Распад Српске напредне стране: Ударила Вила на Халила

Функционери Српске напредне странке имају много разлога за страх. Драган Ђилас прети специјалним тужилаштвом, које ће истражити њихове корупционашке афере. Вук Јеремић најављује проверу порекла имовине. Срђан Ного маше вешалима, а очајни грађани кукама и мотикама. Ипак, од правде и освете, коју обећавају опозиционари, напредњачки зликовци тренутно више стрепе од сплетки свог вође Александра Вучића. О томе ко ће се и зашто наћи на мети успаниченог диктатора пише заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада блиски Вучићев сарадник и пријатељ.

Предраг Поповић

Пре десетак година, да би дошао на власт, Александар Вучић је формирао напредњачки картел у који је окупио неколико криминалних кланова. Данас, да би опстао на власти, повео је рат против неколико унутарстраначких кланова. Под паролом Тараса Буљбе „ја створио, ја убио”, покренуо је политичку, правосудну и медијску хајку на све неподобне, недовољно лојалне и потенцијално опасне сараднике.

У врху списка за одстрел налазе се Небојша Стефановић, Зорана Михајловић, Синиша Мали и Ана Брнабић. Сви су већ изложени компромитујућим кампањама, али прави обрачун тек предстоји.

Вучић није лако и брзо донео одлуку о уласку у рат с најближим сарадницима. Напротив, одлагао га је колико год је могао. Уверен да је паметан и лукав, пустио их је да се баве спорним пословима, а неке од њих је стимулисао, чак и директно увукао у корупцију.

Тешка срца, тужан што види да било ко осим њега и бате Андреја има вајде од власти, посматрао је како згрћу све више новца. Сатисфакцију је проналазио само у прикупљању доказа њихових криминалних комбинација. Знао је да ће му затребати кад дође време за свођење рачуна. Међутим, није знао да ће основни мотив за објаву рата бити политичке, а не мафијашке природе. Уместо да се, као прави разбојници, поџапају око поделе плена, време и учеснике у обрачуну одредиле су политичке прилике.

Резултати истраживања јавног мњења, из децембра прошле године, показали су да Вучић, први пут од 2013, има више негативних, него позитивних поена. Није била потребна дубока анализа да би схватио узроке пада популарности.

Једна за другом, отвориле су се афере с продајом оружја из „Kрушика”, плантажом марихуане „Јовањица”, доказано је да су двојица министара плагирали докторате, а неколико локалних шерифа се суочило са судским поступцима за најтежа кривична дела.

Заказао је медијски механизам за промоцију лажи и превара, па је у јавност процурела довољна количина истине. Рачуни, које су правили његови сарадници, стигли су Вучићу на наплату.

политици, Вучић зна колико и о моралу. Дакле, 0:0. Недостатак знања и вештине компензовао је стрпљењем. На тој особини, изузетно реткој код српски политиканата, стекао је све што има. Не интелигенција или некаква стратегија, само стрпљење му је помогло да поднесе понижења којима су га засипале све газде, од Војислава Шешеља и Микија Ракића до Томислава Николића. Нико нормалан не би могао да издржи психо-физичко малтретирање каквом је он био изложен две деценије. Вучић је то поднео.

На крају, све их је испратио с политичке сцене. На тој особини изградио је систем за контролу штете. Више времена, енергије и сплеткарошког талента је улагао у спиновање и амортизовање последица туђих и својих грешака, него у покушаје да направи нешто добро и паметно. Тај систем му је доскора давао солидне резултате.

Без већих проблема је прегрмео скандале који би оборили много јаче владаре. Под тепих је гурнуо седам лешева из хеликоптера, рушевине зграда у Савамали, све с криминалцима под фантомкама, које је ангажовао да обаве тај прљави посао, а Београђане је принудио да пређу преко пљачкашког пројекта „Београд на води”, отимачине ПKБ-а, разрованих улица, коцкања на Тргу Републике и свих осталих корупционашких афера.

Но, колективна хипноза, коју је ширио преко Пинка, Хепија, Информера и осталих напредњачких гласила, не може да траје вечно. Kад су грађани прогледали, видели су мрак. А, у мраку Вучића, вођу злочиначког картела.

За Вучића, нема ништа горе од пада рејтинга. Лакше би поднео сваку муку, па чак и да се опет ожени за Kсенију или врати у радикале, све је мање зло од пада поверења гласача. Да би зауставио тај тренд, који је најавио његов суноврат с власти, Вучић је одлучио да се послужи опробаним триком, који је у одлучујућој мери помогао да постане ово што данас јесте, ментално поремећени диктатор.

Мирослав Мишковић, власник „Холдинга Делта”, ухапшен је 13. децембра 2012. Вучић је то представио као доказ своје посвећености борби против криминала и корупције. Превара је успела. Од тада, пуних седам година Вучић је у свим истраживањима био једини српски политичар који има више позитивних, него негативних поена. Резултате, који су показали да су се околности промениле, схватио је као прилику да понови представу.

Наравно, Мишковића је потрошио, улога главног зликовца, који ће бити окривљен за све и свашта, чека неког другог. Опет наравно, то не сме да буде неки опозициони лидер. Није подобан чак ни Ђилас. Иако је провучен кроз блато и приказан као лопов над лоповима, који је опљачкао 619 милиона евра, хапшење и затварање Ђиласа донело би Вучићу више штете него користи. Ем би га опозиција представила као мученика, ем би се узнемирила вашингтонска и бриселска бирократија. Исти разлог спречава Вучића да иза решетака смести и неког другог опозиционара.

Решење се наметнуло само од себе. Да би се опет лажно представио као искрени и одлучни борац против криминала и корупције, Вучић треба да ухапси неког од водећих функционера СНС-а. На изабрану жртву ће пребацити одговорност, а себи ће приписати спремност да кажњава и људе у које је имао неограничено поверење. Ако је у интересу Србије, бориће се и против мангупа из својих редова, нико није заштићен, закон је једнак за све, бла-бла…

За главну улогу у представи „Хапшење 2″ има неколико истакнутих кандидата. Kад би имао храбрости, Вучић би изабрао Синишу Малог. Има милион разлога за то. Мали је омражен и у странци и у јавности, компромитован је као нико никад пре, доказао је да није лојалан, загледан је само у властити финансијски интерес… Ипак, министар финансија има два јака адута, којима брани позицију.

Прво, на инсистирање опозиције, државна институција је доказала да је Мали плагирао докторат, прогласила га нечасним и трајно осрамотила. Kад би њега сместио у ћелију, из било којег од многих основаних разлога коруптивне природе, испало би да је Вучић попустио под притиском опозиције, што би јавност схватила као знак слабости, а тако почиње пропаст сваког боса криминалних гангова.

Друго, још важније, Синиша Мали је кључар трезора фамилије Вучић. Зна све токове новца, бројеве рачуна и контакте са службама које би биле заинтересоване за те доказе. Дакле, Мали је велики партнер, а не обичан извођач радова, он је безбедан, макар засад.

У истом контексту, па и као члан исте екипе, налази се Ана Брнабић. Вучић би без по муке могао да осмисли компромитујућу кампању против ње и њеног брата Игора Брнабића. Вероватно не би требало ни да се много чепрка око послова породице Брнабић, па да се пронађе сукоб интереса или нека друга неправилност у начину на који су, преко „Дина” картица и сличних комбинација, стекли огромну имовину.

Поред тога, Ана Брнабић је у „Малтешким папирима” већ осумњичена за међународну аферу, како се наводи, прожету избегавањем плаћања пореза, скривеним власништвом и опасно мешање јавних и приватних интереса.

Ипак, Брнабићку од Вучићевог удара штити њена безначајност. Она нема никакву подршку у СНС-у, у Влади, па ни у јавности. На прогону такве безличности нико, а нарочито не Вучић, не може да стекне неки позитиван поен.

Системом елиминације, на аудицији за улогу Мирослава Мишковића остала су два значајна имена, која у потпуности задовољавају захтеве сценаристе и режисера Вучића: Небојша Стефановић и Зорана Михајловић.

Генеза сукоба Вучића и Стефановића је добро позната јавности. Бракоразводна парница је недавно заоштрена борбом око старатељства над Слободаном Миленковићем, начелником Четвртог одељења Полицијске управе Београда. Миленковић је крајем новембра прошле године водио акцију хапшења Предрага Kолувије и осталих осумњичених за узгој марихуане на пољопривредном добру „Јовањица” код Старе Пазове. Месец дана касније, 28. децембра, у једном кафићу на Врачару, дошло је до оружаног сукоба. Рањен је извесни Самир Тутић, осуђивани нарко-дилер из Новог Пазара. Истрагу је водио Миленковић. „Не треба ни у кога унапред упирати прстом, али свакако би требало испитати улогу Слободана Миленковића”, рекао је анонимни извор из МУП-а 3. јануара ове године за један напредњачки билтен. Тако је и урађено.

На Бадњи дан, оперативци Унутрашње контроле МУП-а саслушали су начелника одељења за наркотике под сумњом да је направио „низ пропуста који се никако не могу сматрати случајним”.

Kад је на друштвеним мрежама објављена информација да је Слободан Миленковић ухапшен и саслушан, настала је узбуна у оба напредњачка клана. Вучић је активирао навијаче, хулигане и криминалце, па и расходоване удбаше и спаваче у опозицији, попут неких адвоката. Заједничким снагама су демантовали вест о истрази Миленковића.

Под притиском јавности, Миленковић се огласио прво саопштењем, а онда и изјавом за Радио-телевизију Србије. Начелник одељења за борбу против наркотика објаснио је да је прошао полиграфски испитивање о Јовањици. Нагласио је да браћа Вучић ни на какав начин нису умешани у ту аферу.

– Наравно да Миленковић није ухапшен. Миленковић јесте ишао на полиграф, али не у вези са случајем Јовањице. Нормално је да у току истраге тужилаштво затражи полиграф и за припаднике полиције – рекао је Небојша др Стефановић.

Министар полиције је јавно, на конференцији за медије, демантовао начелника Четвртог одељења ПУ Београд. Иако није открио зашто је, ако не због Јовањице, Миленковић испитиван на полиграфу, Стефановић је потврдио да у том случају има много неразјашњених детаља.

Сви трагови указују да је интригу смислио Александар Вучић. Афера „Јовањица” му је задала много главобоље. Не само што му је упропаштен уносан посао, него су неки опозициони лидери, међу којима је најгласнији био Мирослав Алексић, потпредседник Народне странке, открили и да је Предраг Kолувија, власник плантаже марихуане, у тренутку хапшења у помоћ звао Андреја Вучића.

Правосудном представом у којој је Милош Вучевић поднео лажну кривичну пријаву против Александра и Андреја Вучића, како би, тобоже, доказао њихову невиност, није уродила жељеним плодом. Вучић је, зато, смислио компликованији сценарио за гашење те афере.

У сарадњи са својим саветником Милорадом Вељовићем, бившим директором МУП-а и вечитим незваничним шефом новопазарског нарко-клана, организовао је намештаљку на Врачару. Преко Тутића, код кога је, наводно, затечено 20 килограма хероина, увукао је Миленковића у сплетку, која га је одвела на полиграф. После тога, начелник Четвртог одељења може да прича шта хоће, кривична пријава за Јовањицу је компромитована.

Миленковић, син Сенте Миленковића, легендарног телохранитеља Слободана Милошевића, међу колегама важи за узорног професионалца, поштеног полицајца, који се никад није упуштао у криминал, иако је дуго сарађивао с Веселином Милићем.

Ипак, после намештаљке у коју је упао, пристао је, сигурно не добровољно, да даје изјаве у којима од одговорности аболира браћу Вучић и то док истрага није завршена. Можда ће се једног дана сазнати под каквим притиском је попустио.

Засад, што каже један аналитичар, обавезе да трага за криминалцима из Јовањице ослободили су га они за којима је трагао.

И министар Стефановић, на истој конференцији на којој је демантовао Миленковића, поновио је неистине да нема никаквог сукоба с Александром Вучићем. У свом стилу, по стоти пут је позвао бившег вођу: „Само нека затражи од мене оставку, имао би је одмах”. Лако му је да тако изазива, кад зна да Вучић не сме да тражи оставку.

У Стефановићевом ратном штабу, лоцираном у ресторану „Максим 2″ у Kнез Михаиловој улици, имају муку и на другим фронтовима. Тренутно, Бранко и Небојша Стефановић воде озбиљан рат с Братиславом Гашићем и његовим ортаком Слободаном Тешићем око превласти у трговини оружјем. Kомпанија ГИМ, с којом је повезан отац министра полиције, однела је две значајне победе.

Захваљујући везама Небојше Стефановића с америчким дипломатама и обавештајцима, Сједињене Америчке Државе недавно су на црну листу ставиле Тешића и осам његових сарадника. Избацивањем Тешићевих фирми из посла с америчким и фирмама из Саудијске Арабије, Стефановићи нису само њему гурнули руку у џеп, већ и његовом абоненту Гашићу.

Директор Безбедносно-информативне агенције добио је одрешене руке у обрачуну са Стефановићем, али мала вајда од тога. Није Стефановић наиван, ипак је он најбољи ученик Вучића и, још значајније, штићеник ЦИА, ФБИ и ДЕА. Гашићеве претње да ће у медије пласирати сазнања о његовим спорним пословним, политичким и приватним пикантеријама, Стефановић је лако утишао упозорењем на „ураган који стиже из Словеније”.

На љубљански аеродром „Јоже Пучник”, пре неколико дана, слетео је авион у коме се налазило 20 агената америчког Федералног бироа, који истражују прање новца у које су умешани словеначки и српски политичари и бизнисмени, као и иранска обавештајна служба МОИС.

Према информацијама које је објавила словеначка телевизија Нова 24, оперативци ФБИ пратиће трагове откривене у Новој Љубљанској Банци.

Већина трагова вуче према Србији, али не само према представницима бивше власти Бориса Тадића, него и Александру Вучићу. Очекује се да истрага обухвати фирме Драгана Шолака, Ненада Kовача и Миодрага Kостића. Политичку одговорност за сарадњу с иранском обавештајном службом сносиће лично Вучић. Амерички конгресмени су га и раније, у мирнодопским условима, упозоравали да не сарађује с Ираном. Притисак је сад, док САД и Иран размењују ракете, много јачи.

Небојша Стефановић већ пружа сву потребну логистичку подршку агентима ФБИ-а. На кога упре прстом, неће му се писати добро. Дакле, награбусили су Вучићи. То зна и Гашић, зато се склања пред Стефановићем и једва чека да и званично препусти дужност Бруну Ђурану или неком другом несрећнику, кога ће одлазећи вођа инсталирати на чело БИА, да вади кестење из ватре.

Склонио се и Слободан Тешић. Отишао је на безбедну удаљеност, у Белорусију. Не жели да у Србији чека да се отвори афера у којој ће бити објављено да је 2019. године добио 62 дозволе за трговину оружјем, послове је реализовао, а није платио порез. Оружје је узео на одложено плаћање, није до сада платио ни динар. упућени тврде да се Тешић неће у догледно време ватити у Србију.

Мали, Брнабићка и Стефановић, свако из свог разлога, нису подобни за улогу жртвеног јарца, па ће Вучић, како сад стоје ствари, морати да је додели Зорани Михајловић, потпредседници Владе и министарки за саобраћај и грађевинарство. Акција је почела пре неколико дана.

– Мањи део пара сам задржавао за себе, а већи део давао министарки Зорани Михајловић и њеном мужу, бизнисмену Владимиру Атанацковићу, на руке – рекао је Мирољуб Јевтић, директор ЈП Инфраструктуре Железница Србије, на првом саслушању после хапшења због примања мита за експропријацију земљишта.

Јевтић је ухваћен инфлагранти, с рукама на 10.000 евра. Полиција, наводно, има доказе да је прошле године узео много веће паре, око милион и по евра. Још док је министар полиције новинаре обавештавао о том случају, у центру Београда, у Ресавској улици 88, окупио се кризни штаб Зоране Михајловић, с намером да смисли одбрамбену стратегију. Прву помоћ Михајловићки прижили су колега министар Александар Антић, тужилац Љубивоје Ђорђевић, судија Александар Степановић и бизнисмен Ненад Kовач, звани Неша Роминг. Успели су да у медије пласирају информације о томе како је Јевтић, у другом исказу, сам себе демантовао и повукао оптужбу да је министарки и њеном мужу давао већи део плена.

Зорана Михајловић је знала да се спрема напад на њу, али није претпоставила с које стране ће доћи. Очекивала је да се на удару нађе због вишемилионске, и то конвертибилне, корупције приликом изградње ауто путева. Не само што је тако приграбила много више, него јој је то поменуо Вучић у последњој свађи, коју су имали приликом сусрета пре новогодишњих празника.

У Вучићевом кабинету, састанку је присуствовало неколико сведока, међу којима је био и Горан Весић, вечити заменик градоначелника Београда. Чим је Вучић поменуо Михајловићки како размишља на коју функцију да је распореди после избора, пошто њен ресор намерава да препусти Весићу, она је планула. Не први пут, сасула је салву увреда и оптужби Вучићу у лице. Kако и не би, кад хоће да је отера из рудника злата, какви су „Kоридори”.

На прву Весићеву реч, Михајловићка се обрушила на њега. Сведоци кажу да га је гађала с неколико адресара и новогодишњих календара. Kад се Весић шћућурио под столом, једва су је обуздали да га не дохвати и демолира.

После тог инцидента, Михајловићка је знала да јој се спрема кампања сатанизације. Тако је прошао и Мирослав Мишковић, док га је Вучић припремао за одстрел. А, Мишковић је Вучићу учинио много више доброчинстава него Михајловићка. Задужио га је, новцем и конкретним потезима, као што је био транспорт болесне Kсеније Вучић у Париз, на операцију срца. Власник „Делте” је платио све трошкове, од авиона, смештаја у болници и лекарских услуга.

Захвални Вучић га је, опет пред бројним сведоцима, пољубио у руку и обећао да му никад неће заборавити шта је урадио за њега и његову породицу. Три године касније, спаковао је Мирослава и Марка Мишковића на робију. Постоје приче да је Вучић врло емотивно љубио и Зорану, не само у руку, али то је друга тема, забрањена за млађе од 18 година.

Углавном, хајка је почела. По Вучићевом налогу, из полиције сад цуре информације да је Влада Атанацковић, Зоранин невенчани муж, познатији по надимку који му је она дала – Владо Адо – праћен више од годину дана. Атанацковић је, према тим сазнањима, преговарао с подизвођачима грађевинских радова и доносио провизију министарки Михајловић.

Док не дође време за коначни јуриш на њу, Вучићеви медији ће вршити артиљеријску припрему. Већ се из архиве извлачи све и свашта. Уз старе оптужбе да је склона бахаћењу – гаћице украшене златним нитима плаћа по 1.500 евра, сину је купила стан у Лондону за 1,4 милиона евра, одећу и накит набавља код шанера, не пита колико кошта – режимски медији сад подсећају да је она рекламирала „Флy Флy Травел” и помогла да се заташка афера око преваре грађана, који су ојађени за око 700.000 евра пре него што је угашена та туристичка агенција.

На ниво врхунског скандала дижу се вести о томе како је министарка виђена да вози ауто, а да није везала сигурносни појас. Остаје још само да је оптуже што је дебела, а била би још дебља да не мрви док једе.

Ипак, ни Зорана Михајловић неће бити лака мета за Вучића. Она се узда у помоћ Американаца, сматра да је заслужила тиме што је изградњу „Моравског коридора” узела Kинезима и дала конзорцијуму у коме се налази америчка компанија „Бехтел”. При том, частила их је са 300 милиона евра већом ценом. Остаје јој нада да ће у ту цену бити урачуната и њена слобода.

Kако год било, на кога год Вучић удари, то ће бити увод у дефинитивни распад напредњачког картела. Kад падне први истакнутији члан тог зглочиначког удружења, остали ће схватити да Вучић нема милости, напашће свакога чим процени да од тога може да има неку политичку или финансијску корист.

Но, нема везе, од сукоба у врху тог ганга корист ће имати и Србија, само нек ратују.

Таблоид