Медијска машинерија Александра Вучића више не може да успешно фалсификује стварност. Народ више не верује у лажи о благостању, златном добу, миру и стабилности. Тиражи напредњачких новина су у паду, угашен је дневни лист Објектив, а и остали раде с великим губицима. У дуговима је и Телевизија Пинк, која гледаност одржава само захваљујући ријалити програму “Задруга”. На губитку су локални и републички буџети, као и сва јавна предузећа из којих се исисава новац за финансирање Велике пропаганде лажи. Већина тзв. провладиних медија, укључујући и бивше гиганте Политику и Вечерње новости, скрива власничку структуру. Не зна се ко је, како и по којој цени купио телевизије с националном и регионалном фреквенцијом, али зна се да сви режимски медији имају истог главног уредника – Вучића.
Ако изговориш довољно лажи и ако то радиш довољно често, потпуно ћеш сакрити истину, а онда си у паклу. Александар Вучић је ту теорију Џордана Питерсона реализовао у пракси, бруталним и сталним лагањем створио је пакао у Србији.
Пише: Предраг Поповић
Лаж је основни репроматеријал у Вучићевој фабрици политичких превара. Пошто лаж може да се брани од истине само насиљем, Вучић је своје медије организовао као паравојне одреде, односно мафијашке кланове. Што је криминална група Вељка Беливука радила у Ритопеку, то ради и свака режимска редакција, такође по налогу и у интересу истог „шефа“. Као што су Беливукови ортаци преко апликације Скај размењивали фотографије, видео снимке и информације о раскомаданим жртвама, тако и уредници Вучићевих новина и телевизија на насловним странама и у ударним емисијама објављују монструозне лажи, којима черече политичке противнике и остале критичаре диктатора.
Вучићеве медијске кланице десет година уништавају животе нормалних људи и, истовремено, лажима штите криминалце из власти. У нападачким акцијама користи мултимедијалне канибале, а за одбрану од истине разне врсте илузиониста, који имају задатак да жртве злочиначког режима држе у стању перманентне колективне хипнозе.
Вучић је у своју медијску империју уложио огроман новац, наравно не свој. Новцем грађана, преварним радњама је под контролу ставио неколико телевизија и дневних новина. Као фиктивни власници представљени су контроверзни бизнисмени блиски врху СНС-а, који никада раније нису имали везе с медијима или не могу да објасне порекло имовине.
У сумњивим околностима, услед неразјашњене власничке структуре, смедеревски тајкунчић у успону Бобан Рајић постао је газда Вечерњих новости и Политике. Рајић је, преко своје фирме „Медиа 026“, за 2,5 милиона евра, 2019. године купио компанију Новости. „Медиа 026“, предузеће из села Вучак код Смедерева, у мају ове године преузело је 50 одсто власништва у компанији „Политика – новине и магазини“. Друга половина власништва припада држави, односно компанији „Политика а.д.“ у којој држава има 90 одсто акција. Рајићу је власнички удео продао шабачки тајкун Мирослав Богићевић, није познато по којој цени. Рајић нема везе с медијима, али има са СНС-ом. Трансакције око преноса власништва Новости и Политике спровео је његов правни заступник Игор Исаиловић, познат као адвокат Ане Брнабић, Синише Малог и Звонка Веселиновића.
Новцем грађана, извесни Игор Жежељ је почетком 2019. године купио „Адриа Медиа Групу“ у чијем саставу се налази и дневни лист Курир. Јавно предузеће „Телеком Србија“ дало је десет милиона евра аванса Жежељевој фирми „Мобил Медиа“ на име заједничких послова у развоју и имплементацији САП програма, вредног седам милијарди динара. Тај новац, као и додатних 28 милиона евра, Жежељ је уложио у куповину медијске групе коју је основао Радисав Родић. С обзиром да је годину дана раније Жежељево предузеће остварило приходе од само 600 милиона динара, а добит од само две хиљаде евра, није постојала законска основа да оно од било кога добије кредит. За оних десет милиона евра, зна се да припадају грађанима Србије, а до данас није откривено порекло осталог новца којим је Жежељ купио Курир. Ипак, он није преко ноћи постао мултимилионер. После петооктобарских промена Жежељ је дуго сарађивао са Гораном Весићем.
Заједничким снагама уништили су Кошаркашки клуб Црвена звезда. Клуб је завршио у банкроту, а они су постали тајкуни. Богато искуство у сумњивим пословима унели су у Српску напредну странку. Жежељева фирма „Wирелесс Медиа“ добија уносне уговоре с Министарством финанција, док „Фирефлy Продуцтион“, у којој је он већински власник, у Панчеву подиже филмски град. У саставу Жежељеве империје налази се и портал Мондо. Наравно, сви његови медији стављени су на располагање Александру Вучићу, власнику целе Србије.
После дугогодишњих перипетија, судбина новинске агенције ТАЊУГ решена је уступањем певачу Жељку Јоксимовићу, односно фирми „Тачно“, чији су сувласници он и Мања Грчић. Њих двоје су и партнери у фирми „Минацорд медиа“, која је власник Телевизије К1. Јоксимовић је, у сарадњи са Мањом Грчић и РТВ Панчево, основао фирму „Тачно“ само пет дана након што је ТАЊУГ огласио продају жига и имовинских права на рок од десет година. Фирма „Тачно“, са оснивачким улогом од хиљаду динара, платила је 628.000 евра права на коришћење четири ТАЊУГ-ова жига регистрована при Заводу за интелектуалну својину, чиме су купили и ауторска права. Жељко Јоксимовић је куповину новинске агенције најавио фотографијом на којој су, у неком ресторану, позирали он, његова супруга Јована Јанковић Јоксимовим и Тамара Ђукановић, супруга Александра Вучића. Без обзира на статус естрадне звезде, тешко је поверовати да је Жељко Јоксимовић зарадио и уштедео 628.000 евра, којима је платио куповину редакције у којој је запослено 19 новинара. Не зна се порекло тог новца, али, судећи по уређивачкој политици, зна се да је и тај медиј уграђен у Вучићеву машинерију за тровање Србије.
Сви режимски медији извлаче новац из државне касе. Сви то раде кроз кампање, којима министарства, државне институције и агенције рекламирају своје пројекте. Из републичког буџета и из средстава локалних управа, у разним формама, подобним медијима се пребацују огромне своте новца грађана. Такође, често супротно законским одредбама, издавачким кућама у власништву напредњака дају се повољни кредити и опраштају пореска дуговања. Како изгледа таква врста паразитирања најбоље се види на примеру медијске компаније Жељка Митровића.
Подаци Пореске управе откривају начин на који власт омогућава репрограм дуговања Митровићевој компанији. Пинк је 2012. године дуговао 231,2 милиона динара. Пореска управа му је дозволила да тај дуг исплати у шест рата. Следеће године дуг је порастао за скоро пола милијарде динара, на чак 705 милиона. Пошто је порастао дуг, порасло је и разумевање порезника за дужничке муке Митровића, па му је дозвољено да га исплати у 15 рата. Дуг од 197,5 милиона динара, који је Пинк направио 2014. године, подељен је на 12 рата. Пред изборе 2016. године, како би се јавности представио као заштитник општих интереса, Вучић је наредио Митровићу да на време плати цео порез.
Међутим, ту годину је Пинк завршио с дугом од 389 милиона динара, а Пореска управа је прихватила захтев за отплатом у чак 60 рата. Иако су медији тражили податке о дуговима Митровићеве компаније за 2017. годину, Пореска управа их је означила као „службену тајну“ и спречила њихово објављивање.
Рекорд у дуговању, Пинк је остварио 2019. године, кад је достигао цифру од 1,52 милијарде динара. Пореска управа му је дозволила отплату у 93 рате. Тада су се повећали приходи компаније „Пинк Медиа Групе“, па је скочио и дуг. Приходи су стигли од продаје две Митровићеве телевизије, Пинк БиХ и Пинк Монтенегро. Митровић је тада изјавио да је одбио понуду америчког инвестиционог фонда ККР, у чијем власништву је била „Унитед Медиа Група“, која у власништву има телевизије Н1 и Нова С, као и дневне листове Нова и Данас. Амерички фонд је, наводно, понудио пола милијарде евра за целу медијску компанију и Аир Пинк. Митровић је одбио ту понуду и продао два од укупно 60 телевизијских канала које емитује његова компанија.
– Те две телевизије износе свега пет одсто у структури прихода и нису компатибилне са даљим развојем „Пинк Медиа Групе“. Та продаја је сасвим безначајна за наше пословање. Ако погледате наше билансе, биће вам јасно да говоримо о једној од десет водећих компанија у Србији, када је реч о ЕБИТДА маргини, односно оствареном профиту – хвалио се Митровић, не помињући да је тада само за порез дуговао 1,52 милијарде динара.
Нормални грађани, кад касне с плаћањем рачуна, изложени су тортури судова и јавних извршитељима. Не и Жељко Митровић. Ипак, ни судови нису свемоћни, не могу да га увек заштите од свега. Власт му помаже око сервисирања дугова држави, па и око понеког убиства у наркоманском заносу или саобраћају, али не и од поткрадања радника или пословних партнера.
Подаци из београдских судова показују да је 2018. године Пинк изгубио спорове тешке укупуно 304.390.968 динара, а у његову корист су решени поступци у којима су тужбени захтеви износили 37 милиона динара. Пинк је 2019. године осуђен на новчане казне од укупно 279.490.864 динара, док су у његову корист решени предмети у којима су тужиоци тражили 158,5 милиона динара. Судећи по казнама, које су му изречене у следеће две године, рекло би се да се Митровић опаметио и престао да мегаломански поткрада све око себе.
У 2020. судске казне су износиле 50 милиона, а 2021 године само милион динара. Међутим, ове године је осуђен на казне од укупно 27.150.000 динара у само седам предмета. Већина тужби поднета је са захтевом за надокнаду штете или због повреда ауторских и сродних права.
Тако то иде код српских тајкуна. У пословима са државом зарађују стотине милиона евра, возе аутомобиле који коштају по 400.000 евра, на Дедињу дижу куће налике средновековним замковима, на оргије по белосветским монденским дестинацијама воде дворску свиту, коју галантно часте огромним количинама кавијара, „Дом Перињона“ и најквалитетнијег кокаина, тзв. лондонске беле деветке.
На себе и своје прохтеве, који се своде на живот као у Содоми и Гомори, годишње потроше милионе евра, а кроз то време радницима закидају на платама и хонорарима. Тако се понаша и маркиз Де Митровић. Понекад јавност сазна за његове спорове са превареним радницима, који тужбама захтевају да им исплати дуговања.
И последњи мултимедијални спектакл, у коме Митровић води рат против јутубера Богдана Илића, познатог као Бака Прасе, инициран је преваром у послу. Илић је објавио уговор из 2019. године, по коме се Митровић обавезао да му у три рате исплати 17.500 евра, плус додатак за продају СИМ картица са брендом „Шаим се“, за шта је требало да добије 100 динара по картици. Илић је добио прву рату од 7.500 евра. Митровић је проценио да је то довољно, па се опасно наљутио кад га је Бака Прасе на свом Yоу Тубе каналу подсетио на дуг од 10.000 евра. То је покренуло медијски и правосудни скандал, који још траје и који одлично илуструје стање у Србији, где тајкун, који је власник авио флоте од 12 авиона, одбија да јутуберу Баки исплати дуг од 10.000 евра.
Илић није једини сарадник напредњачких тајкуна, који се наљутио кад је схватио да је преварен. Новинари недавно угашеног дневног листа Објектив покушавају да се изборе за две заостале плате и пет месеци неуплаћених доприноса, колико им дугује власник тог медија Александар Папић.
Преварени новинари, ако тако могу да се назову, три године су послушно извршавали све Папићеве захтеве, без имало моралних дилема и, нарочито, без намере да поштују професионалне принципе. Добровољно су учестовали у хајкама на Папићеве, односно Вучићеве политичке противнике и све остале нормалне грађане. Писали су и објављивали најпрљавије гадости, којима су сатанизовали свакога ко се усудио да више верује својим очима, него лажима њиховог шефа. Кад је изостала новчана надокнада за тај посао, помоћ су затражили од Удружења новинара Србије. За помоћ су се обратили и независним новинарима, које су до јуче провлачили кроз блато, клеветали и вређали. Напрасно су се сетили да је Папић бескрупулозан тип, који је, како кажу, био у изузетно блиским односима са Вељком Беливуком. То доказују причом да је Папић у Објективу запослио Беливукову љубавницу, извесну Миру. Некада су се поносили што њихов газда, дон Папић, приватним хеликоптером долази у редакцију, а сад призивају његово тврдо приземљење. Наравно, и данас се плаше да јавно устану против тајкуна који их је преварио и напредњачког система који је направио тог и таквог тајкуна. Не желе да се замере, да не поруше мостове који могу да их одведу и удоме у Објективове сестринске редакције попут Курира, Информера, Блица и других билтена Вучићевог картела.
Судбина новинара Објектива чека и остале саучеснике у заједничком злочиначком пројекту, којим Вучић уништава Србију. Ускоро ће без ангажмана остати више од 20.000 напредњачких сендвичара и ботова, који су удомљени на фантомским пословима у Електропривреди Србије. На улици ће завршити и већина партијских паразита, који су годинама имали фиктивне послове у државним институцијама, локалним самоуправама и јавним предузећима. Вучић је исцедио буџет, више нема пара за плате ботова, који су по друштвеним мрежама нападали све његове жртве. У том пакету, без посла ће остати око 300.000 напредњака. Никога неће изненадити кад та армија штеточина усмери бес према шефу картела.
Док се то не деси, док год добијају новац, зарађен ширењем лажи и превара, сви припадници картела – новинари, ботови, страначки функционери, судије, криминалци… – сви ће беспоговорно извршавати наређења. Иако су свесни последица својих поступака, као и неизбежног краја, наставиће да служе диктатору и насрћу на свакога ко му смета.
Вучићева предаторска логика је једноставна – ко смета, њега треба уништити. У тој борби дозвољена су сва средства. Како то изгледа у пракси, на својој кожи су осетили уредници и новинари Магазина Таблоид. Због објављених информација о криминалним активностима браће Вучић, њихових рођака, кумова и ортака из странке и коалиције, редакција нашег Магазина изложена је десетогодишњем прогону.
Вучић је користио сваку прилику да урединке и новинаре оптужује за све и свашта, називајући их олошом, друштвеним талогом и сличним терминима, који су својствени члановима његове породице. Истим речником, у прљавој кампањи учествују министри, државни и страначки функционери, посланици и ботови напредњачког картела. У нападе на нашу редакцију укључивани су полиција, тужилаштва и судови. Поступајући по спорној пресуди и потпуно незаконитом извршном решењу, уз асистенцију полиције, редакцији Магазина Таблоид заплењена је имовина, основна средства за рад, па и приватни компјутери уредника и новинара.
По сценарију, који је примењивао пре две деценије, док је, као министар против информисања, предводио хајку на Дневни телеграф, Вучић је атмосферу линча стварао личним изјавама, али и уз помоћ својих уличних ескадрона, који су његову пресуду објављивали у графитима на београдским зградама: „Милован Бркић проћи ће као Ћурувија“. Правосудну хајку је предводио Вучићев кум Никола Петровић, који је против Магазина Таблоид поднео више од 170 тужби. Истину о тим тужбама, као и начину на који су вођени поступци, објављивали смо на овим страницама, а недавно су за њу сазнали и посланици у Народној скупштини.
Владимир Гајић, посланик с листе Народне странке, захтевао је од Владе Србије да утврди чињенице у вези са стратешким тужбама које је Никола Петровић поднео против Магазина Таблоид.
– Никола Петровић, који је незадовољан и увређен текстовима које објављује овај лист, у намери да га финансијски уништи, подноси тужбе за накнаду штете са огромном висином тужбених захтева, на који начин уз асистенцију судова и других органа поступака ствара обавезе плаћања судских такси према Магазину Таблоид у преко сто судских поступака, а на основу налога суда за плаћање судских такси које се извршавају у рекордном року, доводећи на овај начин овај штампани независни лист у стање финансијског банкротства. Наравно, једном богаташу као што је Никола Петровић није никакав проблем да плаћа своје обавезе по судским таксама. Оваква употреба тзв. стратешких тужби, које се зову СЛАП тужбе, против новинара сматра се да представља најдиректнији вид застрашивања и директног гушења слободе штампе. Спорови које покреће Петровић су по правилу бесмислени и они не би имали оволико убојите ефекат на Магазин Таблоид да суд у Београду није тако ефикасан у наплаћивању својих потраживања према новинама – рекао је Гајић.
Влада Србије, засад, не одговара. Не одговара ни Петровић. Уместо њих, за реплику се јавио Драган Ј. Вучићевић, тзв. власник и главни уредник Информера. Под насловом „Магазин Таблоид – медиј по мери јеремићеваца“, Информер је објавио статус са лажног налога на Твитеру, у коме се наводи да је „јеремићевац“ Владимир Гајић стао у одбрану Таблоида Милована Бркића „у коме се редовно цртају мете, прети убиством Вучићу и његовој деци“.
Не вреди полемисати са Д. Ј. Вучићевићем и уверавати њега и његове читаоце у неистините тврдње, којима Информер оправдава правосудно насиље над Магазином Таблоид. Вучићевић је и на суду признао да је у изузетно блиским односима са Николом Петровићем, да се друже, путују којегде и уживају у свему што воле млади. Вучићевић је доказао и да је спреман на сваку гадост за коју процени да је у његовом или у интересу некога из врха напредњачког картела.
Због начина на који ради, огорчени грађани га ударају ногом у дупе и називају га говнетом. Вучићевић, Вучић, Петровић и остали припадници картела по томе могу наслутити шта их чека кад падну с власти. Кад ослобођени народ почне да их јури по улицама, уредници и новинари Магазина Таблоид наставиће, као и до сада, да позивају да се не примењује насиље, него да сви зликовци буду приведени правди како би се суочили с оптужницама и, после фер и поштеног судског поступка, добију прилику за рехабилитацију у одређеним установама затвореног типа.
С уверењем да сад, док су на власти, могу некажњено да лажу и вређају сваког таргетованог противника, Вучићеви медијски канибали раде управо оно за шта оптужују свакога ко им засмета. Дневни лист Српски телеграф недавно је објавио информације о томе да је Мићо Лазовић, отац народног посланика Радомира Лазовића, пре 50 година учествовао у силовању једне Американке у Црној Гори.
– Радомир Лазовић је политичар, лидер опозиције, који жели да дође на функцију председника или премијера ове земље. Јавност и гласачи морају да знају све о њему, јер његова приватност не постоји када је решио да се бави политиком и да претендује на највише функције у земљи. Сада, када имате информацију да је његов отац учестовао у силовању Американке, али не сам, него са још шесторицом мушкараца, који су се иживљавали над женом, ваљда је та информација итекако од значаја за јавност, да се зна да он потиче из породице силоватеља. Хоћете да будете власт? Па, о вама мора да се зна све, поготово о најближим члановима породице – каже Саша Миловановић, директор Српског телеграфа.
Не дешава му се често, али Миловановић је у овом случају у праву. Јавност има право да зна све о најближим члановима породице политичара. Нарочито о члановима породице политичара на власти. Можда се објављивање тих информација не би свиделе Ангелини и Анђелку Вучићу, па ни Фахрији Муслиуу, али то не мења чињеницу да се сваки политичар одрекао дела своје приватности уласком у политичку арену. Уосталом, управо је Александар Вучић политизовао своју породицу више од свих осталих ликова с политичке сцене. Мало који гласач зна чија деца су Ана, Вук, Софија, Максим или Сања. Међутим, сви знају за престолонаследника Данила, па и његове најбоље пријатеље Ацу Рошавог, Бориса Карапанџића и остале припаднике Беливукове организоване криминалне групе.
Вучић је личном патологијом, преко медија под својом контролом, заразио цело друштво. Као од сваке заразе, грађани се од напредњачког вируса штите изолацијом. Тиражи Вучићевих штампаних билтена су у драматичном паду. Све дневне новина заједно продају мање од 150.000 примерака, а пре доласка СНС-а на власт тај број је ишао преко 600.000. Ни интернет сајтови Вучићевих медија не могу да се похвале бројем посетилаца. Прави однос снага види се на слободном простору, на који не може да утиче режимска цензура. На друштвеним мрежама, посебно на Твитеру, Вучић је сведен на реалну меру утицаја, на нулу.
Сличан резултат остварује на Yоу Тубе каналима, који су постали главни извор информисања за већину нормалних грађана. Уместо на телевизијама с националном фреквенцијом, грађани траже и прате информације и ставове о политичким процесима на Yоу Тубе. На Пинку нико не гледа политичко-пропагандне памфлете, него „Задругу“. Иако и ријалити програми имају значајну улогу у одржавању народа у стању хипнозе, то није довољно за дуже трајање илузије о благостању, златном добу, расту БДП-а и осталих лажи, којима је Вучић од Србије створио пакао.
Пропаст Велике пропаганде лажи најављује и пропаст великог лажова. Познато је да истина ослобађа. Истина о Вучићевим преварама, криминалу, корупцији и осталим злочинима ослободиће Србију.
