Радници некадашњег грађевинског гиганта Трудбеник свакодневно страхују да ли ће завршити на улици.
Више од 30 породица на београдском Коњарнику живи у баракама које су пре 25 година добили од предузећа као привремени смештај. Чекајући станове који су им следовали, фирма је приватизована, закони промењени, земљиште на којем су бараке је продато, а породице на корак од тога да остану без јединог крова над главом.
Породице Луковић и Јокић које ту живе од 1992. године прве су на списку за напуштање свог дома. Њихово исељење је било заказано за 16. мај. Ипак, уз интервенцију председника општине Звездара и протест комшија, акција исељења била је неуспешна.
– Сада сваког дана чекамо поштара са новим решењем о исељавању. Кад год га видим, мени није добро. Ми живимо у страху, а не желимо да стрепимо да ли ће нас неко истерати одавде сваког часа. Ако ме иселе, ја ћу да се преселим на тротоар, ту испред куће – каже очајни Војимир Луковић, инвалид у пензији, који у бараци живи са својом супругом Маром.
Полицајцима било непријатно
Они су пре 25 година добили решења за привремени смештај док не дођу на ред да добију стан.
– Многе породице су добиле стан. Привремено се у нашем случају претворило у 25 година.
Предузеће је онда пропало, а наш проблем остао нерешен. Нови власници су у почетку говорили да нас неће дирати, али онда су исисали све што су могли из фирме и бацили је у стечај. А закон нас не штити јер у закону привремени смештај не постоји – објашњава Војимир.
Говорећи о дану када је полиција дошла да га исели из његовог дома, није могао да суздржи сузе.
– Тај дан је био врло мучан. Опколила нас је полиција, као да смо најгори криминалци. Кордон полиције је затворио улицу како нико не би могао да приђе нашој капији. Чему толики број полицајаца, за нас двоје? Не могу рећи да су они били према нама груби, чак се видело да је и њима непријатно. Шта ће, људи су само радили свој посао – испричао је видно потресен Војмир.
Његова комшиница Милица Јокић, која је са супругом Војиславом такође тог дана била на реду за исељење, истиче да већ годинама живе у агонији.
– Већ десет година доживљавамо стресове и страхујемо када видимо да нам је стигла пошта. Немамо више ни право да се жалимо, и Привредни и Апелациони суд су донели одлуку да се иселимо. Ми смо били први на реду, али свих 30 породица овде чека када ће стићи њихов датум. Овде има инвалида, људи у осамдесетим годинама, зар они сада да се исељавају по старе дане – пита се Милица.
Отказ пред пензију
Она објашњава да је њен супруг у Трудбенику провео 37 година и да је без посла остао малтене пред пензију.
– Зар сада још и да га избаце на улицу и то на такав начин, с толиким бројем полицајаца? Ми нећемо одустати. Борићемо се докле год будемо могли. Никада исмо тражили да нам ико ишта поклони. Тражили смо да нам дају да откупимо наше бараке и својевремено нам је речено да је то могуће. Инвеститор који ће на овом земљишту да гради зграду могао би да нам свима да по један стан, ништа већи од ових тридесетак квадрата колико сада имамо, а ми да то отплаћујемо. Само желимо да коначно живимо мирно и да знамо да нико не може да нас истера – рекла је Милица Јокић.
Чекају свој “судњи” дан
Мирослав Крстић и супруга Стана још нису добили коначан датум исељења, али јесу пресуду да се иселе.
Двоструки аршини
Једна од највећих мистерија која мучи станаре у улици Лунета Милановића на Коњарнику јесте како су поједине комшије добиле могућност да откупе своје бараке или добију неку стамбену јединицу у замену за бараке које су предвиђене за рушење.
– Исте судије су судиле, у истој фирми смо радили, под истим условима станујемо, а пресуде су различите. Осећамо се као грађани другог реда, као да не важе иста правила за све. То нас највише боли. Ми не знамо како је то могуће, али се догодило. Ми нисмо кивни на те комшије, јер разумемо да се свако бори за себе, али јесмо на суд који нас не третира подједнако. Судило се како је коме одговарало – испричао је за “Вести” Војимир Луковић.
– Мој супруг је тежак срчани болесник. За њега је све ово изузетно стресно и опасно. Живимо са два одрасла сина и немамо где. Ми се овде сви држимо међусобно и заједно се боримо јер је лакше када нас је више. Обраћали смо се свим државним институцијама, али нико није предузео ништа! Борићемо се до задњег атома снаге – рекла је Стана Крстић.
Упозоравала и Верица Бараћ
ГП “Трудбеник” је једна 24 жртве лоше приватизације. Фирма Монтера у власништву Драгана Копчалића, бившег високог фунцкионера ДС, откупила је Трудбеник 2008. за свега седам милиона евра, иако је вредност фирме била процењена на више од 15 милиона! Више од половине радника тада је остало без посла, сви уговорени послови овог предузећа су у том тренутку раскинути, а Монтера је почела распродају изузетно вредне имовине Трудбеника.
Верица Бараћ, председница Савета за борбу против корупције, упутила је 2009. Влади Србије допис у којем указује на неправилности при откупу Трудбеника. Тада је предложила и да Влада и Министарство економије и регионалног развоја предузму одговарајуће мере из своје надлежности. Међутим , још није покренут никакав поступак за утврђивање одговорности и накнаду штете причињене предузећу и радницима.
Данас се Трудбеник налази у стечају, а осим радника ове фирме смештених на Коњарнику, сличне проблеме имају и радници Трудбеника на неколико других локација у Београду. Велики број породица живи у самачком хотелу у Улици Јурија Гагарина на Новом Београду, као и у Панчеву и у Крњачи. На врата више десетина породица су у последњих десет година куцали судски извршитељи ради насилног исељења из скромног смештаја.
Више од 80 породица чека исељење, а 2013. радници су одржали миран скуп испред владе како би се решио њихов проблем. Премијер Александар Вучић је тада обећао да ће предузети све што је у његовој моћи да проблем буде решен.
А. Вучићевић – Вести
фото: В.Секулић
