Кубански стражари прославили су се у време Руско-јапанског и Првог светског рата. У време Великог отаџбинског рата Кубанци су код хитлероваца изазивали ужас и учествовали су и у освајању Берлина.

Кратко раздобље независности Украјинске Народне Републике у Кијеву 1918. године било је обележено тиме што су тамо, на молбу самих тих кијевских власти, прво дошли Немци а онда и Пољаци, који су заједно с „пријатељским“ кијевским домаћинима и у славним „дорошенковским“ традицијама успели да опљачкају несрећну Украјину. И зар вас и ово опет на нешто не подсећа?

Посла стварања УССР 20-тих година прошлог века, украјинске елите започеле су насилну украјинизацију, затварајући руске школе и избацујући с посла у надлештвима оне, који су одбијали да забораве руски језик. Сва њихова „вештина“ вођења државе свела се на то, што су без икакве помоћи Москве успели да у Украјини организују глад 1932.-33. године. А 1937-38. године Украјинац пореклом, Никита Хрушчов досађивао је Стаљину молбама за обавезно увећање броја људи у такозваним „списковима за стрељање“. Њ егову незаситост на том послу Стаљин је сво време морао да ограничава – о чему по архивама постоје многобројни докази. Ето на основу чега је, захваљујући и познатом „отопљавању“, Хрушчов постао узданица савремене руске либералне опозиције…

Када се 1939.године, захваљујући „злочиначком“ комунистичком стаљинском режиму Украјини присајединила Галиција, „национално забринути“ део Десно-обалне и Централне Украјине значајно је појачан доласком бандеровских убица, садиста и силеџија. 1941. године,после упада хитлеровске Немачне на територије окупиране Украјине и Белорусије, управо је њиховим рукама, под строгим руководством нациста, био спроведен прави геноцид Руса, Украјинаца,Пољака, Белоруса, Јевреја, Цигана и људи других народности, који се нису уклапали у расне постулате Адолфа Хитлера. Историја вероватно никад неће сазнати тачан број ратних заробљеника и цивила које су побили украјински националисти.

Али зато су они дали „достојан“ допринос уништењу десетина милиона људи.

Бандеровске бандитске групе стекле су знатно „борбено“ искуство – које је уствари стечено само на терору против цивила и учествовањем у масовним погубљењима и мучењима.

Из изнетог јасно се може закључити да су типичне особине „украјинског“ стила вршења власти: неограничени бандитизам према сопственим грађанима, масовна пљачка свог становништва, садизам и убиства, као и слични методи „цивилизоване“ државне управе.

А организовавши и подржавши Мајдан 2013.-2014. године, Сједињене Америчке Државе довеле су на власт управо бваш такве „драгоцене“ кадрове.

Кијевски коњ Москве

При свему томе веома је индикативно што наследници традиција разбојништва и бендеровштине увек за све своје неуспехе и поразе окривљују и окривљиваће спољашње силе. На почетку су улогу дежурног кривца имале Пољска и Турска, а онда је њихово место заузела Руска Империја.

Када је после пропасти Империје 1917. године Кијев у помоћ ради заштите своје „неовисности“ позвао прво Немачку, а онда и Пољску, Кијев је за свој пораз њих окривио за то што су их поразили црвени.

У време окупације Украјине, у раздобљу 1941. до 1943. године, националисти су за кривце прогласили СССР и комунисте. Кад су и фашисти претрпели пораз, а заједно с њима и бандеровци, они су одмах за издају окривили своје нацистичке господаре и утекли су на Запад да се предају у руке Англо-американцима.

За сад су они у њима нашли господара, који им је прирастао за срце. Та љубав била је толико бурна и врела, да се из тог крвавог групног порођаја родио садашњи кијевски режим.

Оно што се сада дешава у Украјини до последње тачке и запете копија је познате доктрине, чије се ауторство приписује Алену Далесу. У њој је речено: „… уложићемо све што имамо, сво злато, сву материјалну снагу на заглупљивање руских људи. Посејавши тамо хаос, неприметно ћемо њихове вредности заменити лажним вредностима и натераћемо их да у те вредности поверују. Своје истомишљенике, помоћнике и савезнике наћи ћемо у самој Русији. Епизоду за епизодом спроводићемо грандиозну трагедију погибије најнепокорнијег народа на планети и коначног гашења његове свести о себи. Из литературе и уметности постепено ћемо уклонити њихову социјалну суштину, уметницима ћемо убити вољу да се баве осликакавњем оних процеса кои протичу у дубинама народних маса. Литература, позориште, филм – све ће приказивати и славити само најниже људске страсти. На сваки начин подржавати ћемо и гурати такозване уметнике који ће усађивати и утувљавати у свест култ секса,насиља, садизма, издаје – једном речју сваку подлост. У управљање државом унећемо хаос и неред. Неопажено ћемо, али активно и постојано, подржавати надменост чиновника, подмитљивост, непринципијелност. Часно понашање и уредност биће исмејавани тако да постану никоме непотребни и да се претворе у преживеле остатке прошлости. Грамзивост и дрскост, лаж и обмана, пијанство и наркоманија, страх за живот, мржњу међу народима – а пре свега мржњу према руском народу – све то ћемо љубазно и неприметно култивисати. Шта се дешава наслућиваће или ће схватити само ретки појединци. Овакве људе поставићемо у беспомоћан положај, извргнућемо их подсмеху, наћи ћемо начин како да од њих учинимо лажове и од њих ћемо направити друштвене изроде. На овај начин залуђиваћемо генерацију за генерацијом. За људе ћемо се борити од малих ногу, од дечијег узраста. Главни напор увек ће бити усмерен на омладину, њу ћемо изложити разврату и заглупљивању. Од омладине ћемо направити космополите.“

После неколико деценија усиљеног напора и милијарди потрошених долара Сједињеним је Државама успело да нађу најслабије место и да постигну своје циљеве у Украјини. Појавила се, међутим, пукотина – јер није баш сво становништво Украјине пристало да се претвори у космополите без корена, није се свима свидела будућност да постану пијанице, наркомани, болничари у Пољској и проститутке по Еевропи.

Крим и Донбас су се побунили а и по осталој Украјини стварају се жаришта гнева и незадовољства против Кијева.

При свему томе је, међутим, сасвим јасно да:

– колико год пара да Америка сипа у Украјину, све је то потпуно бескорисно, јер у складу са својим историјским традицијама савремени кијевски панови хејтмани и њихова околина све раскраду, необазирући се ни на накве наредбе из Вашингтона или Брисела

– колико год да САД и ЕУ помажу украјинској армији, она ће увек трпети поразе од устаника Донбаса, јер та је армија васпитана на постулатима Дорошенковске пљачке и садистичких умова бандероваца

– непсредно улажење Русије у украјински конфликт је недопустив све дотле, док сами грађани Украјине не постану свесни те просте чињенице да су им садашње кијевске неонацистистичке власти одузеле не само прошлост, него и будућност.

– кривицу за пораз који му предстоји Кијев ће, како се то већ не мало пута догодило, опет свалити на спољне силе, а нарочито на своје савезнике из Вашингтона и Брисела.

Не хиљаде, него десетине и стотине хиљада озлојеђених грађана Украјине, необазирући се ни на какве шенгенске и сличне визе нагрнуће у Европу и почеће по улицама Варшаве и Берлина и Париза и Букурешта да млате њушке задриглих грађана ЕУ, светећи им се на тај начин за своје ништавило и поткупљивост.

Довољно ће, без сумње, остати и за Американце, јер нема на свету ништа страшније од гладног и опљачканог Украјинца, који више нема ни за толико – да може себи да приушти да може лоче ракичину брљу и уз њу да мезети сланину сапуњару. А чак и такав Украјинац убрзо ће схватити да с његовом садашњом муком Русија нема никакве везе, и да је за све крива његова сопствена лаковерност и глупост.

На овај начин, непосредно се не мешајући у украјинска збивања, Владимир Путин увалио је Америци и Европској Унији правог, изистинског, Тројанског коња али с украјинском личном картом.

Континентал

Превод: Васељенска ТВ