Српска напредна странка је пројекат направљен да би се иза бучне и лажне патриотске демагогије сакрило фактичко признање самопрокламоване републике Косово. Већи број депеша из 2008. године, које је објавио Wикилеакс, потврђују да је та странка основана под будним оком америчких дипломата и финансирана од партија и појединаца из иностранства. Већ на првим разговорима су тадашње и данашње вође те странке истицали да признање Косова за њих није спорно, као што није спорно ни да ће, када дођу на власт, одустати од подршке Србима у Хрватској и Босни и Херцеговини, као и да ће се у погледу привреде понашати као колонија Запада.
Уочи званичног преузимања дужности изабраног председника Сједињених Америчких Држава, Доналда Трампа, већи број виших агената ЦИА и дипломата дала је отказ, без образложења. Председник Трамп је показао разумевање за њихов ”лични чин”, наводећи да ће неки од њих, који су били економске убице потлачених народа и организатори и финансијери Исламске државе и Ал Каиде, морати, ипак, да положе рачуне.
Један од пројеката економских убица из Ленглија и Стејт Департмента је и такозвана Република Косово, чије признање је требало, у име остатка Србије, да спроведе монструм партија – Српска напредна странка коју су створили агенти и протектори ЦИА и Стејт Департмента, а финансирали из и Немачке и Француске.
На Космету су, након НАТО окупације, државна секретарка Медлин Олбрајт, генерал Весли Кларк, и њихови сарадници одмах постали власници јавних предузећа, поште, рудника, банака…Бил и Хилари Клинтон добили су споменике у природној величини, а део аутопута назван је именом умрлог сина доскорашњег потпредседника Џозефа Бајдена…
Таква пљачка државног руководства окупаторске земље над окупираним народима, није упамћена још од пада Османског царства!
Осим протектора Камерона Мантера, Роберта Кокте, Мери Брус Ворлик, у суровим плановима комадања и нестајања Србије учествовали су и дипломате Метју Палмер, пензионисани амбасадор Бил Монтгомери, који је и данас плаћени саветник у СНС-у, као и доскорашњи протектор Мајкл Кирби, који је сурово опљачкао Србију, и којег би морали Срби да пронађу и да га приупитају…
Амерички сенат није признао такозвану Републику Косово, и председник Трамп би могао да повуче такво признање, или приземи аспирације балканских Албанаца.
У депешама које је америчка амбасада у Београду слала Стејт Департменту, а које је Wикилеакс (Викиликс) објавио, налазе се и четири са краја 2008. године, које доказују да се напредњачки врх договарао са страним дипломатама о формирању нове странке и да је у тим разговорима одустао не само од своје раније идеје Велике Србије, већ и од саме покрајине Косово и Метохија. Главни преговарач је био садашњи министар унутрашњих послова Небојша Стефановић, који је службеницима америчке амбасаде редовно подносио извештаје шта се дешава у СНС-у, а то је чинио уз пуно знање и дозволу Томислава Николића и Александра Вучића.
Ово је одсудна година за Српску напредну странку, јер у њој истиче последњи рок који је њена врхушка самој себи поставила и обећала својим америчким менторима у коме мора да буде трајно решено питање Косова.
У депеши коју је америчка амбасада 19. новембра 2008. послала Стејт Департменту, а коју је објавио сајт Wикилеакс, препричава се разговор из средине октобра вођен између члана Председништва СНС-а Небојше Стефановића и сарадника амбасаде, у коме Стефановић тврди како ће трајно решење за Косово бити постигнуто најкасније пет година пошто СНС буде преузео власт. Како не би било забуне на какво “трајно решење” је Стефановић мислио, он у следећој реченици моли да „ЕУ буде суздржанија приликом слања позитивних сигнала, док бирачи (у Србији) не буду припремљени да прихвате решење за Косово”.
“Трајно решење” је, дакле, у складу са очекивањима Европске Уније, а супротно ономе што народ у Србији жели. Ради се, дакле, о признању самопрокламоване републике, а једино отворено питање, око кога би београдска власт још можда могла да преговара, јесу коначне границе које ће Косово имати. Рок који је Стефановић тада дао истиче ове године, тако да СНС сада мора да крене у измену Устава да би се створио прво уставни оквир за признање Косова које ће затим неминовно и да уследи.
„Сваки Србин се пре спавања помоли да дође до поделе Косова”, тврдио је Стефановић сараднику амбасаде, Полоффу, а пренела депеша од 24. децембра 2008. За напредњаке је, очигледно, независност самопрокламоване Републике Косово била свршена ствар и било им је једино стало до тога да нађу згодан изговор како би то презентовали бирачима. Наводна подела Косова, о којој америчка администрација није желела ни да разговара, представљала је последњу сламку за коју би напредњачка врхушка (која је још на почетку сарадње са америчком амбасадом пристала на независност јужне српске покрајине) могла да се ухвати лажући бираче како је, наводно, ипак нешто спашено.
Та “подела” Косова, која у суштини представља само други израз за признање самопрокламоване Републике Косово у пуним границама, је исто што и у Бриселу договорена Заједница Српских Општина-мртво слово на папиру које Приштину ни на шта не обавезује. Све је то Небојша Стефановић са неименованим високим функционером америчке амбасаде у Београду договарао и договорио још током 2008. године.
Поменути разговори Стефановића нису били и једини његов рапорт америчким газдама, нити једини контакт између врха напредњака и америчке амбасаде.
У депеши послатој 16. октобра 2008. године, наводи се како је Томислав Николић још док је био заменик председника Српске радикалне странке долазио да се консултује са амбасадором Камеруном Мантером око формирања, како се тврди, „модерне центристичко-десничарске европске партије”. О садржини тих разговора нема никаквих података у до сада објављеним депешама, али је све очигледније како је Српска напредна странка пројекат који се дуго и пажљиво припремао у страним амбасадама.
Ово потврђује и један наш извор из самог врха Српске радикалне странке, по коме су се неколико месеци пре мајских избора 2008. у једном хотелу на Црном Врху код Краљева срели Томислав Николић, Александар Вучић и Гордана Поп Лазић са Мирославом Мишковићем. Тема разговора је управо било оснивање нове, про-европске десничарске странке. Америчка депеша од 18. октобра 2008. потврђује да је најважнији финансијер СНС-а, поред Милана Бека, у то време био Мишковић.
У СРС-у се, по нашем извору, и пре избора знало да Николић намерава да напусти странку и формира нову. Ко је Шешеља о овоме обавештавао, да ли Вучић или Поп Лазићка, никоме није познато.
У истој депеши од 16. октобра помињу се и неки тајни извори новца за будућу Српску напредну странку. Осим на домаће тајкуне, пажња се скреће и на два страна извора: један из Француске, а други од посебног фонда једне од партија у Немачкој. Француски извор, који се у депеши не открива, могао би да буде круг људи око кума Александра Вучића, Николе Петровића, који је француски држављанин.
Не помиње се у депеши ни име немачке партије која је донирала СНС, али је по улагивачком ставу Вучића према актуелној канцеларки Ангели Меркел више него јасно да се ради о неком фонду њене Хришћанско-демократске уније (ЦДУ).
У депеши упућеној 19. новембра 2008. из америчке амбасаде у Београду, Стејт Департменту у Вашингтону, наводи се како је у једном разговору (не наводе се ни датум ни место одржавања тог састанка), тадашњи шеф кабинета председника Србије Бориса Тадића, Миодраг Ракић, рекао заменику амбасадора да га је пре мајских избора те године Тадић упутио да „охрабри Николића да се одвоји од СРС-а, јер би СНС-ова бирачка база била важна за напредовање српске про-европске струје”.
У време размишљања о отцепљењу од радикала, већ се знало и име нове странке – Српска напредна странка.
Све је, по садржају откривених депеша, било унапред испланирано и припремљено. Неколико детаља индиректно откривају да је и политички програм напредњака урађен у америчкој амбасади, или је, у најмању руку, ту заједнички разрађиван.
По депеши од 19. новембра 2008, Небојша Стефановић се средином октобра сусрео са Полоффом који га је питао о напредовању у изради програма СНС-а. Члан напредњачког Председништва Стефановић му је одговорио како постоје оквири програма, а да су то на првом месту економска питања која тиште бираче (као што су ниска примања, висока стопа незапослености и слично). И сама Српска радикална странка је дуго времена инсистирала на питањима која интересују обичне раднике, пензионере и незапослене-коментарише у поменутој депеши амбасадор Мантер.
На октобарском састанку Стефановић рапортира да ће се у наредном периоду СНС фокусирати на придобијање умеренијих чланова ДСС-а и НС-а и похвалио се чињеницом да им прилазе и чланови, као и финансијери саме Демократске странке, као што је јагодински тајкун Миодраг Николић Феман.
Пошто у том тренутку напредњаци нису имали никакв политички програм, Стефановић је свом саговорнику објашњавао да СНС „не инсистира на крутом програму, већ више на страначкој ‘идеји’ (?) око које би се бирачи окупили”. Проблем, који у депеши није изговорен, али је приметан, лежао је у томе да су Николић и Вучић од странаца очекивали да им предају програм њихове странке. То се убрзо и десило.
Недељу дана после Стефановићевог рапортирања Полоффу, одржана је оснивачка скупштина СНС-а на којој је члановима приказан у међувремену од америчке амбасаде добијени програм. Небојша Стефановић је у то време био задужен за избор и контролу говорника на скупштини. У депеши од 24. октобра 2008. амбасада је поднела веома детаљан извештај о раду оснивачке скупштине.
После кратког препричавања ко је и шта говорио, извештај се осврће на разговор Полоффа и Стефановића, у коме се Стефановић правда да је учинио све од себе да припреми говорнике да не буду превише радикални и да је, у суштини, задовољан учинком. Ниједан од говорника није више помињао идеју Велике Србије, а и по питању односа Србије према Косову сви су били умерени. Чак је и наводни представник Срба са Косова био подметнут и уопште није био из јужне српске покрајине, преноси депеша речи Симе Спасића, Србина са Косова, који је демонстративно напустио скуп.
Релативно задовољан својим цензорским радом, Стефановић се жали Полоффу како је пребачен на ниже функције. Иако остаје члан Председништва странке, његово поље деловања неће више бити пропаганда за целу странку, већ рад на јачању београдског одбора. Улагивачки, Стефановић позива Полоффа да, упркос томе, остану у контакту. Како се у депеши преноси, он је изразио наду да ће се са Полоффом убудуће виђати и на званичним, али и на друштвеним догађајима. Шта се са њима двојицом после тога дешавало, депеше не помињу.
Депеша од 24. октобра о Оснивачкој скупштини СНС-а помиње још један детаљ који показује ниво улагивања до кога су спремни да се спусте овдашњи политичари пред страним менторима и окупаторима. Николић се тако после званичног дела скупштине пред новинарима и укљученим камерама обратио Полоффу, захваљујући му се што америчка амбасада прати рад новосноване странке. У депеши се посебно истиче чињеница како је ово било први пут да се Николић у јавности неком страном званичнику обратио на енглеском језику, – до тада је то избегавао, а у временима док је био заменик председника СРС-а је тврдио како тај језик из протеста не би никада користио.
Без икаквог срама, Александар Вучић је чак два пута то вече предложио Полоффу да се убрзо поново сретну како би разговарали о „визији његове странке у вези Србије”, како је то формулисано у депеши. По ономе што знамо из других депеша, ово је био кодиран назив за давање даљих инструкција за рад напредњака.
Утицај америчке амбасаде на каљење напредњачких функционера видљив је на сваком кораку.
У депеши од 24. децембра 2008. се описује разговор са Јоргованком Табаковић, која се описује као водећи економски стручњак напредњака (за чуђење је, да је Јоргованка са замрзнутим чланством у СНС-у, именована за јединог заменика председника странке Вучића). Састанак је одржан 19. новембра, а по опису се може закључити како је то био само један у низу сусрета.
Разлог за овај састанак, објашњава се у депеши, била је иницијатива СНС-а како републичка Влада треба да буде активнија у привреди и да се дистанцира од макроекономског фундаментаизма. Због овог одступања од нео-либералних доктрина које су Американци наменили покореним државама, Амбасада је на разговор и објашњење позвала Табаковићеву.
На крају депеше, амбасадор Мантер је за тренутак заборавио на дипломатску суздржаност и згрожено напоменуо како су Табаковићкини ставови „одраз њених социјалистичких корена из времена када је била министар у Милошевићевој влади” и да је „економски план СНС-а оријентисан на прошлост и социјализам”.
Како се наводи у депеши, Табаковићева је подвукла како монетарна политика мора да буде лабавија, јер јак динар штети домаћој привреди. Тврдила је како Србија, у случају одговорније монетарне политике, не би више имала потребе да се задужује код Међународног монетарног фонда, као и да Народна банка Србије треба више да брине о повећању стандарда, него о инфлацији. Заговарала је тада већи протекционизам у спољној трговини, тврдећи како Србија не треба безрезервно да имплементира Споразум о слободној трговини са ЕУ, јер би то уништило домаћу економију. Чак је као пример корисног изолационизма истакла пример Сједињених Америчких Држава и квоте које су увеле на увоз аутомобила из Јапана.
Када се упореде ондашња Јоргованка Табаковић и ова данашња, рециклирана, види се да су јој амерички инструктори у потпуности променили мишљење. По оној народној „што је дозвољено Јупитеру, није дозвољено магарцу”, Американци радо уводе заштитне мере корисне за сопствену привреду, али су апсолутно против тога да исте мере примењују њихове колоније, па тако исто и Србија. Исто тако, у њиховом је интересу да се колоније даље задужују и дубље упадају у дужничко ропство, тако да је гувернерка НБС-а Јоргованка Табаковић потпуно заборавила шта је мислила и заговарала чланица председништва СНС-а Јоргованка Табаковић-Србија се, од како је она на челу Народне банке, из дана у дан све више задужује.
Оснивачи Српске напредне странке, на првом месту Томислав Николић, Александар Вучић и Небојша Стефановић су за сваку ситницу трчали на консултације са америчким представницима. Ни једну једину иоле важну одлуку у то време нису могли самостално да донесу, како се више него јасно види из откривених депеша.
У депеши од 24. децембра 2008. преноси се и разговор са Небојшом Стефановићем, који је он 11. децембра 2008. одржао са Полоффом. У то време су постојале шпекулације како би тек формирана Српска напредна странка могла у Влади да замени Г17 Плус, али је Стефановић свом америчком наредбидавцу пренео јединствен став врха странке како би то било равно политичком самоубиству. На једном месту у ставу 4 депеше употребљена је формулација „Стефановић је износио аргументе”, што би могло да сугерише да је његов сговорник био другачијег мишљења, односно да СНС треба да искористи прилику и да уђе у коалицију са ДС-ом и СПС-ом.
Разговор се завршио очигледно без проналажења заједничког става, па је настављен 17. децембра када је Стефановић поентирао тврдњом врха странке како би опозиционо деловање довело до даљег повећања чланства. Посебно је истакао оно што је његовог америчког саговорника највише интересовало, а то је да би као конструктивна опозиција (која подржава све што Влада чини на про-европском путу Србије) СНС у наредних годину дана привукао велики број разочараних чланова СРС-а. Коначно је закључено како је то добро решење, а заједничким радом са америчком амбасадом СНС је заиста постигао да на наредним изборима 2012. Српска радикална странка остане испод цензуса.
Још у депеши од 16. октобра, послатој пет дана пре оснивачке скупштине СНС-а, протектор Мантер обавештава Вашингтон како сматра да треба обратити велику пажњу на странку у настајању, износећи као једину зебњу чињеницу да је Николић био близак сарадник Војислава Шешеља. Интересантно је да он том приликом не помиње да је и Вучић био близак са вођом Радикала и да је, чак, планирао да наследи Николића на месту заменика председника Српске радикалне странке.
Америчкој амбасади је у то време било веома добро познато да је Вучић једна од покретачких снага странке у формирању. Чак се на једном месту открива како је он, још док се наводно двоумио да ли да напусти СРС и придружи се Николићу, износећи плачљиво и могућност потпуног повлачења из политике, тајно посветио изради политичке платформе будуће Српске напредне странке. Неименовани извор, који се цитира у депеши од 16. октобра, потврдио је америчкој амбасади да је Вучић недељама пре давања оставке на функције у СРС-у 14. септембра 2008. био ангажован на стварању СНС-а.
Највећи проблем који су у почетку имали Николић и Вучић, а како су у више разговора закључили Полофф и Стефановић, јесте некадашње залагање за Велику Србију. Америчка страна је инсистирала на томе да се врх напредњака јасно и брзо дистанцира од својих ранијих ставова о српској граници на линији „Карловац-Карлобаг-Огулин-Вировитица”. Њихов притисак је био толико снажан, да је Стефановћ стално морао да се правда и измишља нове разлоге зашто се то не чини.
У депеши од 19. новембра 2008. године, Стефановић се правда како би брзо и прегласно одбацивање идеје Велике Србије учинило да бирачи Николића и Вучића сматрају „лицемерима и опортунистима”, али је одмах подвукао како врх СНС-а у потпуности прихвата све америчке сугестије у погледу граница Србије без Косова. У истој депеши се наводи како СНС неће подржавати сепаратистичке групе и покрете у Републици Српској.
У вези Срба у Хрватској, амбасада шаље депешу 24. децембра 2008. извештавајући Вашингтон да је Стефановић поднео извештај о свом заједничком путу са Вучићем у Хрватску, где су боравили од 8. до 10. децембра исте године. Без обзира на званичан став странке, тврдио је Стефановић, СНС неће тражити да Влада финансијски помогне Србе у Крајини, јер би то ослабило позицију Бориса Тадића. Са друге стране, САД би могле да поправе свој имиџ међу Србима, предлаже Стефановић, тако што би финансијски помогле обнову неколицине кућа српских повратника (у депеши се користи израз „хандфул” што значи „колико стане у шаку”, односно изузетно мало).
Истовремено је Стефановић, по извештају из поменуте депеше, јасно ставио до знања да би ова „хуманитарна” помоћ представљала димни завесу иза које би САД наставиле да фактички промовишу поделу Косова.
Генерал Божидар Делић, један од оснивача Српске напредне странке, након повратка у Српску радикалну странку, напуштајући је дана 28. фебруара, 2011. године, изјавио је да се враћа у Српску радикалну странку “јер је Српска напредна странка, коју је основао са Томиславом Николићем, превара у којој патриоте и поштени људи немају шансу”.
Делић је тог дана новинарима у Скупштини Србије рекао да је ушао у напредњаке јер је мислио да ће то бити странка поштених људи и патриота, али да за две и по године није сазнао какав је програм напредњака и да му је речено да је то због тога што је на енглеском језику, па је још додао и ово: “…То значи да програм СНС није писан у Србији”
Делић је навео да “поштени људи и патриоте у СНС немају никакву шансу” и да се о свему питају само Томислав Николић и Александар Вучић.
Републичка власт под контролом Српске напредне странке наставља да доследно спроводи програм коначног одвајања Косова од Србије, како је 2008. у америчкој амбасади договорио Небојша Стефановић. О томе како се то све спроводи иза леђа српског народа, говори писмо народног посланика и члана Одбораза Косово и Метохију од 11. јануара 2017. чије најважније делове преносимо:
„…Недопустиво је да је Одбор за Косово и Метохију до сада одржао свега три седнице од којих је прва била конститутивна одржана 28. јуна 2016. године. Другу седницу, а прву радну, Милован Дрецун је заказао тек након захтева групе опозиционих посланика који су у складу са пословником Народне скупштине тражили њено одржавање и она је напокон одржана 17. октобра 2016. године. Трећу седницу одбора која је одржана 11. јануара 2017. године без присуства јавности председник одбора је такође заказао тек након писменог захтева седам опозиционих народних посланика који су то тражили у складу са скуштинским пословником.
Подсећам да су остали скупштински одбори, којих је укупно 19, одржали далеко већи број седница, а поједини и преко 20! Одбор за европске интеграције одржао је 12 седница.
На жалост, и овај покушај опозиционих посланика да се на седници Одбора отворе важне теме, које се намерно крију од јавности, је пропао због одлуке председника одбора Милована Дрецуна да седницу затвори за јавност.
Циљ је да се од јавности сакрије да је Бриселски споразум најгори споразум икад потписан у српској историји када су у питању српски национални и државни интереси. Заједница српских општина која је предвиђена у оквиру овог споразума је само фасада, или рећи декор, који треба да сакрије чињеницу да је ова власт сама укинула институције српске државе на Косово и Метохији. Она треба да амнестира владајући режим од неодговорне националне политике.
Иако се зна да она треба да функционише у оквиру сепаратистичке творевине Републике Косово, Марко Ђурић директор Канцеларије за Косово и Метохију обмањује јавност да ће ЗСО функционисати у оквиру правног система Србије. На другој страни председник одбора Милован Дрецун пре неколико дана моли сепаратистичке власти у Приштини да једну такву заједницу угради у оквир свог устава.
Изјаве високих функционера СНС да ће на Сретење почети да функционише Заједница српских општина су неозбиљне. јер је свима у Србији јасно да ова власт због наводног уласка у Европску унију нема смелост да тако нешто уради.
Зато и крију истину од јавности Србије избегавањем да се на дневни ред Скупштине Србије стави расправа о Косову и Метохији, док седнице Одбора за Косово и Метохију затварају за јавност. Вероватно ће у наредном периоду појачати реторику лажног србовања и патриотизма уочи предстојећих избора, а на Косову и Метохији ће заједно са својим послушницима наставити да руше институције државе Србије…”
А 3. Који од Мантерових заменика?
У депешама се, осим тадашњег амбасадора САД у Београду Камерона Мантера нико више од америчких саговорника не помиње поименце. На једном месту се наводи како је Стефановић разговарао са „ДЦМ”, што је скраћеница за енглески назив „Заменик шефа мисије”. Будући да је Мантер имао неколико заменика, остаје отворено питање који је био у питању. На неколико места се помиње да је са америчке стране разговарао „Полофф”, што би могло да буде и презиме (у САД и у америчкој администрацији постоје особе које се овако презивају). Међутим, пошто се ни у једној депеши не помиње име чиновника вероватније је да се иза ове речи крије скраћеница за „политицал оффицер”, једну од службених ознака унутар Стејт Департмента.
А 4. “…Кад се Шешељ врати из Хага”
Депеша 08БЕЛГРАДЕ928 од 9. септембра 2009 : “…Браца Грубачић тврди да је Николић одлучио да подржи ССП после састанка с председником Тадићем крајем августа, који је наводно организовао власник ‘Делте’ Мирослав Мишковић (…) Градоначелник Београда Драган Ђилас рекао нам је 5. септембра 2008, пре Николићеве оставке, да је СРС заузела далеко конструктивнији, проевропскији став од ДСС-а (…)
Контакт из међународне заједнице који се 1. септембра 2008. срео с Николићем известио је да је он изразио незадовољство СРС-ом и говорио о плановима да оснује нову партију када се Шешељ врати из Хага. Наш контакт закључио је да је неспоразум са Шешељем око ССП-а био последња кап за Николића”. Док је потпредседник ДСС-а Александар Поповић 9. септембра, на питање да ли би „Николићева група била привлачнија ДСС-у као партнер у опозицији, одбрусио, ‘питајте ваше СРС стручњаке у Вашингтону, они знају више о радикалима од нас’ (коментар: Поповић је упутио нашироко распрострањену гласину да су током мајских избора Сједињене Државе финансирале радикале како би охрабриле европска признања Косова).
Логика се састојала у томе да би, ако би радикали преузели власт, Косово придобило више симпатија за своју независност)”. У закључку ове депеше наводи се и да, ако Николић „успе да састави умеренију и конструктивнију опозициону групу, биће више простора за ангажовање. Насупрот томе, неуспех би оставио СРС у својој пуној снази у Скупштини и без умереног утицаја у свом вођству, стварајући ризик од даље поларизације и ометања српских европских аспирација…”.
А 5. Вучић и лош и добар момак
У једној од депеша коју је проследила амбасада САД из Београда, у марту месецу 2009. године, надлежни службеници овог дипломатско-конзуларног представништва говоре о својим новим сазнањима у вези учешћа Српске радикалне странке и њених тадашњих лидера, Вучића и Николића, у случају напада на зграду амбасаде и паљевине: “…У марту месецу 2007. године, припадници Српске радикалне српске странке (СРС), предвођени својим лидерима, одржали су демонстрације испред амбасаде САД. То су биле добро организоване демонстрације у којима је СРС давала своје обезбеђење, “да ствари не би измакле контроли”. Амбасада САД у Београду доживела је два напада од стране Срба љутих због проглашења независности Косова и Сједињених Америчких Држава које су признале Косово као независне државе, а које су чланови и вођство Српске радикалне странке извели на улице. Дана 17. фебруара 2008, велике демонстрације које су, према сазнањима амбасаде САД организовали Александар Вучић, Томислав Николић и други руководиоци њихове странке, довеле су до тога да је око 200 изгредника оштетило зграду амбасаде. Иста група (којом је Вучић командовао) пружила је отпор полицији након првог напада…”
Међутим, још доста пре ових демонстрација, Александар Вучић је тесно сарађивао са амбасадом САД у Београду, тако да је невероватно да је поменуте демонстрације организовао без договора са својим контактима из америчких обавештајних служби.
У депеши 06БЕЛГРАДЕ612_а од 19. априла 2006. препричава се рапортирање које је Вучић поднео свом неименованом контакту из амбасаде поводом 24. фебруара одржаних демонстрација на Тргу Републике у Београду.
Пошто је прво констатовано како се окупио релативно мали број људи, око 3.000, у депеши се износи мишљење како су демонстрације само упозорење Влади шта може све да јој се деси у случају проглашења независности Косова. И сам Вучић је то признао у поменутом разговору.
Тадашњи генерални секретар СРС-а је свој кључни контакт из амбасаде (у оригиналном тексту “кеy Ембассy цонтацт”) обавестио како странка не намерава да руши тадашњу владу док се не заврши са одвајањем Косова. Демонстрације од 24. фебруара су, дакле, биле обичан ћорак.
Вучић је у поменутом разговору изнео своје планове за убудуће. На првом месту је сматрао да једном снажном, али јаловом реториком, покуша да привуче што је могуће више бирача из ДСС-а и да тек онда крене у рушење владе и нове изборе.
Говорећи о Косову Вучић је давао до знања како он сматра да је судбина јужне српске покрајине решена и да су он и странка коју је тада представљао, Српска радикална странка, заинтересовани само за сопствену политичку корист од тог чина. То се јасно види из његовог обећања да се ништа значајније неће предузимати од стране СРС-а до коначног проглашења независности Косова.
Годину дана после овог разговора дошло је до уличних немира у Београду, којом приликом је страдала америчка амбасада. Још тада су се појавиле шпекулације да су Американци сами инсценирали напад на своју амбасаду, односно да су желели преко дипломатског скандала да дестабилизују тадашњу владу Србије.
Када се узму у обзир подаци који се износе у депеши од 9. септембра 2009. како је долазак радикала на власт у Србији у интересу бржег признавања Косова, лако је закључити да је и напад на америчку амбасаду добро договорен између Александра Вучића и његове везе према америчкој обавештајној служби ЦИА.
А 6. Доступни линкови
Све депеше могу у оригиналу, на енглеском језику да се нађу на овим интернет-адресама:
16. oktobar 2008. – https://wikileaks.org/plusd/cables/08BELGRADE1072_a.html
24. oktobar 2008. – https://wikileaks.org/plusd/cables/08BELGRADE1108_a.html
19. novembar 2008. – https://wikileaks.org/plusd/cables/08BELGRADE1189_a.html
24. decembar 2008. – https://wikileaks.org/plusd/cables/08BELGRADE1326_a.html
Милан Маленовић, Таблоид
