Распродаја српских ораница новим европским газдама

Посланици мађарског парламента су пре неколико дана избацили кроз прозор заставе Европске уније, зато што по њиховим речима она представља „симбол колонијализма“. Непосредан повод за такву њихову реакцију је било изгласавање закона по којем ће странци у Мађарској убудуће моћи да купују пољопривредно земљиште, што су бесни посланици оценили као „издају“, те дословно изјавили да ће после ступања на снагу поменутог закона – „мађарска земља постати жртва страних предатора и наркомана новца“. Међутим, иако је баш Србија најлошије од свих земаља испреговарала са Европском унијом могућност продаје земље страницима, чини се да то мало кога брине, иако су чињенице поражавајуће.

Дакле, ниједна држава пре уласка у Европску унију није дозволила странцима да купују њену земљу, и штавише, многе државе су то забраниле чак и у периоду од десет година после ступања у Унију. За разлику од свих њих, једино је Србија дозволила да странци постану власници њених ораница још и 10-20 година пре могућег уласка у Европску унију. Стручњаци су то оценили као поданички однос према Бриселу, који је врло штетан с обзиром да ће на тај начин страни држављани јефтино покуповати српске оранице.

Подсетимо, цена једног хектара земљишта у Европи износи око 20.000-50.000 евра, док у Србији она у просеку износи свега 1000-2000 евра, иако је врхунског квалитета, а није ни загађена и може лако да се користи за производњу веома цењене органске хране. Све то заједно указује на чињеницу да ће вероватно за неколико година већ у првом таласу бити продато око пола милиона хектара земље, а то ће значити катастрофу за домаће пољопривреднике зато што они не могу да издрже конкуренцију пољопривредника из већине европских земаља.

Наравно, одмах се поставља логично питање – да ли је још увек могуће нешто изменити по том питању? Али одговор је крајње суморан, јер оно што се једном договори са Бриселом тешко или никако не може да се мења. То су директно потврдили државни званичници, као на пример вицепремијер Вучић који је буквално изјавио да „неће бити лако померити рок за продају земљишта странцима“, а слично се изразио и ранији министар пољопровреде, када је рекао да ће то бити „скоро немогуће“ јер би у том случају Србија морала изменити споразум са Eвропском унијом, односно морала би затражити од свих чланица Уније да поново ратификују тај споразум и да нам „омогуће оно што су друге земље у приступању Европској унији себи обезбедиле, а то је да им странци за будзашто не разграбе необновљив ресурс као што су плодне оранице“. А по његовом сопственом признању – шансе за то су минималне.

Уосталом, у којој мери је немогућа промена тог договора са Бриселом, говори случај са Бугарском. Наиме, када су Бугари у свом парламенту расправљали о могућности накнадне забране продаје земље странцима, портпарол Европске комисије им је поручио да Европска комисија очекује од Бугарске да у складу са приступним уговором допусти могућност купње земље странцима, и још им је при том запретио да ће у супротном случају Бугарској бити уведене санкције.

Према томе, чини се да су узалудни сви недавни захтеви разних удружења пољопривредника који траже од Владе Србије да сада нешто промени по том питању и да се спречи продаја српске земље странцима у бесцење. Једноставно речено, о томе је требало размишљати још онда када се улазило у преговоре са бриселском администрацијом. А сада – како нам Бог да. Или тачније речено – како нам Брисел да.

Ратко Паић,