- Шпанија је после Brexit-а одмах живнула по питању припадности Гибралтара. По мишљењу Мадрида, велика је разлика у оспоравању територије чланице ЕУ и не-чланице. У Северној Ирској и Велсу сепаратисти нису тако јаки као у Шкотској, али ће се свакако активирати
- Већ неколико година британска државност налази се у стању клиничке смрти, њен коначан крај – није далеко.
- Треба ли оплакивати покојницу? Сумњам. Она је проживела изузетан и интензиван живот. Она има моћне наследнике – једину суперсилу последњих година, САД, утицајну регионалну силу Аустралију, као и невелики, али веома лепи Нови Зеланд
Пише: Антон КРИЛОВ
ДРЖАВЕ су као и људи. Рађају се, живе и умиру. У историји нема ниједног „вечног рајха“, колико год се трудили политичари.
Постоје дуговечне земље, такве као што је република Сан-Марино која у данашњим границама постоји од 301. године.
Постоје мртворођене земље, такве као што је Украјина која 23 године није знала шта да ради са независношћу која јој се сручила на главу, а двадесет четврте године смислила је да – треба да бомбардује сопствене грађане, да мрзи Русију и да се бори са давно заборављеним комунизмом. Више од овога није стало у украјинском пројекту, али су зомби испали прилично енергични.
У животу многих земаља дешавало се оно што је Лав Гумиљов називао пасионираност- изненадна тежња за освајањем и ширењем своје територије. Дешавало се да су вековима постојале државе које су настајале као резултат тих пасионираних тежњи, али у Новом добу у Европи никоме није полазило за руком да задуго обједини народе који насељавају тај мали, али садржајан део света.
Колико су Наполеон и Хитлер брзо заузели територије, толико брзо су били и приморани да их напусте. Да се нису гурали у Русију можда би њихова власт трајала дуже, али, шта је било, било је.
Иначе, Аустроугарску империју, која је постојала релативно дуго у поређењу са наполеоновским и хитлеровским мултинационалним пројектима, такође је упропастила одлука да почне рат са Русијом. Тренд, али и – опомена данашњим европским „јастербовима“.
Енглеска ствара своју историју од 927. године. Током протеклих векова Енглези су потчинили друге државе које се налазе у Британији – Велс и Шкотску, освојили суседно острво Ирску, био је и период када је из Лондона контролисан и знатан део Француске. Након што је наступила епоха Великих географских открића Енглеска је (тада већ у саставу јединствене Британије) покорила знатан део Северне Америке, такође и Аустралију и Нови Зеланд.
Крајем 18. века изгубила је контролу над територијама које данас улазе у састав САД, али је у 19. веку „бисер“ британске круне постала Индија која је укључивала не само њену данашњу територију , него и Пакистан са Бангладешом. Британија је владала морима, на територији њене империје сунце никада није залазило.
Двадесети век је – непрекидно губљење територија, после чега Лондон данас непосредно контролише само Британију, Северну Ирску и известан број прекоморских територија, од којих су по броју становника највећа Бермудска острва на којима живи 60.000 краљичиних поданика.
Пре две године, Енглеска је могла да изгуби и Шкотску – референдум је завршен са малом превагом у корист униониста. У пропаганду за подршку јединства земље биле су ангажоване све снаге укључујући и краљицу.
Британија се у Европској унији увек држала посебно. Лондон није улазио и није намеравао да уђе у валутни савез. Исто тако је и са Шенгеном. Са стране није баш јасно шта је Британији уопште сметало у Европској унији.
Ипак, као што видимо, сметало је, и то веома – па ни упорна пропаганда, иако без учешћа краљице, али зато са фокама, није помогла.
Енглезе и Велшане (а управо они су гласали за излазак, већина Шкота – 62% и Ираца – 56%, желели су да остану) највише су нервирале две ствари:
1. Милиони гастарбајтера и миграната које је на захтев Брисела требало хранити.
2. И генерално, неопходност да се са Бриселом усаглашавају сопствени поступци и даје новац за циљеве континента.
Током последњих 70 година, британске елите навикле су да добијају директиве из Вашингтона. А ту је још и Брисел – то је некако превише. Иначе, милиони гастарбајтера у Лондону гласали су за Европску унију – 60%, мало мање него у Шкотској.
Када су 2014. Шкоте наговарали да остану у саставу Британије, обећали су им да ће бити део Европске уније. Зато је нови референдум о шкотској независности – са практично гарантованим супротним резултатом – само питање времена.
Шпанија је већ живнула по питању припадности Гибралтара. По мишљењу Мадрида, велика је разлика у оспоравању територије чланице ЕУ и не-чланице. У Северној Ирској и Велсу сепаратисти нису тако јаки као у Шкотској, али ће се свакако активирати.
Стога је коначни распад Британије и повратак Енглеске на границе из 927. – са великом вероватноћом питање наредних година.
Већ неколико година британска државност налази се у стању клиничке смрти, а њен коначан крај није далеко.
Треба ли оплакивати покојницу? Сумњам. Она је проживела изузетан и интензиван живот. Она има моћне наследнике – једину супер силу последњих година, САД, утицајну регионалну силу Аустралију, као и невелики, али веома лепи Нови Зеланд. Енглески језик је – главни у међунационалној комуникацији, енглеска литература најчитанија на планети, британски глумци тражени на филму, у позоришту и на телевизији у читавом свету.
Смрт државе уопште не подразумева смрт културе – Европа се вековима хранила наслеђем Рима, а Русија наслеђем Византије.
Руска империја развијала се по нешто другачијој парадигми од британске, али су се подударили периоди њихове највеће моћи. Будући да избор није био у корист прекоморских територија већ у корист земаља у окружењу, наши губици територија у 20. веку били су мањи, иако их је тешко назвати малим.
Али, сан многих западних политичара, посебно геополитичара, јесте – да се Русија опет врати на границе, ако и не као Британија – 927. (у тим границама засад никако не може да само-изникне независна Украјина), онда, на пример – 1300. – Московска кнежевина и суседне независне територије.
Као што се види у случају Британије, за нестајање суверенитета круне над великим делом земље није било потребно отворено мешање трећих снага. Територије насељене Англосаксонцима нису више разумевале смисао добијања наредби из Лондона. Делови империје насељени другим народима нису више видели смисао у потчињавању Лондону и желели су да имају своје националне државе. Житељи метрополе нису више видели смисао у борби за очување јединства. Нестао је смисао, а за њим и- империја.
Никакви спољни непријатељи не могу да нанесу држави штету коју наноси губитак смисла – није битно да ли је он инспирисан споља или је самоникао изнутра.
Године 1917. поданици Руске империје више нису видели смисао у очувању монархије и – држава се срушила. Године 1991. грађани СССР-а више нису видели смисао у очувању Савеза – и држава се срушила.
Русија ће постојати дотле док сви ми, грађани ове земље, видимо смисао њеног постојања. До онда док већина може да одговори на питање: ко смо ми, ради чега и зашто треба да будемо заједно.
А то, колико ће година или векова Русија надживети Британију, такође зависи само од нас. Не од власти – она ће увек настојати да сачува територије. Не од страних држава – оне ће увек настојати да отргну парченце или парче. Само од грађана – док се они буду осећали као грађани.
Зато што „Свако царство које се раздијели само у себи, опустјеће, и дом који се раздијели сам у себи, пропашће“. (Лука, 11; 17).
Превела Ксенија Трајковић
Факти
