ПОДАЦИ о 1.500 археолошких локалитета Раса су ових дана по први пут сабрани на једном месту, у књизи “Археолошка карта Новог Пазара, Тутина и Сјенице”. Налазишта од праисторије до савременог доба, раштркана на 2.359 квадратних километара крајњег југозападног угла Србије, систематски су пописана, описана, илустрована и представљена на топографским картама.
– Ово је простор великих миграција и имиграција, јер је од праисторије до Велике сеобе Срба овуда пролазио важан пут кретања људи, робе и цивилизација. Пописани су локалитети свих периода, а највише има српске средњовековне баштине. Број од 1.500 локалитета није коначан. Непрестано проналазимо нове и надам се да ће овај “каталог” бити добар водич за будуће истраживаче – каже археолог Драгица Премовић Алексић, директор Музеја Рас у Новом Пазару, која наглашава помоћ Министарства културе за објављивање овог дела.
У називу књиге није желела да користи термин Рас ни Стара Србија, јер се они односе на знатно већи простор, а ни Санџак који је ушао у употребу много касније и са другим смислом. Представљени су само локалитети у срцу старог Раса, области шумовитих планина и пространих висоравни, кроз чије су речне долине пролазили путеви кретања људи, робе и цивилизација.
– Захваљујући географском положају ова територија је транзитна зона између централних делова Европе и Мале Азије. Становништво подручја југозападне Србије путем кроз долине Ибра, Лима и преко Пештерске висоравни успостављало је комуникације са суседним областима још током праисторије и те су оне наслеђене у каснијим епохама – објашњава Драгица Премовић Алексић.
Рас је био “столно место” преднемањићке Србије са мноштвом насеља, трговишта и утврђења, а Немањићи су овде покренули стреловити успон српске средњовековне државе. Упркос богатству баштине овог краја, истраживања су почела касно, а резултати су тек сад целовито представљени.
Фреска из Сопоћана
Област Старе Србије су први ради евидентирања археолошких ликалитета и споменика културе 1951. обишле архитекте Ђурђе Бошковић и Бранислав Вуловић. Следећих 15 година нико није долазио. Тек кад је 1965. основан Завод за заштиту споменика културе у Краљеву, почело је организовано истраживање, преглед терена и бележење података који указују на могућа налазишта. Стари Рас са Сопоћанима је већ 1979. уврштен на листу светске културне баштине под заштитим Унеска. Долина Дежевске реке, где су се налазили дворови Немањића 1978. и 1979. је први пут детаљно прегледана, а до данас је минимално ископавано. Тек осамдесетих Археолошки институт почиње интензивнији преглед терена и бележење података на ширем подручју Раса.
– Од 1981. до 1986. обављена су и ископавања на великом броју локалитета, што је открило остатке многих утврђења, насеља и цркава. Само у Новом Пазару је ископавано на 18 локалитета, на подручју Сјенице сондирано је пет утврђења, на територији Тутина ископавања су обављена на седам утврђења, две цркве и три насеља, као и на палеолитском локалитету Смолућке пећине. А то је само мали део баштине – набраја Драгица Премовић Алексић.
Од деведестих интензитет истраживања се смањује, а почетком 21. века она практично престају. Само истраживачи Музеја Рас никада нису одустали. Драгица Премовић Алексић наставила је да обилази старе и тражи нове локалитете. “Новости” су пратиле њен рад и бригу због угрожености споменика какав је стара српска престоница Достиника и сензационална открића као што је словенско светилиште на Пештеру. Сад је све локалитете из срца Раса “вратила у живот” књигом која није сувопарно научно дело, већ се дословно може користити као прави путнички водич кроз простор и време.
Локалитети су представљени на топографским картама, а читајући њихове језгровите описе духовним очима тачке на мапама претварају се у села, трговишта, цркве, тврђаве и карауле над путевима којима су каравани путовали од рудника Копаоника ка јадранским лукама.
– Локалитети нису подељени хронолошки, јер су многи “живели” у различитим историјским периодима па би се појављивали на више места, а опет се не би стекла права слика о њима – каже Драгица Премовић Алексић.
Феномен “улажења и излажења” из историје илуструје судбином утврђеног града чији се остаци налазе у атару села Врсенице, на обронку планине Гиљеве, где је у 3. веку подигнута римска кула-осматрачница ради заштите пута “Вија металорум”. Археолошки налази указују да су у Расу трговина и металургија цветале још у 9. веку пре наше ере, па је Рим само наследио тај “пут метала”. Римљани су у 4. веку око карауле подигли тврђаву, коју је у 6. веку срушио велики земљотрес. За обновљену тврђаву под именом Дестиник, или Достиника, византијски цар Константин Порфирогенит пише да је велики град “покрштене Србије” у 9. веку.
– Тад Србијом влада кнез Петар Први који носи хришћанско име. Крштен је вероватно у цркви чији су остаци откривени у утврђењу у Врсеницама. Живот града поново престаје током 10. века, кад страда у бугарском походу. У обновљеној тврђави “на Синицах” краљ Урош Први 1253. издаје свој први владарски акт. Уз ратове с Турцима становништво овог краја десетковало је и “мало ледено доба” крајем 16. и почетком 17. века – набраја Драгица Премовић Алексић.
Данас је од великог града остало мало зидина и темељи цркава и кула. Од српских села у којима су турски пописивачи из 16. века избројали хиљаде становника, нема ни трага.
Тврђава Рас на Трговишту
-У аустро-турским ратовима и великој сеоби 1689. страдало је и раселило се много становништва, а у турској контраофанзиви спаљене су све цркве и манастири. Цео крај је изгубио привредни и економски значај и остало је само сећање које мора да се чува – закључује Драгица Премовић Алексић.
СВЕДОЧАНСТВА НА ГРОБЉИМА
БУРНА судбина Раса може се читати из најбројнијих локалитета – гробаља. Најстарије су некрополе под хумкама-тумулима, а најбројнија су средњовековна гробља и на највећем броју њих су нађени и остаци цркава. Муслиманска се јављају доста касније. Српска средњовековна гробља које данашње српско становништво обично погрешно назива “грчким”.
Драгица Премовић Алексић
– Историјски извори, манастирске повеље и турски пописи наводе да гробља припадају српском становништву. Разлог заборава су Велика сеоба Срба, у којој се велики део становништва раселио и њихова гробља била су страна Србима који су касније дошли. Део староседелаца који није отишао примио је ислам и на њиховим “грчким гробљима” се јасно уочава нагли прекид сахрањивања у то време и формирање нових муслиманских некропола. Такође, Турска је доселила католичко становништво из Албаније, које је касније примило ислам – објашњава Драгица Премовећ Алексић.
ЦРКВЕ, МАНАСТИРИ И ТВРЂАВЕ
НА територији града Новог Пазара евидентиран је 651 локалитет, Сјенице 460 и 415 у Тутину. На новопазарском подручју, између осталог, пронађени су остаци око 276 средњовековних српских гробаља, 130 цркава, три манастира, 26 тврђава, 6 кула, 109 насеља и 14 рудника.
Борис СУБАШИЋ, Новости