Јој, пусте среће прасеће кад домаћин за Божић уместо тебе извуче за уши другог несрећника с којим за свог кратког живота делиш обор… Живот је мио, па макар и у брлогу био, зато свим гарнитурама у Србији успева да владају нама као идеалним материјалом за клање о пригодним приликама.
Са главама забоденим у сплачине тешко да се може видети даље од ограде обора. Испран мозак памти од Божића до Божића, од Васкрса до Васкрса, док чека тужну лутрију у организацији домаћина.
А у тој лутрији добитник је онај кога не извуку.
Замислите бесловесно створење које гледа такозвани политички маркетинг одакле га бомбардују обећањима: Тадић обећава нови почетак, Динкић посао и паре, Дачић поштење и Маркса, Вучић нема шта не обећава – од чаробне шеикове лампе до летећег ћилима од милијарди и милијарди долара. Све оно што су и досад обећали, па масно слагали.
Што би рекао колега: све то гледам само да ми буде лепо кад искључим телевизор.
Наша српска лутрија повремено буде и ванредна, као на пример она што нам следи следеће недеље. На изборном месту кутија, а у кутији један велики шипак, да га равноправно поделимо, к’о Дачић и Тачи прежваканог Нобела. У кутији све наши стари знанци, бивши и будући усрећитељи, политички трагикомичари, индивидуе са невиђеном моћи трансформације, а без иоле образа.
Веровали или не, али ће опет неки народ да се нацрта пред бирачком комисијом, сав устрептао, са листићем у руци и суманутом надом у бољу будућност. Толико пута преварени, а опет волшебно убеђени да ће њихов глас бити онај језичак на ваги који отвара нове хоризонте.
Комшију који скакуће као озлојеђени јарчић кад год му дирнеш у напредњаке безобразно упитах:
– А шта ћеш кад господар Вучић после избора направи владу са Чедом?
– Онда више никад нећу да гласам за Вучића!
Тад ће, рек’о, бити доцкан… Мада је, брат брату, и сада.
Ето, баш уочи 8. марта, Дана жена, појавио се оглас на интернету: човек тражи служавку, секс-робињу и секретарицу (три у један) за стан, храну и нешто мање од 200 евра месечно. Али, не било какву! Робиња мора да буде згодна, паметна, да говори енглески као да се тамо родила, да компјутером влада ко “сингерицом” и још свашта… Нема код баје лабаво, да се докажеш, сестро, да поштено зарадиш тих 200 еврића, мало ли је на ову глад!
Такав, или сличан народ, траже и ови наши фотељаши: да буде фин, културан, паметан, да се натрти кад год се њима надигне и да не прича много. Додуше, стан и храну не гарантују, за разлику од горепоменутог галантног господина из огласа.
Загарантован је једино комфоран обор, сплачине једном дневно и поштена организација божићне и ускршње лутрије. Па да опет један оде под нож, а други да се све лупају ногама у дупе од среће што нису извучени за уши.
Ех, где су она срећна времена Брозових ћоравих кутија, кад затандрче погрешна куглица. Тад је бар било неког избора: да подржиш комунистичку демократију, или да се сунчаш на Голом отоку. И док туцаш камен да чекаш време кад комунизма више неће бити, да те та нада држи у животу.
Нама су наде разбили прво Слоба, па онда петооктобарци, сад свак са сваким може, измешало се то ко у канти са сплачинама: захватиш Чеду, а оно Угљанин, бркнеш по Вуку, а у кутлачи Вучић. Џаба гласаш, мој Србине…
Кад год чујем свињче како скичи док га вуку за уши, ја се, бог ме убио ако знам зашто, сетим нашег несретног бирача.
До виђења, до следеће лутрије.
Пише: Милан ЈОВАНОВИЋ|
Вести
