Главни је радни задатак британске политике на Балкану тада био, спречити утицај православне Русије на развој младе српске кнежевине, нарочито од како је кнез Михајло вешто избегао замке ватиканског „добронамерника“ бискупа ЈЈ Штросмајера (похрваћеног Немца). Штросмајер је из петних жила запео да засади клицу наводног Илиризма (читај, унијаћење) називајући га некаквим југословенством, само да се Срби не досете јаду големоме.

Политички страхови кнеза а потом краља Милана Обреновића IV, вешто су усмеравани на изразиту русофобију, коју су испољавали европски ђаци који су по памет ишли на велике школе у Беч и Берлин, али и у Париз, баш некако у време кад су тамо joш памтили козаке који поје коње, након њиховог позива за гушења европског таласа устанака и побуна, које су отворено претиле да уклоне тадашње владарске династије.

Старо је правило да се велика захвалност обично претвара у велику злобу, јер се помагани упорно сећа своје срамоте и немоћи, чак иако му се то нарочито не наглашава.

Тако се догоди, да СПЦ постаде и остаде највернији поборник братске сарадње и подршке коју је РПЦ нескривено удељивала, и кад су расрђени цареви изразито показивали одбојан став наспрам српског престола, али не и наспрам народа, који је увек имао подршку руске државе.

Зато се последично зацари заједнички став католичке Европе да је најпрече разбити тај однос, да би се могло „саветовати“ српску власт, те се већ више од једног века на основама русофобије успешно развија политика „саветовања“, која је током браварове владавине Југославијом имала јасан предзнак совјетофобије, нарочито испољен у тобожњим идеолошким разликама!

Први талас спонтаних европских усељеника (да ли баш да их тако крстимо?) у европску Србијицу, који стигоше да помогну европеизацију, али и свој лични статус, резултирао је видним напретком, али и појавом да је део тих досељеника након упознавања Срба и Православља, одушевљено прихватио обоје. Деца им постадоше истакнути српски интелектуалци, надасве национални борци за ослобођење делова окупиране Отаџбине, а неретко се посветише и доказивању штетних намера владајућих кругова њихових некадашњих земаља, тако улазећи у патриотска удружења која се данас изразито означавају негативним предзнаком у европској историографији, иако је јасно видљиво да су све описане намере биле тачно и прецизно детектоване, јер саме штеточине понајбоље познају њихови сународници.

Агресија Аустроугарске на Србију која је изазвала Велики рат, понајбоље је оголела све закулисне и злонамерне игре тобожњих савезника на страни Србије, коју је тада искрено једино бранила и помагала православна Русија свим својим снагама, вукући притом на својој ратној грбачи и неспособне Французе и покварене Енглезе, намерне да се боре до последњег руског војника, кога баш и нису помагали у довољној мери опремом, коју је царска Русија унапред платила у златним рубљама, тада цењеној валути!

Стварање заједничке државе СХС само је наставило закулисне игре Ватикана и Британаца, пошто је краљ Александар водио изразито франкофонску политику, у толикој мери их изазивајући, да су радосно помогли његов напрасни одлазак са овог света, намећући одмах своје „добронамерне“ савете, који су скупо коштали српски народ.

Ипак, најјачи период ватиканско-острвског утицаја остварен је након браваровог тобожњег „историјског НЕ“, који је за Србе резултирао пљачком преосталих фабрика у Србији, и преселењем у Словенију, Хрватску и БиХ као будуће самосталне државе, а затим и отварањем његовог „опоравилишта“ за русофиле, јер су већина осуђених информбироваца то заправо и били, али добар део и остали!

Од петооктобарског преврата у Србији, траје отворена антируска кампања, коју ниједна влада није покушала да обузда а камо ли да прекине, упркос бројних сликања у Москви за партијске и личне потребе, пред изборе и реконструкције.

Викендашење европских „добронамерника“ стекло је право првенства над редовним државним обавезама, иако се сада свело на чиновничке посете бриселских бирократа, који најпре пажљиво запишу домаћи задатак, да не погреше у његовој интерпретацији београдској власти.

Додуше, и Срби су временом омудрили, па не наседају на слатке речи већ посматрају и не коментаришу, што брине и господу викендаше и саму власт, јер се сећају народне мудрости кнеза Милоша, који иако неписмен, беше вешт преговарач и још вештији трговац, те му је само Никола Пашић донекле сличио у досадашњој државничкој гарнитури, земље Србије.

Пашић је имао кристално јасан став, никада није сумњао у подршку руског народа, а трудио се да оствари такве политичке и државничке интересе да буде уверен у руску подршку, притом лепо разговарајући са тобожњим европским савезницима и „саветницима“, али притом никако беспоговорно прихватајући њихове „добронамерне“ савете, нарочито не британске!

Не чуди стога, да су сви проевропски медији у земљи Србији, и сви проевропски чанколисци, и одликовани и одликоване, разним медаљама и признањима, запели из петних жила да укажу и докажу да је штетно не послушати „добронамерни“ савет британске политике, „да се осуде ти зли агресивни Руси који не презају чак ни од хемијског оружја“, које се сасвим случајно производи и у Британији, али га они не користе, часна џентлменска реч (наравно, ако им не користи)!

Монтенегрински ђетићи, хрватски католички русофоби (већ радосно доказани у два светска рата) и македонски великоалбански Шиптари, радосно су се укључили у опште европско стадо острвских послушника, док Британци ликују, лечећи своју сујету због недодељене организације светског фудбалског првенства!

Иницијатива Новог Велса да не иде на то првенство, јасно казује у ком смеру ветар дува. Међутим, полако и сигурно, распетљава се клупко лажи и обмане на острву које је некада било колонијална велесила, а ипак је ратовало за неколико стотина оваца на предалеком острву, само да не изгуби ни педља преостале тапије.

Савети таквих, свакако нису добродошли Србији, суоченој са агресијом отетим делом своје територије, на којој су потом припадници шиптарске националне мањине прогласили своју наводну „државу“, супротно међународном праву и договореним одлукама ОUN, те СБ резолуцији 1244, пре него ли су каубоји зауздали ту светску организацију, и почели свој родео са слободним државама које су одбијале њихове штетне намере и захтеве.

Додуше, „добронамерним“ ЕU викендашима сада је знатно лакше, могу и да путују авионима ЕR SRBIJE а не као некада чувеним „ОRIJENT EXPRESOM“, по истом послу, са истим „добрим“ намерама а век цео прође, али Србија ипак опстаде!

Владимир Фролов, Аналитички форум