ИНТЕГРАЛНИ ТЕКСТ ГОВОРА РУСКОГ ЛИДЕРА НА ОНЛАЈН СЕСИЈИ СВЕТСКОГ ЕКОНОМСКОГ ФОРУМА У ДАВОСУ (крај)
* Лично сам слушао ставове водећег европског политичара, Хелмута Кола, који је говорио да ако европска култура хоће да се сачува и да остане један од центара светске цивилизације, онда Западна Европа и Русија морају да буду заједно. Тешко је не сложити се са тим. Данашња ситуација је очигледно ненормална
* Може се очекивати да карактер политичких активности у свету постане агресивнији, укључујући притисак на оне земље које не прихватају улогу послушних управљаних сателита
* Мој први принцип за будућност је: човек мора имати удобне услове живота. Стан/кућу и доступну инфраструктуру: саобраћајну, енергетску, комуналну. Други: човек мора бити уверен да ће имати посла, који ће му пружити стабилно растући приход, достојан животни стандард и приступ механизмима образовања током целог свог живота
* Трећи принцип је: човек мора бити уверен да ће добити квалитетну и ефективну медицинску помоћ, када је то потребно, да ће му систем здравствене заштите у сваком случају гарантовати приступ савременом нивоу услуга. И четврто: независно од прихода породице, деца морају имати могућност да добију достојно образовање и да реализују свој потенцијал
* Очигледно је да је окончана епоха, повезана са покушајима да се створи централизовани, униполарни светски поредак. У ствари та епоха није ни почела. Такав монопол је просто по својој природи противречио културној, историјској многоликости наше цивилизације
_____________________________________________________
ТРЕЋИ изазов, а тачније, отворена претња, са којом се можемо сударити у овој новој деценији – то је даље заоштравање целог комплекса међународних проблема. Јер, нерешени и растући унутрашњи социјално-економски проблеми могу неког да подстакну да трага на кога би могао да свали кривицу и да га оптужи за све невоље и тако преусмери раздраженост и незадовољство својих грађана. И ми то већ видимо, осећамо да се повећава градус спољнополитичке, пропагандне реторике.
Може се очекивати да и карактер политичких активности постане агресивнији, укључујући притисак на оне земље, које не прихватају улогу послушних управљаних сателита, коришћење трговинских баријера, нелегитмне санкције, ограничења у финансијској, технолошкој, информационој сфери.
Таква игра без правила критично повећава ризик од једностране примене оружане силе – ето у чему је опасност: у примени силе под овим или оним измишљеним изговором. То повећава вероватноћу од појаве нових кризних жаришта на нашој планети. Све су то ствари, због којих морамо бити забринути.
У исто време, поштовани учесници форума, без обзира на то клупко противречности и изазова, ми морамо, свакако, да очувамо позитивни приступ будућности, морамо да сачувамо приврженост стваралачким перспективама.
Било би наивно предлагати неке универзалне чудотворне рецепте за решавање наведених проблема. Али, покушавати да се дође до заједничких приступа, до максималног приближавања позиција, да се укаже на узроке који доводе до глобалне напетости, свима нама је свакако неопходно.
Поново хоћу да подвучем своју тезу: фундаментални узрок нестабилности глобалног развоја су пре свега нагомилани социјално-економски проблеми. Стога је данас кључно питање – како формирати логику деловања, да се не само брзо обнове глобална и националне привреде, њихове области које су погођене последицама пандемије, већ да постигнемо да та обнова буде стабилна у дугорочној перспективи и да има квалитетну структуру, да помаже да се поднесе терет социјалних дисбаланса.
Узимајући у обзир већ поменута ограничења макроекономске политике, даљи развој привреде ће се у већој мери заснивати на буџетским стимулансима, а кључну улогу ће играти државни буџети и централне банке.
У развијеним земљама, као и у делу земаља у развоју, ми већ запажамо такве тенденције.
Повећање улоге држава у социјално-економској сфери на националном нивоу, очигледно захтева велику одговорност и тесну интеракцију између држава и у питањима од глобалног значаја. На различитим међународним форумима се стално чују позиви на инклузивни раст, на стварање услова за остваривање достојног животног стандарда за сваког човека. Све је то исправно и разматрање таквог нашег заједничког рада је апсолутно потребно.
Савршено је јасно да свет не може да иде путем стварања економије за милион људи или чак за „златну милијарду“. То је једноставно деструктивна позиција. Такав модел је по дефиницији нестабилан.
Недавни догађаји, укључујући миграционе кризе, то су још једном потврдили.
Сада је важно са уопштених констатација прећи на дела, уложити реалне напоре и ресурсе у снижавање социјалне неједнакости унутар појединих земаља и у постепено приближавање нивоа економског развоја различитих земаља и региона планете. Тада ни миграционих криза више неће бити.
Смисао и акценти такве политике, позване да обезбеди стабилан и хармоничан развој, очигледни су. То је стварање нових могућности за сваког, услова за развој и реализацију човекових потенцијала, независно од тога где се он родио и где живи.
Овде ћу истаћи четири кључна приоритета, како их ја видим. Вероватно нећу рећи ништа оригинално. Али ипак, пошто је Клаус дозволио да изнесем позицију Русије, своју позицију, ја ћу то свакако учинити.
Прво. Човек мора имати удобне услове живота. То је стан/кућа и доступна инфраструктура: саобраћајна, енергетска, комунална. И наравно, еколошко благостање, то се никад не сме заборавити.
Друго. Човек мора бити уверен да ће имати посла, који ће му пружити стабилно растући приход, и с тим у вези, достојан животни стандард. Он мора имати приступ ефективним механизмима образовања током целог свог живота – данас је то апсолутно неопходно – који ће му омогућити да развија и гради своју каријеру, а по њеном завршетку да добије достојну пензију и социјални пакет.
Треће. Човек мора бити уверен да ће добити квалитетну и ефективну медицинску помоћ, када је то потребно, да ће му систем здравствене заштите у сваком случају гарантовати приступ савременом нивоу услуга.
Четврто. Независно од прихода породице, деца морају имати могућност да добију достојно образовање и да реализују свој потенцијал. Такав потенцијал има свако дете.
Само тако ће бити могуће да гарантујемо најефективнији развој савремене економије. Економије у којој људи нису средство, него циљ. И само оне земље, које буду у стању да обезбеде напредак у наведене четири области (нисам навео потпуне дефиниције, већ само оно најважније), обезбедиће себи стабилан (одржив) и инклузивни развој.
Управо ти прилази леже у основи стратегије коју реализује и моја земља, Русија. Наши приоритети су сконцентрисани око човека, његове породице, усмерени су на демографски развој и очување народа, на повећање благостања људи, на заштиту њиховог здравља. Ми радимо на томе да створимо услове за достојанствен и ефективан рад и успешно предузетништво, да обезбедимо дигиталну трансформацију као основу будућег технолошког развоја целе земље, а не малог броја компанија.
На тим задацима намеравамо да сконцентришемо напоре државе, бизниса, грађанског друштва, да градимо стимулативну буџетску политику наредних година.
У достизању наших националних циљева развоја отворени смо за најширу међународну сарадњу и уверени смо да би кооперација у питањима од глобалног социјално-економског значаја позитивно утицала на укупну атмосферу у светским пословима, а узајамна повезаност у решавању горућих актуелних проблема повећала би узајамно поверење, што је данас посебно важно и посебно актуелно.
Очигледно да је окончана епоха, повезана са покушајима да се створи централизовани, униполарни светски поредак. У ствари та епоха није ни почела. Били су само покушаји у том правцу. Али, и то је прошло. Такав монопол је просто по својој природи противречио културној, историјској многоликости наше цивилизације.
Реалност је таква, да су се у свету оформили и показали заиста различити центри развоја, са својим самобитним моделима, политичким системима, друштвеним институцијама. И данас је изузетно важно створити механизам усаглашавања њихових интереса, да се многоликост и природна конкуренција полова развоја не претвори у анархију, у низ дуготрајних конфликата.
Владимир Путин и Клаус Шваб
Стога се морамо позабавити јачањем и развојем универзалних институција, које носе посебну одговорност за обезбеђење стабилности и безбедности у свету, за разраду правила понашања и у глобалној привреди, трговини.
Више пута сам указивао, да многе од тих институција данас не преживљавају своје најбоље дане. Ми на разним самитима стално о томе говоримо. Те институције су стваране, наравно, у другачијој епохи, то је разумљиво. И да дају одговоре на савремене изазове, њима је можда, објективно, чак и тешко. Али, хоћу да подвучем – то није разлог да се од њих одрекнемо, не предлажући никакву алтернативу. Тим пре јер те институције имају огромно искуство у деловању и велики, у многоме нереализовани потенцијал.
Тај потенцијал се мора, наравно, прецизно прилагодити садашњој реалности, али свакако га је рано одбацити на историјску депонију. Са њим се мора радити, треба га користити.
Упоредо са тим, наравно, важно је користити нове, допунске формате интеракције. Овде имам у виду мултилатерализам. Тај појам тумаче на разне начине, свако по своме. Било као наметање својих интереса, давање привида легитимности унилатералним акцијама, када другима остаје само да климају главом са одобравањем. Било да је то реално обједињавање напора суверених држава у решавању конкретних проблема у корист свих.
У овом случају, можемо говорити и о решавању регионалних конфликата, и о стварању технолошких савеза, и о многим другим правцима активности, као што је формирање прекограничних саобраћајних или енергетских коридора итд. и тсл.
Поштовани пријатељи, даме и господо,
Ви разумете да ту постоји веома широко поље за заједнички рад. Такви мултилатерални приступи стварно функционишу, то показује пракса. Подсетићу да на пример, у оквиру „Формата из Астане“ Русија, Иран и Турска чине много за стабилизацију ситуације у Сирији и сада помажу успостављању политичког дијалога у тој земљи. Наравно, заједно са другим земљама. Ми то радимо заједно. И у целини са успехом, хоћу то да подвучем.
Русија је предузела, на пример, активне посредничке напоре да заустави оружани конфликт у области Нагорно Карабах, у који су биле увучени нама блиски народи и државе – Азербејџан и Јерменија. Притом, ми смо тежили да се придржавамо кључних договора, постигнутих у Минској групи ОЕБС-а, пре свега између њених копредседника – Русије, САД и Француске. Такође врло добар пример сарадње.
Као што је познато, у новембру је била потписана трилатерална Изјава Русије, Азербејџана и Јерменије. И важно је што се она, у највећој мери доследно спроводи. Успели смо да зауставимо крвопролиће. То је најважније. Успели смо да зауставимо крвопролиће, да постигнемо потпуни прекид ватре и започнемо процес стабилизације.
Нарендра Моди и Владимир Путин
Сада пред међународном заједницом и, несумњиво, пред земљама које су учествовале у решавању кризе, стоји задатак указивања помоћи пострадалим рејонима у решавању хуманитарних проблема, везаних за повратак избеглица, обнову порушене инфраструктуре, заштиту и обнову историјских, верских и културних споменика.
Или други пример. Указаћу на улогу Русије, Саудијске Арабије и САД, као и низа других земаља, у стабилизацији светског тржишта енергената. Тај формат је постао продуктивни пример интеракције држава са различитим, често чак са апсолутно супротним оценама глобалних процеса, са својим различитим погледима на свет.
Заједно с тим, наравно, постоје проблеми, који се тичу свих држава без изузетка. Пример за то је – сарадња у области изучавања коронавирусне инфекције и борбе са њом. У последње време, као што је познато, појавило се неколико варијанти тог опасног обољења. И светска заједница мора створити услове за заједнички рад научника, стручњака, да би се разумело зашто и како се дешава, на пример, мутација коронавируса, у чему се међу собом разликују поједини сојеви. И наравно, треба координирати напоре целог света, на шта позива Генерални секретар УН, а о чему смо говорили и на самиту Групе 20 не тако давно – треба објединити и координирати напоре целог света у борби са ширењем ове болести и у повећању доступности данас толико неопходних вакцина против коронавируса. Треба указати помоћ оним државама, којима је то неопходно, као што су афричке.
Имам у виду повећање обима тестирања и спровођење вакцинације. Видимо да је масовна вакцинација данас доступна пре свега грађанима развијених земаља, док су стотине милиона људи на планети лишени чак и наде да добију такву заштиту. У пракси таква неједнакост може да представља заједничку претњу, зато што ће се, и то је добро познато, о томе се много говорило, епидемија која нема граница, продужавати, наставиће да постоје њена неконтролисана жаришта.
За инфекције и пандемије не постоје границе. Зато морамо да извучемо поуке из садашње ситуације, да предложимо мере, усмерене на повећање ефективности система мониторинга појаве сличних обољења у свету, развоја сличних ситуација.
Други важан задатак, где је неопходна координација нашег рада – у суштини, координација рада читаве светске заједнице – то је очување климе и природе наше планете. Ту такође нећу рећи ништа ново.
Само заједно можемо постићи напредак у решавању таквих озбиљних проблема, као што је глобално отопљавање, смањивање шумског фонда, губитак биодиверзитета, повећање количине отпада, загађење океана пластиком итд, наћи оптимални баланс између интереса економског развоја и заштите животне средине за садашњу и будуће генерације.
Поштовани учесници форума! Драги пријатељи!
Сви ми знамо да се конкуренција, супарништво међу земљама у светској историји није прекидала, не прекида се и никада се неће прекинути. И противречности, сукоби интереса су у ствари такође природна ствар за тако сложени организам, као што је људска цивилизација.
Ипак, у преломним тренуцима то није сметало, него је напротив подстицало да се обједине напори у најважнијим, заиста судбоносним питањима. Мени се чини да је сада управо такав период.
Врло је важно поштено проценити ситуацију, усредсредити се не на виртуелне, већ на стварне глобалне проблеме, на уклањање неравнотежа, критички важних за целу светску заједницу. И тада ћемо, уверен сам, имати успеха, достојно ћемо одговорити изазовима треће деценије XXI века.
Тиме бих завршио своје иступање и желим да вам захвалим на стрпљењу и пажњи.
Много вам хвала.
Путин није за Швабово “велико ресетовање”
Клаус Шваб: Много Вам хвала, господине Председниче.
Многа питања, о којима сте говорили, део су наше дискусије ове недеље. Осим оваквих иступања, ми организујемо и рад циљних група. Не остављамо по страни земље у развоју, говоримо о развоју вештина и знања за будуће генерације.
Господине Председниче, спремни смо за дискусију, која следи, али ја имам једно кратко питање. То је питање, које смо Ви и ја разматрали када смо се срели у Санкт-Петербургу пре 14 месеци. Како видите будуће односе између Русије и Европе?
Владимир Путин: Као што знате, постоје ствари апсолутно фундаменталног карактера – то је општа култура. Највећи политичари Европе недавне прошлости, говорили су о неопходнсоти развоја односа између Европе и Русије, указујући на то да је и Русија део Европе. И географски, и што је најважније, у културном смислу, то је у суштини једна цивилизација. Француски лидери су говорили о неопходности стварања једног простора од Лисабона до Урала. Ја сматрам, и већ сам о томе говорио: зашто до Урала? До Владивостока.
Лично сам слушао ставове водећег европског политичара, бившег канцелара Хелмута Кола, који је говорио о томе да ако европска култура хоће да се сачува и да остане један од центара светске цивилизације у будућности, имајући у виду све проблеме и тенденције развоја светске цивилизације, онда, наравно, Западна Европа и Русија морају да буду заједно. Тешко је не сложити се са тим. Ми се придржавамо управо такве тачке гледишта и позиције.
Данашња ситуација је очигледно ненормална. Морамо се враћати позитивном дневном реду. У томе су интереси Русије, а уверен сам, и европских земаља. Разумљиво је да је и пандемија такође одиграла своју негативну улогу. Смањила нам се робна размена са Европском Унијом, иако је ЕУ један од наших најважнијих трговиснко-економских партнера. На дневном реду је и питање повратка позитивним тенденцијама, и повећање трговинско-економске сарадње.
Европа и Русија су на том плану, са становишта економије, апсолутно природни партнери, и са становишта науке, технологије, са становишта просторног развоја европске културе, имајући у виду да је Русија, као земља европске културе, ипак мало већа по територији, него цела уједињена Европа. Русија има колосалне ресурсе и колосални људски потенцијал. Нећу сада да набрајам шта је све позитивно у Европи, а што би могло ићи у корист Руске Федерације.
Овде је важно само једно: међусобном дијалогу треба прилазити поштено. Треба се ослободити од фобија из прошлости, ослободити се од коришћења у унутарполитичким процесима свих проблема, који су нам остали из прошлих векова, и гледати у будућност. Ако успемо да се уздигнемо изнад проблема из прошлости, да се ослободимо тих фобија, онда нас сигурно очекује позитивна етапа у нашим односима.
Ми смо за то спремни, ми то желимо и ми ћемо томе тежити. Али љубав је немогућа, ако је изјављује само једна страна. Она мора бити узајамна.
Клаус Шваб: Много Вам хвала, господине Председниче.
Превео: Владимир Кршљанин
Изворник: http://kremlin.ru/events/president/transcripts/speeches/64938
