Раднику од газде чак ни минималац иако је радничка сатница у Србији као у Камбоџи!

ТЕШКО је саставити крај са крајем када на рачун месечно “легне” 20.328 динара, колико би најмање требало да прими сваки запослени грађанин Србије. Истина је, међутим, да многи сањају да пребаце чак и ову минималну суму, јер се у њиховим новчаницима месечно не сложи више од 15 “црвених”. За толико раде продавци у бутицима, раднице у пекарама, кафићима, у многим трговинама, шнајдерке…

Иако је Влада Србије прописала да послодавци морају да плаћају радни сат минимално 121 динар, многе газде то не поштују, па уместо загарантованог износа исплаћују знатно мање. Одлуку државе не поштују стриктно ни фирме које су под њеном “капом”, а стручњаци и синдикалци сматрају да је због тога и постојање минималне цене рада потпуно обесмишљено.

– Није ретка појава у Србији да послодавци исплаћују зараде мање од минималне и на то већ дуго упозоравамо. Несхватљиво је нереаговање надлежних државних органа, пре свега, инспекције рада – сматра Ранка Савић, председница Асоцијације слободних и независних синдиката. – И онда када се по пријави синдиката изврши инспекцијски надзор – констатује се да је предузеће у финансијским проблемима и да ће када буду боља времена проблем бити решен.

ПРЕГОВОРИ САМО ФОРМА

ОСЛАБЉЕНИ синдикати нису способни и спремни да бране достигнути ниво запослености и зарада. Клатно моћи је превагнуло на страну капиталиста и државе као највећег послодавца – каже Нада Новаковић. – То се најбоље види код преговарања око минималне зараде у Србији. Месецима траје “рат” преговарача, а резултат је све гори по раднике. Потом се све стиша, а договорена цена рада “закуца” на дуже време, иако је већ нереално ниска у односу на стварне трошкове живота.
Од решења углавном не буде никада ништа. Највећи проблем је у текстилној индустрији, трговини, услугама, грађевини. Радници “Јумка” из Врања дуги низ година примају између 15.000 и 18.000 динара. Образложење је да више није могуће. Што није по закону, никоме ништа. Запослени имају могућност тужбе, али јој ретко прибегавају, бојећи се отказа, а све под паролом дај шта даш.

БАХАТЕ газде усавршиле су неколико начина за израбљивање запослених. Осим оних који ангажују раднике на црно, има и послодаваца који радницима регуларно уплаћују минималац, али онда од њих траже да им врате 6.000 динара! Постоји део запослених које газде обмањују причом да им заправо дају минималац од око 20.000 динара, али када од њега одбију порезе и доприносе, за исплату остаје око 13.000 или нешто више нето плате.

– Знам да то није тачно, јер да ме је шеф пријавио, морао би на минималну зараду од 20.000 динара нето да плати још око 7.000 динара за порезе и доприносе, па би ми бруто плата била око 28.000 динара месечно – прича А. Вељковић, из Новог Сада. – Све то знам, али немам други избор него да радим под тим условима. Боље сам прошла од колегинце која живи у селу и месечна карта за превоз је кошта око 6.000 динара. Њој не остане ни 10.000, али нема бољи посао, па трпи и мучи се.
Др Нада Новаковић, научни сарадник Института друштвених наука, напомиње да се то дешава јер послодавац има сва права да питање плаћања превоза сам реши и организује. Раднику остаје да се нада да неће ићи пешке до посла или да пристане то сам да плаћа.

САТНИЦА КАО У КАМБОЏИ

ПО доступности материјалних добара, приступу већине грађана систему образовања, здравствене и социјалне заштите Србија је далеко испод нивоа који је постојао овде пре 1990. године – напомиње Новаковићева. – Највећу цену тога платили су и плаћају мануелни радници, а потом делови сељаштва и средњих слојева. Њихова “сатница” од 1 евра је на нивоу оног у Камбоџи, а међу најнижима у Европи. Кинези су нас одавно претекли у много чему, па и у висини “минималца”.
– У МАЊИМ срединама, где је превоз скупљи, запослени на маркицу потроши и до трећине минималца. Ако не пристане на то, стиже претња да ће га заменити за другог који једва чека какав-такав посао – напомиње Новаковићева. – У суштини, постојећи “минималац” је економски и социјално бесмислена категорија. Он свакако није минимална најамнина, која би била довољна за преживљавање и биолошки опстанак радника. Њена висина зависи, поред осталог, и од стања на локалном тржишту рада.

Стога је експлоатација радника још већа тамо где је привреда у већој мери уништена, а стопа незапослености виша. Тамо нема великог погађања око висине зараде, услова рада и радног времена. Важно је доћи до било каквог посла, па се пристаје и на бланко отказе, радно време које траје и по 12 сати, рад у сменама, ноћу, празницима, који је уз то и неплаћен.

Новаковићева истиче да све то може само у Србији, јер се у развијеној Европи поштује и осмочасовно радно време, плаћа прековремени, сменски и рад државним празницима, постоје велике казне за повреде на раду, а најамнина и све друге обавезе према раднику и држави морају да се исплате.

У супротном, следи висока казна и банкрот власника предузећа – подсећа Новаковићева. – Наш Закон о раду смо прогласили “европским и реформским”, а он све то крши и враћа нас век и по уназад!

Златица Радовић, Новости