УПРКОС масовном предубеђењу, руска револуција није почела са плотунима „Ауроре“, већ са пуцњевима у ноћи на 30. децембар на кеју Мојке.
До Нове 1917. године биле су преостале још две недеље по старом календару, али управо је убиство Григорија Распућина означило почетак смуте у Русији, која је потрајала неколико година и однела неколико милиона живота.
Извлачење поука из тог убиства је и данас веома важно за Русију.
Григориј Распућин, 47-годишњи сибирски сељак и „божији човек“, убијен је у Петрограду у ноћи између 16. и 17. децембра по старом календару – а убили су га императорови рођаци, незадовољни његовом блискошћу са царском породицом и његовим „погубним утицајем“ на Николаја Другог.
Неколико година у високом друштву су кружиле гласине да је Распућин секташ (хлист), развратник, преварант, подмитљив, а након почетка рата против Немаца – и „присталица сепаратног мира с кајзером“.
Од Сибирца су направили сиву еминенцију која поставља и смењује министре, управља земљом преко царице која „манипулише слабим мужем“. Све у свему, „свети ђаво“, којег треба хитно уклонити ради спаса Отаџбине и монархије.
Спасавањем Отаџбине бавила се на први поглед чудна дружина – поред великог кнеза Дмитрија Павловича и кнеза Феликса Јусупова, који је био ожењен царевом рођаком, у убиству су учествовали посланик Државне Думе и екстремни десничарски монархиста Владимир Пуришкевич и, како се испоставило тек у XXI веку, енглески официр Оскар Рејнер.
Све у свему: содомија, масонерија, стране тајне службе и наивни руски патриота-посланик заслепљен „либералном пропагандом“.
Зашто пропагандом? Зато што Распућин није решавао ни питања именовања, ни питања рата и мира – да, његову блискост са царицом покушавали су да искористе за своје интересе, али то су чинили разноразни преваранти који су били представници различитих група из „високог друштва“. Сам Распућин лично није био ни интригант, ни манипулатор, ни властољубац.
Такође, Распућин није био никакав немачки шпијун – и његово убиство никако није могло да спречи сепаратни мир с Немачком, зато што ни он, ни .
Зато су се иступања Русије из рата веома плашили у савезничком Лондону (који га је и изазвао и коме је он једино и одговарао) – до те мере да су поверовали у ружне приче о „издаји на двору“, које су ширили непријатељи царице, укључујући англофиле. Царска породица (у ширем, монархистичком схватању) и виша аристократија одавно нису волели царицу Александру Фјодоровну – а након почетка рата – „немачку принцезу“ су почели да сумњиче да је склона издаји.
То је било апсолутно неутемељено, али већи део друштва је веровао у те приче (и сада верују да власт „прикрива терористички напад“, зар не?). Зато су Распућинове убице у очима дела више класе биле „спасиоци Русије“ од царице-издајнице.
Кнез Феликс Јусупов
А у стварности је све било потпуно обрнуто – циљали су Распућина да би „убили“ царицу, а убили су Русију. Да, Распућиново убиство је било управо убиство Руске империје.
Кроз два и по месеца те исте англофилске, масонске снаге унутар елите натерале су Николаја Другог да се одрекне престола – и тада је већ било јасно да су то елементи једне исте завере.
Штавише, наивне будале попут патриоте Пуришкевича или либерала Миљукова нису могле чак ни да сачувају монархију – царев брат Михаил није прихватио круну, па је највиша власт остала без тла под ногама.
Нова власт није имала никакву легитимност – Дума која је формирала владу била је изабрана још пре почетка рата, паралелно су настали Совјети (у које је улазио и део странака које су имале своје представнике у влади). Армија, која је изгубила цара-врховног команданта, нагло се распадала, а Немачка је на све начине подржавала радикалне противнике владе, која је била највернији савезник Енглеске и Француске.
Земља је до јесени већ почела да се распада, немајући снаге да издржи чак ни до избора за Уставотворну скупштину заказаних за крај године. Бољшевици су преузели власт и потписали исти онај сепаратни мир због којег је и убијен Григориј Распућин.
У Распућиновом убиству, тачније у његовим мотивима, као у капљици воде рефлектовали су се сви узроци руске револуције. Не они објективни, који су, наравно, постојали, али који су, да је историја пошла другим путем, могли и да немају утицаја, већ субјективни, који због тога нису ништа мање важни. Управо зато Распућиново убиство има тако велики симболички значај и означава прави почетак руске револуције.
Као прво, Распућин је симболизовао блискост цара са народом – на штету елите. Није важно што је цар у стварности само неколико пута разговарао с Григоријем – владајућа елита је смислила „распућинштину“, поверовала у њу и замрзела због ње царицу с њеном „православном мистиком“ (тако су звали веру Александре Фјодоровне која је била зашла у масонство и спиритизам), а и цара.
Тако да се познати принцип руске монархије – цар штити интересе народа, обуздава елиту и сукобљава се с њом – у овом случају манифестовао у потпуности.
Не сва, али део елите – претежно прозападни, који се одрекао православља – дигао је руку на цара. Прво убивши „божијег човека“, човека из народа поред цара, а затим и свргнувши самог императора.
Николај Други са сином – царевићем Алексејом
Распућиново убиство је заправо било одраз сукоба између народа и владара, с једне стране, и елите лишене националне свести, с друге.
Као друго, у демонизацији Распућина огромну улогу одиграли су и патриоте-монархисти попут Пуришкевича, који су, у суштини, били жртве тадашње „либералне пропаганде“.
Цара су фактички свргли монархисти, тачније – њих су вешто навели да ликвидирају монархију: прво Пуришкевича, који је пуцао у Распућина, а два и по месеца касније и Шуљгина, који је од Николаја Другог примио акт о абдикацији.
Фактички су и за ликвидацију царске породице у приличној мери криви они који су убили Григорија Распућина.
Притом су монархисти-националисти-патриоте, као и цео руски народ, били међу онима који су највише изгубили после фактичке ликвидације монархије у пролеће 1917-те. Власт су прво добили кадети-либерали, затим су је преотели социјалисти-западњаци, а већ у новембру су је узели космополити-бољшевици.
Чак се и Грађански рат водио између републиканаца („белих“) и Совјета („црвених“) – присталица монархије у тој „елити“ више није било.
Зашто? Зато што се неколико година вршила демонизација како личности монарха, тако и његове породице – преко тог истог Распућина, који лично за то није био нимало крив. И патриоте-монархисти су у томе имали великог учешћа – не схватајући да раде не само за противнике самодржавља, већ и за антинационалне снаге.
То је веома важна историјска лекција – ко су ти саучесници у нападима на власт и не постајеш ли њихова марионета – која није била усвојена до 1991-те (и коштала нас је државе), али је зато, искрено се надам, добро научена после трга Болотнаја.
Распућиново убиство је још и лекција колико често у руској историји, заокупљени привидом догађаја, нисмо примећивали туђу игру и роварење других земаља – и у критичном тренутку пуцањ агента стране обавештајне службе усмерио је историју земље у катастрофалном правцу.
Управо је Освалд Рејнер упутио смртоносне хице у Распућина – а то смо сазнали безмало сто година касније.
Петар Акопов, Факти
