СВАКОГ дана једанаестогодишњи Огњен Мићић пешачи сат времена клисуром Љубовиђе до магистралног пута, где стаје аутобус којим стиже до основне школе. Дани се скраћују и често креће на часове или се с њих враћа по мраку, јер се у кањону раније смркава. Огњен је један од последњих ђака пешака Горње Љубовиђе у Азбуковици, живописној подринској планинској области у залеђу Љубовије.
Живот га је учинио озбиљнијим и спремнијим за искушења од вршњака који живе у удобностима. Живети у кањону крај хучне и бистре Љубовиђе је лепо и романтично док планинске воде не подивљају и претворе се у бујице које руше све пред собом. Кад почну да веју снегови, треба имати снаге да се пробијају сметови. Огњен све те изазове прихвата мушки и поносно каже да никад не изостаје из школе.
– Идем и по киши и по снегу. Километар није много, а аутобус иде редовно. Како онда да не дођем у школу – каже Огњен.
Он изгледа као и сви други ђаци петаци, воли исте ствари као и његови вршњаци, али нема много другара.
Давно су прошла времена кад је од људи врвео пут кроз планинско село Горња Љубовиђа раштркано дуж литица клисуре. Овуда је од римског доба, па све до 20. века, пролазио главни каравански пут од Подриња према Ваљеву и Београду, а тад је на водом богатој притоци Дрине радило мноштво воденица.
Из тих времена су остали, као успомена, остаци калдрме и утврђења по литицама и понека зарушена воденица. Многе живописне кућице су опустеле, а само из понеке провирују старице неповерљиво посматрајући пролазнике у дивљини. Овај прелепи крај, као створен за туризам, практично је непознат модерној Србији и у њега долазе само посвећени љубитељи природе, ловци и спортски риболовци да лове пастрмке.
Светло у тамној клисури је кућа Мићића, у којој Огњен живи са сестром Маријом, мамом Смиљом, татом Владом и дедом Миломиром. Њихово домаћинство једно је од последњих живих у овом крају које се не предаје очају и чамотињи. Живо је и снажно, а породична стара воденица на Љубовиђи још ради, па бело брашно цури између тешког камења које покреће брза планинска река.
Огњен је поносан на своју воденицу и на то што му одрасли поверавају и улогу млинара, кад затреба.
– Ово вам је прекидач за воденицу – каже бистрооки дечак, показујући дугу мотку изнад воденичног камења којом се отвара јаз. – Кад га повучете, вода појури из јаза и покреће лопатице на осовини која врти воденични камен.
Oгњен демонстрира и рад дрвене машинерије старе више стотина година и посетиоци посматрају како златножути млаз жита клизи под тешке камене точкове испод којих цурка мирисно бело брашно.
ЖИВОТ У ОАЗИ
КАЊОН Љубовиђе је оаза нетакнуте природе на чијим се литицама гнезде орлови, а у вировима и брзацима пливају кленови, пастрмке и младице. Као и у целој Азбуковици, овде постоје бројни трагови старих цивилизација, међу којима је најчувенији мост. Изградили су га Римљани у време кад су утемељили главни трговачки пут који је повезивао велике градове у Подунављу с подринским рудницима сребра, цинка и олова.
Борис СУБАШИЋ, новости
Фото Б.Субашић