Распетљавање клупка: Како су CIA и FBI шпијунирали Трампа за Клинтонову

Пре четири деценије, група службеника америчког oргана управе надлежног за прикупљање и обраду података у иностранству и информисање председника, односно извршне власти те државе, која је словила за лидера демократског света, била је политички инструментализована на унутрашњем плану. Државни службеници, запослени као оперативци Централне обавештајне агенције (CIA) тајно су преносили податке о спољној политици тадашњег председника Џимија Картера људима из изборног штаба противкандидата Регана, како би Реганова кампања знала спољнополитичке одлуке које председник разматра. Као организатор тог у намању руку неморалног обавештајног ангажовања CIAунутар Картерове администрације, 1980. године, компромитован је Стивен Халпер, сарадник тадашњиг директора тог органа и потом потпредседничког кандидата, Џорџа Буша (старијег).

Протеклих недеља, поједини представници републиканске већине ангажовани у ресорним комитетима доњег дома америчког представничког тела (Конгреса) тврде да је Савезни истражни биро (FBI), орган управе САД надлежан за откривање и гоњење кривичних дела, током изборне кампање 2016. године такође користио своју оперативу да тајно прикупља податке (шпијунира) о кампањи опозиционог кандидата Доналда Трампа (кога, узгред, у том периоду није подржавала врхушка Републиканске партије, чију је номинацију освојио). Ове тврдње, ни Секретаријат правде, као ресорно надлежан, нити FBI нису порицали, већ су покушали да реторички ублаже утисак, попут коришћењем израза „информатор“ уместо „шпијун“. Оно што је следило не приличи држави која се сматра стабилном демократијом. На легитимна сумњичења народних представника уследила је кампања застрашивања како се захтевом за откривање идентитета агента (или позиције) ангажованог на недозвољеним пословима „угрожава његов живот и животи других (оперативаца) а такође и америчка национална безбедност. Тако се једно легитимно питање у оквиру надлежног представничког тела покушава превести у основ сумње да се подрива безбедност и практично застраше они који га постављају. Водећи представник мањинских Демократа у обавештајном комитету Сената, Марк Ворнер, својим колегама у Конгресу је практично запретио кривичним гоњењем ако покушају да добију идентитет извора. „Свако ко је поверен највишим тајнама наше државе требало би да делује с тежином и озбиљношћу сврхе коју знање заслужује“, рекао је Вернер.

НОВИ-СТАРИ ДОУШНИК ХАЛПЕР
На страну то да је Ворнер, истовремено, заговарао изгласавање сагласности за Трaмповог кандидата за директора CIA, Ђину Хаспел, која је одговорна не само за мучења већ и уништавање трагова о томе у конгресној истрази коју је иницирао председник из његове партије Барак Обама. Оно што експонира површност спиновања је цитирани аргумент којим се народним представницима покушава оправдати да би чак и криминални ангажман државних службеника требало да буде заштићен. То је иритирало независне истраживаче и до идентитета шпијуна опозиционог кандидата дошло се коришћењем јавно доступних информација. Tако се испоставило да информатор којег је FBI користио да прикупи информације о Трaмповој кампањи није неко непознат, чије би излагање јавности могло да угрозити животе других оперативаца, већ неко чији је деценијски рад за CIA, укључујући улогу у неморалном, ако не и криминалном шпијунирању током председничке кампање 1980, већ познато јавности. Ради се о поменутом Стивену Халперу (слика испод), који се овај пут описује као професор Универзитета на Кембриџу који је у контакту са CIA и британском MI6. Веза са MI6, међутим, није америчке службе асоцирала на шпијунирање у корист треће силе, иако нису наивне. Наиме, „у Кембриџу, Халпер је блиско сарађивао са Дирлавом (Ричард), бившим шефом MI6. Последњих година су руководили Кембриџ безбедносном иницијативом, непрофитном консултантском групом која међу својим клијентима наводи Уједињено краљевство и америчке владине агенције“.

Сада, када се сазнало да је интеракција „професора“ са сарадницима опозиционог кандидата почела неколико недеља пре истраге (на научном конгресу у Британији), постало је јасно да је Халпер прикупљао информације за FBI пре истраге. Не би било ненормално да надлежни орган прикупља податке пре него што започне формална истрага, међутим необично је то да су представили како је почетни податак о наводном руском мешању у америчке изборе потекао од Трамповог сарадника Пападопулоса, у алкохолисаном стању. Пре овог открића, објављен је извод из евиденције Секретаријата одбране o исплати током 2016. године од стране Канцеларије за нето процену, из којег се не види рад за који су вршена плаћања, али се, како је објавио Вашингтон пост, ради о телу које „извештава директно Секретара одбране и фокусира се на будуће претње, уз буџет (2015. године) од 10 милиона долара“.

Сада се поставља питање да ли су се функционери америчке обавештајне заједнице 2016. године окупили иза кандидата владајуће партије, Хилари Клинтон. Ваља се подсетити да је бивши вршилац дужности директора CIA Мајкл Морел не само јавно подржао Клинтонову, већ је тврдио да је „(руски председник) Путин регрутовао Трампа као несвесног агента“. Бивши директор CIA и NSA, генерал Мајкл Хејден, рекао је за Трампа да је „јасна и присутна опасност“ америчкој националној безбедности, а потом за Вашингтон постизјавио да „Доналд Трамп стварно звучи слично као Владимир Путин“ и да је „корисна будала, наивац, манипулисан од стране Москве, тајно држан у презиру, али чија је слепа подршка прихваћена и користи се“.

Када органи управе надлежни за обавештајне послове тако називају сопственог шефа извршне власти, да ли само пројектују себе? Да ли и у својој држави, која их плаћа, реплицирају сценарио који по свету примењују владина агенција за међународну помоћ САД (USAID) и Сорошеве „Фондације за отворено друштво“? У Јерменији су, на пример, финансирали Николаја Пашињана, човека осуђеног зато што је 2008. године, након пораза на изборима, организовао нереде у којима је погинуло 10 људи, и који је 2017. године освојио 9 од 105 мандата (7 одсто гласова), затим изгубио и изборе за градоначелника Јеревана, а већ у априлу ове године извео народ на улицу и постао премијер Јерменије. Да ли су спремне да свргну изабраног председника? Простор за такву сумњу, са новим открићима, постаје отворен због лагања овог естаблишмента. Наиме, оперативац CIA, плаћеник Пентагона и информатор FBI који је тајно прикупљао информације о Трамповој кампањи недељама је, уместо одговора о томе што је радио, представницима народа и јавности представљан као „осетљива обавештајна имовина“. Ако је CIA у средишту и ако је операцију водила у Британији, поставља се питање ко је 2016. године био задужен за Лондонску станицу CIA? То је, случајно или не, Трампов избор за директора CIA, који су подржале Демократе и бивши директори CIA, а противили се пензионисани генерали, поменута Ђина Хаспел.

ДА ЛИ СУ БРЕНАН И ОБАМА РАДИЛИ ЗАЈЕДНО?
Да ли је и тадашњи шеф извршне власти државе лидера „демократског света“, председник Обама, знао шта његова управа ради и, ако јесте, када је то сазнао из информација које му достављају по службеној дужности? Обами је морало бити јасно шта се збива. Фактички, под Џоном Бренаном, CIA је деловала као одељење за кампању Хилари Клинтон. Британске новине пишу да је Бренанова шпијунажа Трампа почела око априла 2016. године, након великих победа Трампа у републиканским изборима за страначку номинацију. Зашто је чиновнику Бренану битно то да ће Трамп бити против Хилари у тој мери да од европских  „обавештајних партнера“ тражи прљавштине о Трампу? Очигледно их ни они нису имали, чим се спало на необичан материјал о „контактима“ између Трамповог тима и Руса. У крајњој линији, главни истражитељ Роберт Мјулер чак није ни обавио разговор са Бренаном о томе. Према писању британске штампе, Бренан је од априла 2016. до јула 2016. године саставио вишенационалну радну снагу која је служила као почетак контраобавештајне истраге о Трамповој кампањи. Тако се фраза о „мешању Русије“ испоставља као Бренанов еуфемизам за шпијунирање опозиционог Трампа. Обама је, по логици ствари, морао знати и одобрити ово Бренаново копање прљавштине.

Неколико ствари, чини се, могле би да буду у позадини оваквог пуча против демократије? Прва индиција је то да је 2014. године Халпер шпијунирао генерала Мајкла Флина, тадашњег шефа војне обавјештајне агенције (DIA). Да ли је то неко тражио оправдање да се разреши Флин или се радило о сукобу војних и цивилних служби, или је и тад можда постојала нека истрага у вези Русије? Директор америчке војне обавештајне агенције је по функцији главни обавештајни саветник секретара одбране и председник задруженог штаба и одговара директору Националне обавештајне службе. Такође је командант Заједничке команде за обавештајни рад, надзор и извиђање, у оквиру Стратешке команде САД. Уз то, председава Војним обавештајним одбором, који координира активности обавештајне заједнице. Да је на такав херметички затворен положај кроз све провере могао доћи као руски шпијун нема никаквог смисла. У крајњој линији, до данас се нико не понаша као да је он руски шпијун. Ипак, Халпер у фебруару 2014. покушава да храни идеју да је Флинн руски шпијун. Главни раскол између Флина и CIA је не само у томе што је откривањем на терену, на Блиском истоку, да је Ал Каида мрежа а не организација разобличио цивилне обавештајце као лажове и некомпетентне, већ пре свега то да је политичком врху достављао извештаје из којих се види да су Државни секретаријат и CIA знали и подржавали формирање терористичких група и покрета, укључујући и Ал Каиде. Таквог, неокаљаног човека, Трамп је у свом тиму узео за саветника за националну безбедност. То није могло проћи без страхова у тако компромитованим спољним пословима и цивилним обавештајним службама.

Ово, само по себи, не објашњава зашто управни естаблишмент толерише очит покушај пуча против изборне воље грађана. Наиме, CIA и FBI су практично злоупотребиле службена овлашћења и ресурсе за истраживање опозиционе политичке кампање. Разлог за то мора бити дубљи. Једино што би могло да представља подлогу је то да  елита, која је етаблирала корупцију и угњетавање сопственог и страног становништва, види Трампа, који је и сам богаташ, као издајника. Уместо да се приклони неолибералној тиранији и лешинарењу становништва, све уз лепе речи и флоскуле, он је говорио а изгледа и размишљао на начин који је огорчени народ разумео. Он се није либио да укаже на системску корупцију политичке врхушке и да су пословни интереси приватизовани на штету државе и народа. Имајући у виду да је раслојавање националних политичара и народа постала општа појава широм света, тешко је веровати да и све остале не штите њихове сопствене управе, у оквиру којих неко диктира наративе и дискурсе. Свет у интересу финансијске елите и политичких врхушки које им служе, за њих је „поредак“, „међународни поредак“, „заједничке вредности“ у којима налазе своје место. Судећи по ономе на шта су спремни у малим државама, попут Јерменије, великим попут Британије, па чак и у САД, обавештајни естаблишмент данас представља највећу претњу слободи, демократији, па и миру.

Данас, све ово више није питање спекулације, већ постаје познато и званично, захваљујући између осталог заоставштини коју су у амерички демократски модел уткали „оци оснивачи“ те нације. Колико год да су морали бити некорумпирани и некомпромитовани посланици попут Џима Џордана и Треја Гаудија, у Конгресном комитету за правосуђе, или Девин Нуњес у Комитету за обавештајне службе, који су упорно, упркос отпору дела својих колега, захтевали податке од обавештајних служби док их нису добили, све то не би било могуће да систем није предвидео поделу власти. Они су посланици и нико не може да их смени, а представничко тело чији су део је грана законодавне власти и није подређена извршној, коју органи управе могу да изигравају јер је смењива. Остаје нада да ће људи попут именованих доћи на чело органа попут FBI, CIA и Секретаријата правде. Без ових органа држава не може, али сигурно не зато да би као „власт у сенци“ штитили неправедан поредак као такав, или толерисали „пучисте“ без подршке у народу.

Мирослав Стевановић, Стандард.рс