Наш друштвени живот пун је параполитичких и парадржавних појава, покрета и организација. Настао је јединствен и бизарни параполитички свет у коме се стварају многобројни привиди, али и гротескни примери функционисања нашег псеудополитичког система. Примера је много и тешко је изабрати онај који би могао бити најилустративнији.
Ако постоји нека толико пута препозната и потврђена правилност и континуитет у нашој варијанти политичког живота, онда се она састоји у томе да се наши актуелни и бивши државни функционери, посланици и директори јавних предузећа тешко или никако не одричу својих једном стечених ма и најситнијих привилегија.
Често се у јавности јављају вести о некадашњим функционерима који не желе да врате дипломатске пасоше иако су обавезни да то у раде у јасно одређеном року. Такође се одомаћио обичај да се људи који су некада обављали државне функције ословљавају као бивши министри иако они имају своја занимања и каријере. Али као да је најважније бити представљан као бивши министар, бивши посланик или бивши директор, тиме као да се само потврђује једном достигнути политички и хијерахијски статус.
Али одлука Административног одбора овог сазива Народне скупштине о додељивању трајних – доживотних легитимација за бивше посланике управо потврђује склоност ка задржавању и најбаналнијих привилегија по сваку цену, па и по цену нарушавања елементарних принципа пристојности и достојанства нашег највишег законодавног тела – Народне скупштине. Можда би се могло увести и додељивање трајних потврда хиљадама кандидата за посланике.
Доживотне скупштинске легитимације добило је до сада 317 бивших посланика, што ће им омогућити да улазе у Народну скупштину када год им се то прохте. У одлуци Административног одбора се каже да бивши посаници са доживотном скупштинском легитимацијом имају право да приступају архиви, документима о раду Народне скупштине, учествују у свечаностима у складу са протоколом, а ипак је најзанимљивије објашњење које се односи на право бивших посланика да користе скупштинску библиотеку, али и што је још важније да свраћају до скупштинског ресторана.
Али позната је чињеница да се посланици, бивши и садашњи, ретко могу срести у скупштинској библиотеци, а готово нико није искористио почасну чланску карту Народне библиотеке. Нема више посланика какав је био Десимир Тошић, који је редовно користио библиотечки фонд и вредно радио у њеним просторијама.
Али ово додељивање трајних легитимација бившим посланицима се може тумачити и као непримерен покушај да се ствара нека врста параполитичког Горњег дома у нашем парламенту.
У нашој политичкој историји било је озбиљних теоријских расправа о предности увођења дводомног система у парламентарни живот, а у време трајања социјализма имали смо скупштине у којима је било по неколико различитих већа, али никада нисмо имали функционисање класичног дводомног система. Овај фарсични и бизарни начин додељивања доживотних скупштинских легитимација бившим посланицима само је још један доказ више до које мере у нашој политици тврдокорно опстаје и доминира олигархијwки принцип функционисања наших псеудополитичких елита. Остаје нам само да се запитамо шта би на ово рекао друг члан – Радован Трећи.
Маринко М. Вучинић, НСПМ
