Турска активно ради чак и у Молдавији
ПИШЕ: Олег Бондаренко
Знате како се то понекад догоди: изгубите пријатеља глупошћу, али ако је пријатељ стари и проверени, проћи ће неко време – и опет сте заједно, бацате приче и смејете се разлозима неспоразума. Наравно, потребно је трудити се да се грешка не понови.
Тако се не понашају званична Москва и „одговорни званичници“ – они могу два пута, три или четири пута поновити исту глупост са завидном регуларношћу и тврдоглавом доследношћу, губећи раније сродничке и блиске државе и искрено се питати како се то догодило. Наивни људи! У међувремену, 2020. година има све шансе да постане година коначног губитка од стране Русије свих братских совјетских република. Просудите сами: Грузија, Украјина, Молдавија, опет Украјина, па Јерменија, сада Киргистан, опет Молдавија и… сасвим могуће, Белорусија.
Објаснићу.
На крају крајева, била је то и те каква несрећа – Украјина нас је напустила 2004. године, после прве победе обојене револуције, али, онда се она 2010. године вратила нама победом Јануковича. Међутим, за мање од четири године догодио се тзв. „Евромајдан“, праћен „руским пролећем“ и ратом у Донбасу. Прилику која се пружила у периоду 2010 – 2013. године да се очувају и развију добри односи са Кијевом, Москва није искористила.
Када се крајем 2013. године у Грузији завршила „деценија“ Сакашвилија, руски бизнисмен грузијског порекла Биџина Иванишвили је основао странку „Грузијски сан“ која је прошле суботе, 31. октобра, на парламентарним изборима потврдила свој статус владајуће странке у земљи. Међутим, психолошка траума Абхазије и Јужне Осетије 08. 08. 08. године, или општа пасивност и лично одбијање „одговорних званичника“ нису дозволили да се догоди ренесанса руско-грузијских односа, при чему је тешко замислити националну републику која је више уклопљена у руску културу од Грузије. „Ако сте нехотице заборавили на Грузију, немогуће је бити песник у Русији“, написао је Евгениј Јевтушенко пре пола века и није био далеко од истине.
ШТА РАДИ РУСИЈА У БЕЛОРУСИЈИ?
У Белорусији на наше очи догађа се насађивање антилукашенкове опозиције, стварање ауре жртава режима и јунака који се против њега боре. Има ли Русије у овом процесу? Ње нема. Пре или касније, мит о европској Белорусији без Лукашенка, постаће стварност, при чему Минск ризикује да постане још један, заједно са Варшавом, Кијевом и Тбилисијем, главни град антируске гериле. У међувремену, да, ми подржавамо Лукашенка, који је најбољи образац сарадње са Русијом на постсовјетском простору. Понегде је овај образац ефикаснији од руског. Наравно, морамо се подсетити да нико није вечан, а данас се припрема успешно сутра.
Обнављање сукоба у Нагорно-Карабаху и ограничени унутрашњи међуетнички односи, а самим тим и прескромна улога Руске Федерације у досадашњем неуспешном одржавању мира, такође извлаче овај регион из некадашње орбите утицаја Москве.
Трећа револуција у Киргистану, која се догодила након парламентарних избора почетком октобра, поново је за Москву била „гром из ведра неба“. На место премијера дошао је човек право из затвора, а онда је и в.д. председник републике Садир Жапаров, пре свега, уз уверавања у братску љубав, телефонирао прво шефу турског савета у Анкару, а тек потом у Москву, министру Лаврову. Интересантно је да и у случају Карабаха и у случају Киргистана, Турска значајно повећава своје присуство на постсовјетском простору.
МОЛДАВИЈА – БИЋЕ… ДЕО ВЕЛИКЕ РУМУНИЈЕ?
Прве недеље новембра у Молдавији су одржани председнички избори на којима је, за многе потпуно неочекивано, прво место заузела лидерка проевропске коалиције и миљеница немачке канцеларке Ангеле Меркел, Маја Санду, победивши актуелног председника, лидера Социјалистичке партије Игора Додона за два одсто гласова. Упркос чињеници да су анкете већину гласова давале Додону, који је важио за проруског, његова прозападна колегиница је, захваљујући слабој излазности у земљи и великој излазности на бирачким местима у Европи, у последњем тренутку успела да сустигне председника који је у почетку самоуверено држао прво место. Треће место, које је типично, заузео је харизматични градоначелник другог по величини молдавског града Балти, Ренато Усатиј. Такође је добио већину и на бирачким местима у Русији, упркос чињеници да је против њега у Руској Федерацији покренут кривични поступак, који се може окарактерисати као политички обојен. Постоји верзија да се од Усатија, који је уживао подршку одређених московских кабинета, више пута упорно тражило да попусти председнику Додону, али он није послушао и одлучио је да игра своју игру. Као резултат, он има заслужених 17 одсто и одличну политичку перспективу под новим председником. Актуелни молдавски лидер, под тренутним условима, има нестварно мало шанси да победи 15. новембра – историја избора практично не зна примере победе у другом кругу кандидата из владе, који је изгубио у првом кругу.
Уопште не тврдим да то значи поновни губитак Москве – уосталом, да бисте изгубили, морате да играте! А „одговорни службеници“ из надлежних одељења то никада нису умели. Са друге стране, ако је Додон био илузија прорускости (за време његовог председавања Русија се као „трговински партнер број 1“ успешно преселила на треће место, а руско ТВ емитовање било забрањено у Молдавији), тада његов противкандидат Маја Санду вероватно неће постати лажни западњак. На њеном дневном реду су сва питања, од смањења улоге Руске православне цркве у Молдавији до изгледа уједињења (уније) са Румунијом, чије држављанство поседује. Такође се не може искључити да ће се после Сандуове победе сукоб у Придњестровљу поново покренути. Бар у случају интеграције са Букурештом (што ће изгледати као гутање од стране Румуније), то ће се сигурно догодити. Па чак и тада ће бити потребно водити мировне преговоре у Берлину, који контролише и политику Букурешта и (у том момементу) Кишињева. Присуство више од пола милиона руских грађана у непризнатој Придњестровској Молдавској Републици неће дозволити Москви да се уздржи од овог питања, као у случају Карабаха. Али шта могу да понуде наши „одговорни званичници“? На крају крајева, они нису у стању да генеришу ништа осим „не пуштања“ и задржавања „како је било“. А политика се, као и било који други живи процес, не може задржати у једној држави, не могу се спречити промене. Могу се само водити. Међутим, то значи преузимање и одговорности. Који функционер воли одговорност?
У последњој молдавској аутономији – малој Гагаузији на југу Молдавије, са популацијом мањом од 150.000 људи, где је „проруски“ председник Додон на овим изборима добио више од 80 одсто гласова, а становништво широм света више пута гласало за све врсте савеза са Русијом, последњих 10 година врло је активна Турска. Она тамо гради културне центре, отвара библиотеке, улаже у инфраструктуру. Сва руководства Гагауза, на челу са бившом комунисткињом Ирином Влах, редовно се позивају у Анкару, а турски лидер Ердоган није сматрао да је испод његовог достојанства да дође у средиште аутономије – градић Комрат. Стога врло брзо турске заставе које се тамо вијоре могу да замене симпатије према Русији међу локалним становништвом. А у Москви ће сви и даље „изражавати забринутост“ и „узнемиреноост“.
Јунаци Турци, раде док други спавају. Али то уопште не значи да ће Турска постати савезник Русије у нашем јужном делу – напротив, у лицу Анкаре добијамо снажног и жилавог противника који се враћа у своје некадашње регионе где је историјски био присутан. У Русији се понекад стиче утисак да су борци за суверенитет касних 1980-их пароле најбоље усвојили не било где, већ у Москви. Стога се труде да држе максималну дистанцу од свих постсовјетских република – у супротном (не дај Боже) опет ће им седети на врату.
С руског превео Зоран Милошевић
ИЗВОР: http://teleskop-by.org/2020/11/03/raspad-ostatkov-sssr-rossiya-teryaet-poslednih-soyuznikov/
Балканска геополитика
