Рађање нерадничке класе

Да ли ће радници за 1. мај обићи Кућу цвећа и направити селфије са маршаловог последњег коначишта? Ако већ немају времеплов да се врате у време кад су били хаџије, нека барем имају сведочанство о томе с ким су изградили силне фабрике, зграде и путеве. Да ли то што демократске генерације политичара и њихови неолиберални следбеници данас не могу ни да окрече оно што су зидали наши старци припада носталгичарском нарицању за добрим, старим временима социјалистичке, а богами, и самоуправне изградње? Да ли је то само првомајска илузија, која подсећа на уранке, јагњиће на ражњу и породице које угрожавају природу?     

О том добу се иначе последњих десетак година говори са подсмехом, па се махом спрдају са иконографијом тих фабрика-градова са подшишаним травњацима, управним зградама које су подсећале на свеже окречене затворе, испред којих би стајао билборд са набилдованим шљакером у радничком комбинезону и табелом са цифрама из новог петогодишњег плана и подсећањем на прошлогодишње оборене рекорде у производњи. Сваке године, за први мај, у фабрике би стизао шеф градског или републичког комитета, деца су у пионирским марамама певала неку од револуционарних симфонија, а комитетлија би набацио неколико фраза о индустријализацији, па извозу, али у пријатељске земље, онда би окренуо на братство и јединство.

Нема више комбајна: некада је живео “као змај” (Фото Д. Јевремовић)

Пажљиво би га слушао превејани чича с пивским стомаком, који је прошао све опаке партијске и привредне школе, пресекао црвену врпцу и свечано отворио неку нову покретну траку. ОК, можда ти типови нису били неки нарочити стилисти. Нису имали маркетиншке агенције које би им за дебелу лову уместо дечјег хора увалиле хостесе у минићима са напумпаним уснама на три атмосфере…

И поред све те водвиљске иконографије, београдска пољомеханизација је била све само не комедија. Извозили су тракторе у више од 80 земаља света. А крајем 1989. године Србија је имала 1,1 милион индустријских радника.

Али, током последњих 20 година нестао је некада моћни металски комплекс Србије и Београда. „Змајеви” комбајни, алатне машине „Лоле” или брзи чамци „Бродотехнике”, заједно са још десетинама диносауруса самоуправне социјалистичке економије, попут „Рекорда”, „Југостроја” или ДМБ-а, сахрањени су на отпаду транзиције. Готово је. Од Раковице је остала само Стражевица, командни центар војске, у који ни НАТО није могао да допре својим разорним бомбама. Разуме се да је и тај мистични, командни бункер градила изумрла југословенска радничка класа. Или, што би се рекло, домаћа памет. Као што су исти шљакери утврђивали лавиринте подземних склоништа Садама Хусеина, Муамера Гадафија и остале арапске неваљале браће који су завршили попут радника из далеке земље које су ангажовали. Наиме, неки су обешени, а неки су растргнути. У нашим сећањима, наравно. И тако треба да остане, како нико више не би помислио да је некада постојала земља радника сељака и поштене интелигенције.

Дакако, био је то систем далеко од идеалног. Имали смо моћни „Генекс” и привредни побачај попут фабрике плоча „Медијапан” у Краљеву или МКС у Кикинди.

Имали смо црвеног менаџера прве категорије Микија Савићевића или Емериха Блума у Зеници, али и Фикрета Абдића из „Агрокомерца” у Великој Кладуши који је хтео да добаци даље од своје Мрдуше Доње, па је заглавио робију.  

Истина је, десетине милијарди долара стизале су са Запада пошто је маршал раскинуо везу са Совјетима, а нарочито када је основао покрет несврстаних, удаљавајући сиромашне земље од Варшавског пакта и симулирајући трећи блок састављен од арапских, афричких и латиноамеричких држава. Али, те милијарде нису завршиле на офшор рачунима Брозових племенских поглавица, као што то данас чине тајкуни, већ су милијарде преливене у фабрике, станове, путеве и одмаралишта где су могли да летују и чистачице и генерални директори. Сви заједно, на истој плажи, огољени до купаћих костима или гаћа.

Протест радника “Прокупца” због стечаја (Фото А. Васиљевић)

Потом је дошла демократија. Показало се да ни ЈАТ, којим су радници летели на море, ако их је мрзело да возе „југа”, а ни земља, у времену које је следило, нису имали пилота у авиону. Тако су путници завршили овако како су завршили. Треснули су у балкански капитализам.

Да се, рецимо, ова друштвена сага одвијала над небом Скандинавије, па да неко гурне Норвежанина, Данца или Финца да лете, у њиховим ранчевима била би спакована барем три падобрана, мобилни најновије генерације са компасом и џи-пи-есом, топли оброк плус чоколада, дневница од 200 евра за боравак у ваздуху, милионска одштета за претрпљени страх и регрес за годишњи одмор.

Но, вратимо се у овдашњи ваздушни простор, где је брига за човека ипак најпреча. Ударац у земљу је, дакле, био страховит, потресан и самоубилачки.

Приватизација је обављена, али не и буквално, као у скриптама Џефрија Сакса. Он би, наиме, био нешто хуманији. Приватизација је обављена као у романима Агате Кристи. Што ће рећи, нема фабрика, нема ни радника. Односно, нема леша, нема ни злочина.

Зато смо сведоци, док гледамо наше драге наследнике, како се рађа нова, нерадничка класа. Дању спавају, ноћу лочу по сплавовима. Неће да мењају ни систем, као што неће ни себе.

Када им причамо о старим временима, помишљају да је легализована употреба канабиса. Односно, мисле да смо надувани. И у праву су. Старе, напуштене фабрике, раштркане по Србији, изгледају као напуштена скровишта за зомбије. А ми смо, ваљда, тек нешто лепши. 

Александар Апостоловски

———————————————————————————

ИНТЕРВЈУ: ДУШКО ВУКОВИЋ, председник Синдиката радника грађевинарства

Страх се увукао међу раднике

„Положај већине радника у Србији данас уникатна је верзија неолибералног концепта друштва и привреде, који се више приближава робовласничким него уређеним односима. Уз неразвијене механизме државне контроле и примене законских прописа, радник је последњи на степеништу измиривања обавеза. Касни се са исплатом ионако малих зарада, не уплаћују се доприноси за пензијско и здравствено осигурање, па радници не могу да остваре уставом загарантовано право на основну лекарску услугу и пензију.
Велики број радника у грађевинарству, трговини и угоститељству ради дуже од законом дозвољених редовних и прековремених сати, при чему се не обрачунавају увећања за сате прековременог, ноћног или сменског рада. Сатанизују се синдикални активисти кад покрену процес решавања проблема и активирају се бланко и унапред потписане изјаве о раскиду уговора о раду. Страх се увукао међу раднике, јер су свесни да им је смањена шанса да заснују нови радни однос, због чега пристају на нерегуларне и експлоататорске односе”, каже Душко Вуковић, председник Синдиката радника грађевинарства и индустрије грађевинског материјала Србије.

Дуго најављиван Закон о раду требало је да побољша запошљавање и побољша положај радника на тржишту рада. Како ви оцењујете ефекте овог закона?

Положај радника није ништа бољи након девет месеци примене Закона о раду, а то наша истраживања и потврђују. Оно на шта су синдикати упозоравали и пре његовог доношења показало се истинитим – само су смањене финансијске принадлежности радника, односно смањене су обавезе послодаваца према њима. Мања је зарада јер је смањен минули стаж, мање су отпремнине и код проглашавања вишка и код одласка у пензију, а умањена су многа индивидуална и колективна права радника. Закон о раду не побољшава запосленост јер недостају многа системска решења. У овом моменту више од 700.000 грађана Србије је незапослено, а највећи број њих су младе особе.

Са окончањем процеса приватизације очекује се смањење броја запослених у јавном сектору и нови удар на бирое за запошљавање. Глас синдиката пре доношења закона није желео ни да се чује, а наша упозорења да истоветна решења која су раније усвојена у земљама у окружењу и другим европским државама нису дала позитивна решења – нису ни разматрана, па је скоро извесно да је циљ закона једино био даље смањење трошкова радне снаге.

(Фото лична архива)

Представници владе често истичу да све што раде – раде у корист радника. Да ли ви имате утисак да се влада залаже за „вашу ствар“ и за права радника?

На ово питање одговорићу посредно – да се влада залаже за раднике стварно, а не декларативно, уважила би дугогодишње предлоге синдиката и увела би прогресивну стопу опорезивања зарада, а не би истом стопом опорезовала и минималну зараду и зараду од милион динара. Радник који прима минималну зараду требало би да буде потпуно ослобођен обавезе плаћања пореза, јер у нашој земљи радник чија плата износи 21.000 динара не може ни да преживи, а камоли да плаћа порез. Да се влада заиста залаже за раднике уважила би да постоје регионалне разлике и разлике у броју чланова породичног домаћинство, па би увела пореске олакшице и мање стопе пореза и по тим основама, јер није иста животна позиција оних који живе и раде сами и оних који имају двоје или троје деце.

Да се власти заиста залажу за раднике не би дозволили да радници буду више оптерећени стопом доприноса за пензијско осигурање од послодаваца, чиме улазимо у ред ретких земаља у којима је допринос радника већи од доприноса послодавца. Да се заиста залажу за раднике повећали би, а не смањивали, зараде у Србији чији просек од 43.000 односно 44.000 динара не може да подмири просечну потрошачку корпу од 60.000 динара. А такав однос зарада и корпе већ је деценијама исти, што говори очигледно о стандарду просечног радника у Србију и његовом осиромашењу.
Ко сноси највећи терет ригорозних мера штедње и да ли је то „трпљење” зарад бољег сутра неравноправно расподељено? 

Нема потребе да трпљење стављамо под знаке навода, јер је евидентно да су терет преласка из планске привреде у тржишну највише осетили и још подносе радници и пензионери који су одрадили пун радни стаж. Њихова вера у политичке флоскуле да ће приватизација и промена политичких и економских односа побољшати животни стандард сурова вишедеценијска стварност је распршила. „Шведски” стандард, „европски” стандард, „трпљење” зарад блиске „боље будућности”… све је то радницима и пензионерима последњих неколико деценија обећавано. А реалност говори да се из године у годину смањују радничка, синдикална и права пензионера и да се смањује ниво зарада и пензија. Са друге стране, расте рад на црно, послодавци не уплаћују доприносе у пензиони фонд, и то им се толерише, свака власт има своје миљенике које фаворизује и „гледа им кроз прсте”, чиме подстиче нелојалну конкуренцију и различитост у испуњавању законских обавеза.

Ко се највише бори за радничка права и какав је положај синдиката у нашем друштву?

Мислим да је синдикат и даље једина истинска институција која се може изборити за бољи друштвени економски и социјални положај радника. Под синдикатом не подразумевам руководства синдиката, већ укупно чланство које у повоју капиталистичких односа у Србији још не користи свој потенцијал како у знању тако и у бројности. Томе донекле доприносе и сама синдикална руководства која не проналазе минимум заједничких интереса, акција и договора која би се пред влашћу и асоцијацијама послодаваца представила као монолитни и по значају респектибилни партнер.
Тиме се сигурно и умањује укупна позиција и положај синдиката, чему додатно доприноси и пракса појединих послодаваца који не дозвољавају синдикално организовање, што је супротно конвенцијама Међународне организације рада и Закона о раду. Положај синдиката у Србији данас је између чекића послодавачког удара на синдикално организовање радника и минимизирање њиховог утицаја на привредна и друштвена кретања и наковња проналажења новог синдикалног идентитета и адекватног одговора света рада на промене у друштвеној, политичкој, економској и социјалној стварности наше земље.

Катарина Ђорђевић

———————————————————————————

ИНТЕРВЈУ: Александар Вулин, министар рада, запошљавања, борачких и социјалних питања

Вучић вуче левичарске потезе

На зиду кабинета Александра Вулина равноправна места заузимају две слике. Са леве стране, портрет Че Геваре, једног од заштитних лица Вулиновог Покрета социјалиста. Са друге, икона Светог старца Вукашина Јасеновачког коме на крилу седи Света великомученица Милица Ракић. То је прича о српском народу, каже министар.

– Нисмо смањили ниједно социјално давање, а ја вас подсећам да је буџет овог министарства највећи у влади, више од 150 милијарди динара, и 97 одсто су социјална давања. Бринемо о 3,3 милиона људи. Имамо 6.600 дечака и девојчица без родитељског старања, 120 старачких домова и око 70 разних институција које брину о деци. Ту су и борачка права, Национална служба за запошљавање, ПИО фонд. Ми смо министарство, што се каже, од колевке па до гроба – истиче Вулин.

Ако сте смањили плате и пензије, зашто не смањите и социјална давања?

Нема говора да се најсиромашнијима још нешто узме. То не долази у обзир. Ми смо прво министарство које се изборило да се исплате отпремнине радницима који су жртве пропалих приватизација, где је држава признала да је лоше трговала и поново преузела та предузећа.

Али сте усвојили Закон о раду за који кажу да је по мери ММФ-а?

Законом о раду нису умањена радничка права. Ниво њихове заштите можда би могао да буде већи, али није мањи. Није изгубљено ниједно право. Волео бих да све партије које критикују овај закон кажу које би одредбе промениле када дођу на власт. Нико вам то неће рећи.

Владу често оптужују да је осиромашила грађане, да се безмало умире од глади.

Знамо ми колико се тешко живи и да социјална помоћ није довољна. Ако се било ко осећа као да ће да умре од глади, одмах нека се упути у први центар за социјални рад и добиће руку помоћи. Свако ко нема имовину и приходе, улази у систем социјалне заштите. У старту добија месечно близу 8.000 динара. Преко тога, сваки пунолетни члан породице још око 4.000, а дете око 2.300 динара. Има право на дечји додатак, да дете не плаћа вртић и уџбенике, има право на бесплатан превоз и да буде енергетски заштићен корисник, има право на бесплатан оброк у народној кухињи. По правилу добија и суве пакете и три пута годишње једнократну новчану помоћ. Ако је у питању инвалидитет, онда следују и друга давања. Кад то саберете, просечна четворочлана породица сигурно може да оствари више од минималца.

Први мај дочекујемо с причама о пропалим приватизацијама, спасавању људи отпремнинама. Уместо развоја, говоримо о социјали.

Србија није земља социјалне правде после 12 година пљачкашке приватизације. Надам се да ће она то бити. Све што радимо, радимо у том правцу. Левица свуда у свету тражи и ред, и рад, и дисциплину, али и да се поштује радник и његово право на безбедност, право да добије плату.

(Фото Танјуг)

Мој највећи пропуст као министра је у томе што нисам ишао до краја да се у Закон о раду уведу одредбе које регулишу рад агенција за привремено запошљавање. Синдикати нису хтели ни да чују за то, говорећи да је то рад на лизинг. И потпуно су у праву, јер је то проблематична категорија, идеолошки потпуно неприхватљива. Али 40.000 људи ради преко тих агенција. Зато сад доносимо посебан закон за то, радне групе су у току. Изједначићемо положај радника.

Познати су ваши пријатељски односи са грчким премијером Алексисом Ципрасом, али вас критичари оптужују да сте лажни левичар који ради све супротно од њега. Са друге стране, делује као да Ципрас копира вас, повлачећи потезе као што су неутралност у међународним односима и минимална социјална смањивања?

Од српских политичара ја га једини познајем. У децембру, пред саме изборе у Грчкој, био је мој гост у Београду. Али није све што је добро за Грчку добро и за Србију и обрнуто. То је прави левичарски принцип. Сукоб Тита и Стаљина је почео управо око тога ко ће којим путем у социјализам. Сириза то одлично разуме када смо ми у питању и званично је рекла да подржава Вучићеву владу у њеној борби против корупције и за бољи живот грађана, као и наш напор да останемо независни.

Онда је и наш европски пут специфичан?

Наравно да јесте и мора да буде. Ми смо једина земља у Европи која има искуство бомбардовања и отмице дела територије. И још око једне ствари су Тито и Стаљин били посвађани. Ми смо тражили од Совјета да нам омогуће тешку индустрију, а Стаљин је рекао: нема потребе, имамо ми. Шта год вам буде требало, добићете. То је сада питање Железаре „Смедерево”. Ми и данас хоћемо да имамо тешку индустрију, зато што без ње нема самосталне и слободне државе.

Има теорија да вас ваше пријатељство са Вучићем спутава да изађете из владе и постанете евентуално кандидат за вођу „српске Сиризе”? Да ли се осећате као талац на неки начин?

Не бих изашао из владе. Да је Грчка имала владу и председника владе какве ми имамо, она не би дошла у овакву позицију. Грчка елита се неконтролисано задуживала и мислила је да се то никад неће вратити. Сириза је одговор на кризу, као и ми. Ова влада је одговор на оно што је радила Демократска странка 12 година. Мислим да се ван владе не бих тако успешно борио за идеје левице. Без обзира на Вучићева идеолошка опредељења – а он јесте умерени десничар, негде на десном центру – потези његове владе су левичарски. Питајте синдикате, ниједан радник није остао без бриге.

Вучић вас је одредио да у његово име реплицирате хрватском премијеру Милановићу. Како одговарате када вас прозивају да сте Вучићев трбухозборац, односно тумач његових најскривенијих мисли?

Не, ја сам коалициони партнер и говорим оно што мислим. И он говори оно што мисли. Свако од нас има свој приступ и своју одговорност. Председник владе, по мом мишљењу, треба више да бира речи и више пази него што то треба да чини министар. Мени често замерају да превише браним Вучића. Па кога ћу да браним? Пајтића? Мислим да је посао министра да преузима ватру за премијера, а не премијера да је преузима за министра.

Да ли је то део вашег пријатељства?

Има ту пријатељства, али и мог искреног убеђења да је ово што Вучић ради најбоље за Србију. И кад причамо о Загребу, мени још нико није рекао конкретно где сам погрешио, шта није тачно. Слушао сам многе полемике, реакцију на моје изјаве, на нивоу општости. Како то није добро за наше односе и слично. Али ја питам: како то да истина није добра за наше односе? Кад си с неким пријатељ, не би требало да постоје теме које су забрањене.

Приближава се 9. мај, седам деценија од победе над фашизмом и председник Николић иде на параду у Москву, заједно са гардистима. Шта Србија припрема овде, код куће?

Биће више манифестација, али могу да говорим само у име свог министарства. Од свечане академије у „Сава центру”, преко светске премијере једног великог филма до рок концерта. Ми смо победили, били смо велика сила и то треба коначно поново да схватимо. Прошле су деценије, а да ми нисмо могли гласно да кажемо да смо победили. Србија треба да буде у Москви пре свих других антифашиста у овом делу света. Одавде до Париза није било снажнијег отпора Немцима од нашег.

Александар Апостоловски, Бојан Билбија

———————————————————————————

Раст и пропаст српске индустрије

Колико год били посвађани, српски економисти се у једном слажу: са дубоком провалијом између производње и потрошње Србија не може да рачуна на економску, социјалну и политичку стабилност. Супротно већини земаља источне и централне Европе, које су у протекле две и по деценије повратком у капитализам оствариле економски прогрес приближавајући се најразвијенијим светским привредама, нас је још незавршена транзиција вратила у сиромаштво из прве половине прошлог века. Економска регресија Србије у протеклој четврти века у највећoј мери је последица страдања њене индустрије.

Прича о расту и пропасти српске индустрије је дуга, узбудљива и надасве поучна. Пропаст индустрије почела је са санкцијама и бомбардовањем, довршена транзицијом, нарочито лошом приватизацијом.

Иако је садашње стање тешко, будућност наше индустрије не мора бити мрачна, тврди др Петар Б. Петровић, професор београдског Машинског факултета. Срби су индустријска нација.

Прву фабрику изградили су давне 1853. године. Вазали Османске империје сопственим знањем и великим напорима изградили свој први производни погон. На воловским колима, тајно, у деловима, из два покушаја, донета је и инсталисана прва парна машина у Србији. Тајним преговорима са Француском договорено је да дођу људи који су имали практична производна знања, од којих је требало да Србија учи, да пронађе временску пречицу, преко потребну да премости огроман јаз технолошког и економског заостајања.

Србија је још тада знала да без знања нема индустрије, нема производње, нема слободе, нити будућности, истиче Петровић. Развојни зенит њена индустрија достигла је у социјалистичкој Југославији.

Напуштени погон фабрике ДМБ у Раковици (Фото Д. Јевремовић)

– Било нам је потребно више од 100 година да индустрија надвлада пољопривреду – каже Петровић. – Први пут у својој историји, 1960. године, у Србији је пољопривредна производња пала испод 50 одсто укупних економских активности, тако да је и проценат становништва које живи од пољопривреде тада био мањи од 50 одсто. Србија је од пољопривредне постала индустријска нација.

У период интензивне индустријализације 1948–1984. забележен је просечан годишњи раст индустријске производње од од 7,9 одсто. Од 1960. до кобне 1990, када се економски систем земље срушио распадом тадашње државе, индустрија у Србији се развијала брже него у Јужној Кореји и Финској. А захваљујући развоју индустрије, Јужна Кореја данас има једну од најдинамичнијих економија света, а Финска економија је таква у европским оквирима.

Српска индустрија је 1989. године, пре почетка транзиције, учествовала у стварању бруто домаћег производа са 31 одсто. После 23 године удео индустрије у годишњој вредности свега створеног (БДП) има учешће од 19 процената. У индустрији је 1989. било запослено 998.000 људи, а 2012. године 312.000. У 2013. години индустријска производња се свела 38,4 одсто обима који је постојао 1989. године. Због катастрофалних поплава индустријска производња у 2014. години опала је за 6,8 одсто, тако да је прошлогодишњи БДП био за 1,8 одсто мањи него у претходној години.

Љубодраг Савић, професор београдског Економског факултета, каже да је захваљујући индустријализацији од 1955. до 1990. Србија постала средње развијена индустријска земља, а индустријски центри су били носиоци укупног развоја. После „српске октобарске револуције” било је великих обећања и још већих очекивања, али је број запослених у индустрији са око 1,1 милион 1989. сведен на 275.000, баш као 1955. године, а индустријски центри су постали „црне рупе” развоја Србије.

Пропаст индустрије почела је са санкцијама и бомбардовањем, довршена транзицијом, нарочито лошом приватизацијом. Нова индустријализација је неизбежна. Нема нам друге него да и по трећи пут успемо. Европска унија нас неће без индустрије, кажу упућени. Без индустрије нема опстанка народа и државе. Србија у наредних пет година мора да удвостручи број предузећа, а до 2030. да створи бар 300.000 нових радних места.

Александар Микавица, Политика