РАДНИЦИ ГОШЕ ШТРАЈКУЈУ 103. ДАН: Хлеб узимају на рецку, продају ствари из куће!

Запослени у некадашњем гиганту из Смедеревске Паланке налазе се у очајном стању јер им руководство не исплаћује дуговања, а политичари окрећу главу од сиротиње

Хлеб узимам у продавници на рецку, ни за толико немамо новца… Поштено радим у „Гоши“ 32 године, а сад изгледа морам да се пријавим да примам социјалну помоћ. Шта ће бити кад комшија више не буде могао да ми даје парче хлеба на вересију? Кад и то пропадне, једино ми преостаје да се обесим!

Овако о својој тешкој судбини сведочи Стева Вучинић (53), један од 365 радника фабрике шинских возила у Смедеревској Паланци који су већ 103 дана у генералном штрајку.

– Ово је пропаст! Чиме сам заслужио овакву беду… У дуговима сам до гуше, код куће ме чекају незапослена супруга и ћерка која је факултет завршила са десеткама, а не може да нађе посао јер ми траже по 2.000 евра да је запосле! Еј, бре, одакле мени и 200 динара, а не толико новца? Нико неће ни мене да запосли, сви кажу „матор си“, па шта да радим што сам матор, да умрем? – очајан је Вучинић.

У тешкој ситуацији је и његов колега Горан Арсенијевић (36):

– Искључили су ми телефон због дуговања, сад ће и струју да ми исеку… Лако је сад док је лето, али шта ћу зими без струје да радим са два мала детета? Остаје ми само да продајем ствари из куће да бих прехранио породицу. Ни руководство компаније ни државу ми не занимамо. Нико не жели да нам помогне.

Радници „Гоше“ јуче су поново на три сата блокирали пругу Београд-Ниш и магистрални пут за Тооплу, а за 17. јул су најавили и штрајк глађу ако руководство фабрике не испуни своја обећања. Већина запослених од послодаваца потражује од 500.000 до 600.000 динара на име зарада.

Скупљено 520.000 динара

ПОМОЋ ЗА ЋИРИЋЕ И СА ЈАМАЈКЕ

Златан Ћирић, који са супругом Данијелом и сином Стефаном (4) живи у тешким условима јер му у фабрици „Гоша“ дугују 489.000 динара, каже да му се после писања Курира јавио и човек који жели да плати његов дуг за струју.

– Људи су нам досад уплатили више од 520.000 динара. Чак ме је звао неки човек са Јамајке који жели да помогне, не знам само како ме је нашао. Најсрећнији је Стефан, више није гладан, има играчке, а нове папуче не скида! – каже Ћирић и апелује да се помогне и осталим његовим колегама из фабрике „Гоша“.

Курир / Јелена Пронић