Радници у Србији су постали незаштићено робље осионих транзиционих послодаваца

Новим Законом о раду, усвојеним у Србији прошле године по хитном поступку, битно су умањена дотадашња права и бенефиције радника. Иакоје ни претходни закон није спречавао, нови закон радикално је повећао експлоатацију радника, остављајући их на милост и немилост осионим транзиционим послодавцима, за које Закон не предвидја никакве санкције. Синдикални лидери и социолози сматрају да је тиме цивилизацијски часовник враћен у доба првобитне акумулације капитала.

Према новоусвојеном закону, накнада због отказа добијеног као технолошки вишак износи минимум збир трећине зараде запосленог за сваку навршену годину рада код актуелног послодавца.

Отпремнина због одласка у пензију је две просечне плате запосленог, а не три као до тада, запослени ће имати право на накнаду за ноћни рад од 26 одсто, али не и за сменски рад.

Рад на одређено с једне продужен је на две године, а накнада за минули рад од 0,4 одсто се исплаћује само за године проведене код актуелног послодавца.

Оно, међутим, што је много озбиљније од претходних бројчаних показатеља, јесте то што су новим законом узурпирана елементарна радничка права, освојена још почетком прошлог века.

Радници су постали незаштићено робље осионих транзиционих послодаваца. Није им загарантовано чак ни осмочасовно радно време, највећа демократска тековина радног законодавства, подсећа Бранислав Чанак, лидер Уједињених гранских синдиката “Независност”.

“Поводом 1. Маја рекао сам да је 1. Мај био борба ‘за три осмице’. Једна од ‘осмица’ била је борба за осам сати рада – дакле, да се смањи са 10, 11, 12, 13 сати на осам сати дневно. Сада, само у Великој Британији, има 22 000 уговора о раду на нула сати рада; значи, за разлику од онога чему се пре 119 година тежило, да се радно време смањи на осам сати рада, сада је укинуто и тих осам сати и ти сада имаш уговор на нула сати рада” , каже Чанак, те додаје:

“То значи да са уговором седиш код куће и чекаш газду да те зовне, да мораш да дођеш одмах, да одрадиш пола сата, три сата или двадесет сати, зависи колико му треба, али он никакву обавезу према теби нема док не уђеш у његове просторије. Тог момента укључи штоперицу и плати ти колико пише на штоперици. То желе овдашњи послодавци. Ја не знам какви су то послодавци. Из угла бизниса ја не могу да схватим какав је то бизнис. Која је то тржишна економија?! Где то пише код Адама Смита, па све до данас?! То је подршка неспособним послодавцима да остваре профит иако немају појма са остваривањем профита.”

И социолошкиња Загорка Голубовић каже да су новим законом радници постали модерни робови.

“Радно време је онолико колико послодавац одреди, што значи да може да каже да је то 24 сата дневно. Иако је цео Закон обесмишљавање радничких права, која су стечена још у 18. веку, најгора одредница је то што не постоји више дефиниција радног времена. Радно време, то дословно тако у Закону пише, одлучује послодавац, према својим потребама. То може да буде и од ујутру до увече. Онда кад је било осмочасовно радно време, нису плаћали прековремени рад кад радници остану дуже, а сад поготову ништа не плаћају и могу да их задржа колико хоће. Нема више појмова ‘радно време’ и ‘прековремени рад’ “, објашњава Загорка Голубовић.

Бранислав Чанак, међутим, открива да страни послодавци у Србији, зарад којих је актуелна српска власт усвојила овакав закон неће да га примењују јер драстично обесправљује раднике, што је, каже, најбољи доказ да нису тачне тврдње власти да ће ново радно законодавство привући стране инвеститоре.

“Ми смо случајно сазнали да се у 15 фирми, од чега је једна наша, а 14 страних, све нормално примењује као да нема новог закона о раду, а образложење је увек исто – не желимо да изгубимо квалитетну радну снагу. Дакле, они су преко колективног уговора потпуно заобишли нови закон о раду. То је најбољи одговор да ти људи ради којих је и прављен, такав закон не желе. А онда остаје да видимо за кога је у ствари усвојен тај закон. Ко то тражи додатне измене и нова погоршања? То је Унија послодаваца Србије, за коју ја не знам ни чему служи ни да ли стварно има чланове. Њима је ово мало, па иду даље – траже да се укине наплата трошкова за долазак и одлазак са посла, да се укине топли оброк, да ако ја узмем пола сата да од куће донесем нешто, тих пола сата неће ми платити. То је чак и из угла бизниса потпуно блесаво!”, истиче Бранислав Чанак.

Небојша Атанацковић, председник Уније послодаваца, чак каже – па, нека дође бициклом ако нема ауто. А, како ћу ја да му радим следећих осам сати ако сам, рецимо, из Панчева дошао у Београд бициклом?! Да ли сам ја у стању да радим или нек’ ми спреми кревет да легнем да одремам?!”, огорчен је Чанак, који закључује да је закон прављен по налогу “ових новонасталих послодаваца који су изронили из мрака транзиције и приватизације”.

Закон набраја више од тридесет прекршаја због којих радник може добити отказ, а у једној његовој одредби стоји чак и то да “запосленом може да престане радни однос ако за то постоји оправдани разлог који се односи на потребе послодавца…”

На другој страни, уколико послодавац не исплаћује радницима плате и доприносе, њихова једина могућност је да га туже, што у земљи Србији траје годинама, често и више од четврт века. Статистика каже да у Србији само 17 одсто приватних послодаваца редовно, у дан, исплаћује плате запосленима. Отуда цинично звучи изјава саветника у Министарству за рад Душана Петровића да би запослени требало више да користе могућност из Закона о раду да пред судом наплате своје зараде. А шта до пресуде да једу – колаче? И хоће ли их после ње послодавац задржати?

Закон је, дакле, послодавцима дао неограничена овлашћења у погледу третирања и отпуштања радника и онемогућио правно дефинисану борбу на притужбе запослених, препознала је одмах по доношењу новог закона Загорка Голубовић.

“У првобитној акумулацији капитала колико-толико се рачунало на неко ограничено радно време, а овде сад тога нема и немаш коме да се жалиш. А, ако се жалиш, закон каже да ако радник дође у конфликт са послодавцем, овај има право да га отпусти и узме другог који ће испуњавати његове налоге”, појашњава Голубовић.

Загорка Голубовић закључује да је новоусвојеним српским радним законодавством цивилизацијско клатно враћено у 17. век и да је обесправљеност радника гора него што је била у време првобитне акумулације капитала. Вратио се, каже, проблем експлоатације рада у брутално огољеном виду.

Бранка Тривић, Слободна Европа