У Србији за 1. мај неће бити радничких протеста, иако 500.000 њих живи на минималцу, а 650.000 не прима редовно плату. „Велике“ националне теме победиле „мале“, па синдикати мисле да није право време за улице, иако је положај радника катастрофалан
Црвене траке са натписом „Пролетери свих земаља, уједините се“ први пут су освануле испред београдске кафане „Радничка касина“, далеке 1893. године. Двадесетак гостију је у преподневним часовима, полуилегално, промовисало Празник рада. Још тада зарађени атрибут „комунистичког“ празника одржао се до данас, а у међувремену се 1. мај раширио планетом где га разним парадама, прославама, протестима обележава 150 земаља, укључујући и мајку капитализма – САД. Али не и Србија.
Синдикати у нашој земљи су и ове године заборавили шта им је посао јер ће, уместо гласног подсећања на све суморнију судбину српског радника, своје виђење дати кроз протоколарна саопштења и симболичне шетње. Ни ове године, синдикални лидери неће повести народ на улице да, у што масовнијем броју, покажу шта је данас радничка класа, колика је и како јој је. А судећи по значају, који су „представници радника“ дали (и) овом Празнику рада, чини се да поручују да разлога за галаму нема.
Уморан народ
А да ли је баш тако, ваљало би упитати пола милиона оних који живе на минималцу или 650.000 радника који немају редовну плату, или армију од неколико стотина хиљада отпуштених… Ипак, упркос томе што све синдикалне централе поручују да радницима „никад није било горе“, ова оцена изгледа није довољна за српску верзију „грчког сценарија“. Да ли су заштитници радничке класе у дефициту или се народ стиди сопствене беде и зна ли се уопште чији је ово празник?
– Народ је уморан од „великих тема“. Потрошила се енергија да се излази на улице, протестује и јавно показује незадовољство ма колико оно било – сматра Душан Мојић, професор социологије са Филозофског факултета. – А највећи разлог за такву инертност је што радници данас не верују да ће таквим начином ишта постићи. Сумњају да могу да промене ствари, да их уопште неко чује, да ће имати утицај… Једноставно, не мисле да су у стању да се изборе за промене и за боље сутра.
Професор Мојић каже да за такву пасивност одговорност свакако сносе и синдикати, јер народ више ни њима не верује:
– То се нарочито види код младих људи. Они су покретач друштва, имају енергије и воље, али је њихово учешће у синдикатима све мање. Млади имају изразито неповерење према свим синдикалним организацијама и зато их све мање узима чланску карту.
Већина радника којима не полази за руком да се изборе за бољи статус, већу или макар сигурну плату, тражи „друга решења“:
– Гледају да раде нешто „са стране“, да се окрену газдинствима на селу, уколико имају могућности, траже додатне изворе зараде где год могу – додаје професор Мојић.
КРАТКА ШЕТЊА Савез самосталних синдиката Србије ће Међународни празник рада обележити у Београду, организовањем симболичног окупљања својих чланова на Тргу Николе Пашића. Скупу ће присуствовати око 1.000 синдикалних активиста.
Стиде се беде
Има, међутим, и оних који тврде да се узроци за овакву равнодушност могу пронаћи у традицији и култури. Милан Кнежевић, председника Асоцијације малих и средњих предузећа, каже да, упркос томе што је овдашњи радник несумњиво потлачен и што му црвену линију достојанства послодавци све више спуштају, улице ће остати празне:
– Срби се стиде сопствене беде. На улице ће изаћи када је реч о неком „националном интересу“, када желе да покажу политичко опредељење или да демонстрирају против власти или партија, али не и зато шту су сиромашни, гладни, или не примају плате… У нашој земљи се бунт из социјалних разлога није догодио 200 година. Никада нису организовани велики штрајкови због тога што расте број незапослених, што су плате све мање, што се не плаћују доприноси…
Зашто би онда и овај 1. мај био другачији?
Одговор, парадоксално, намећу сами синдикати јер у свим „централама“ сматрају да је баш данас радницима најтеже, да им је положај деградиран, а опсег права сужен до границе издржљивости. Тако из Савеза самосталних синдиката Србије поручују да се права радника свакодневно умањују, да се данас води нова борба за „три осмице“, док послодавци терају раднике да раде прековремено и без надокнаде, уз све присутнији мобинг.
– Упркос обећању власти да ће 2013. бити година стабилизације и покретања српске привреде, да ће се зауставити раст незапослености и отварати нова радна места, у јануару и фебруару је 30.000 људи остало без посла – увиђа Љубисав Орбовић, председник СССС.
ВАЉДА ИХ СРАМОТА Социјално-економски савет до сада ништа није урадио – оцењује Ранка Савић из АСНС.
– Не закључују се грански колективни уговори, није дошло до повећања минималне цене рада, нема утицаја на креирање закона из делокруга СЕС-а. Чланови СЕС-а се више и не сликају по завршетку седнице. Ваљда их је срамота.
Мучна тишина
Он, ипак, сматра да још није дошло право време за излазак на улицу:
– Већу енергију радника не би требало трошити у овом моменту, јер су пред запосленима и синдикатима велики проблеми, попут најављених измена Закона о раду. Тада ће радници и њихови представници, вероватно, морати да се на улицама, у масовним протестима, боре за свој „раднички устав“, с обзиром на то да влада није испунила најављено. Синдикати су свесни европских интеграција и тога да Србија мора да иде ка Европи, али то није једино што је у овом тренутку битно за земљу, и не сме цела влада да се бави тиме, већ и економијом и одређеним програмима за покретање привреде. Инвестиције које се очекују ако добијемо датум за почетак преговора о уласку у ЕУ сигурно неће разрешити питање незапослености у земљи – рекао је Орбовић.
Ни у Конфедерацији слободних синдиката немају у плану да организују првомајску параду. Њихови су разлози – политички:
– Због актуелних дешавања у вези са потписивањем споразума око питања везаних за Косово и Метохију, није упутно организовати масовније манифестације због могуће злоупотребе у политичке сврхе и евентуалних последица које би могле проистећи из тога – сматра Драган Марјановић, генерални секретар КСС.
А ни у Асоцијацији слободних и независних синдиката не мисле да је организација параде њихов посао. Ранка Савић, председница АСНС, објашњава да то није задатак „њеног“ синдиката, већ оних који седе у Социјално-економском савету јер су они „надлежни“:
– Када у једној држави нешто не ваља, грађани прозивају власт, не опозицију. У том смислу, синдикати који су у СЕС-у сносе највећу одговорност. Не могу се имати само привилегије као што су плаћене функције, чланство у надзорним одборима, приступ фондовима. Мора постојати и одговорност. Зато они сносе одговорност што у Србији нема синдикалног покрета, што ћемо бити једина европска држава у којој за 1. мај неће бити протеста.
Новости
Карикатура Тоше Борковића
