Србијом већ тридесет година влада организовани криминал. Спрега политике и мафије уништила је државу и опљачкала народ. Повремено, партнери у злочину уништавали су се и међусобно, с подједнаким губицима у људству. Слободана Милошевића ухапсили су припадници банде коју је формирао његов режим. Исти криминалци убили су свог следећег господара, Зорана Ђинђића. Још се не зна како ће проћи Александар Вучић, који је ушао у сукоб са Звонком Веселиновићем, тренутно најкрупнијим крокодилом у српској мафијашкој баруштини.
Све праве љубави су тужне, таква је и она између политичара и мафијаша. Док идила траје, страдају буџет и грађани. Кад почне бракоразводна парница, све с певањем и пуцањем, надрља и понеко од њих. Гробне парцеле и затворске ћелије пуне су таквих примера. До таквих последица долази приликом свођења рачуна, као што ових дана раде Александар Вучић и Звонко Веселиновић.
Откад се учланио у Српску радикалну странку, Вучић се бави криминалом. Политичке пароле служиле су му само као димна завеса иза које је крао туђу имовину, животе, будућност… Тако је и данас. На власт је дошао лажима, преварама и крађом гласова. Од Српске напредне странке је направио мафијашки картел, који нема никакве везе с политиком, али има са производњом и шверцом дроге и оружја, пљачком јавних ресурса и приватног власништва, разбојништвом и свим осталим кривичним делима. Тако је на меком ткиву српског друштва настао мафијашки систем на чијем челу се налази најслабији и најпоремећенији дон у историји криминала.
Уплашен и нејак, дон Вучић је принуђен да се обрачуна са криминалним гангом чијем успону је лично допринео. И кад се упустио у ту авантуру знао је какав епилог га чека. Из искуства је знао, као непосредни сведок, колико је тешко ишчупати се из таквих загрљаја.
Као два најтрагичнија примера истицао је Слободана Милошевића и Зорана Ђинђића. За Милошевића је имао оправдања. По доласку на власт, он није стварао своју мафију. За прљаве послове је користио криминалце наслеђене из хербаријума Станета Доланца, попут Жељка Ражнатовића Аркана. Тек касније, у условима ратова и санкција, допустио је употребу репрезентативаца из подземља. Они су обављали оперативне послове око шверца цигарета, нафте и остале потребне робе, а власт им је толерисала диловање наркотика, крађу аутомобила и сличне комбинације. Међутим, Милошевић се никад није срео ни с Арканом, а камоли с неким нижерангираним криминалцем тог доба. Под окриљем режима, иако далеко од београдског асфалта, на крајишким и босанским фронтовима стасавала је јединица која ће, после ратова, крвави војни бизнис пребацити у приватни сектор.
Кад се то десило, у првоаприлској ноћи 2001, док су припадници „Црвених беретки“, удружени са сурчинским мафијашима, хапсили Милошевића, Александар Вучић је организовао протесте на Тргу Републике. Из свег гласа је скандирао: „Ђинђића и Коштуницу, стрељаћемо обојицу“.
До стрељања Ђинђића је заиста дошло две године касније. Вучића то није изненадило, испунило се оно што је најављивао: „Мафија је убила свог премијера, своје политичко чедо“. У то време, Вучић је врло прецизно дефинисао узроке пропасти петооктобарских промена, међу којима је пресудни значај имала сарадња ДОС-ове власти с криминалцима.
Доказе, који су потврђивали ту теорију, није нудио само Вучић, него и лидери ДОС-а. Ненад Чанак се јавно хвалио кумством с нарко дилером Ненадом Опачићем, шефом новосадског клана. Медијима је нудио фотографије на којима позирају он, Опачић и Ђинђић, и давао интервјуе с насловом: „Опачић је један од нас“. Ђинђићев консиљере Владимир Беба Поповић поносио се пријатељством са шефом сурчинског клана Љубишом Бухом Чуметом. Чедомир Јовановић је толико срастао са земунском мафијом да ни Ђинђић, судећи по сведочењу Мирослава Мишковића, није могао да га извуче из базена у Шилеровој. Драгољуб Мићуновић је причао да не схвата зашто је Ђинђић толико фасциниран криминалцима, па их жели у својој близини, ваљда због неких комплекса из младости.
Једним хицем, 12. марта 2003, завршена је сарадња ДОС-а и мафије. Три и по године касније, Вучић је паметно истицао да је метак из снајперске пушке „Хеклер и Кох“ испаљен још 6. октобра 2001. То је доказивао делом исказа сведока сарадника Дејана Миленковића Багзија на суђењу окривљенима за убиство Ђинђића.
– Буха Љубиша назвао ме 6. октобра да дођем у Скупштину града, тамо са једним комбијем, да ће ме чекати он и Чеда Јовановић, да дођем да натоварим то оружје. Ја тада нисам ни знао одакле је то оружје. Ту је било доста оружја. Било је негде око 50-60 „калашњикова“, било је 10-15 ПКТ-а, зоља је доста било. Било је снајпера, такође. Било је муниције. Сандуци са муницијом. Било је пиштоља. Ја сам све то натоварио и нисам ни знао тачно одакле то оружје. Буха Љубиша ми је само рекао да узмем, да натоварим то оружје и да однесем. Ја сам га пребацио код Драгослава Космајца на Звездари одмах, пошто нам је било близу ту. Па сам одатле то оружје пребацио у Сурчин у Котобању код Чумета. И после сам га закопао код мене у кући – рекао је Багзи 23. новембра 2006. у судници Специјалног суда за организовани криминал.
Вучић је добро проценио узрок који је довео до последице, фаталне по Ђинђића. Ипак, није могао или знао да избегне такву грешку. Чим је дошао на власт, у најближе окружење узео је опскурне типове, које је и сам оптуживао за најтеже злочине.
Не чуди што се у врху напредњачког картела нашао Петар Панић Пана, бивши припадник сурчинског клана. Панић је први Вучићев мафијашки идол. Кад би имао мало више тестостерона, Вучић би волео да буде као Пана, да својим рукама некажњено убија свакога ко му смета. Симпатије су узвраћене и са Панићеве стране. Инстинктом, какав поседује сваки успешнији криминалац, осетио је да ће му Вучић бити од користи. Још у Српској радикалној странци изградили су изузетно близак однос. Кад је Љубомир Јовановић Стаклени са шест метака изрешетао Панића, Вучић је први стигао у Ургентни центар. За рањеног ортака дао је 200 грама крви. Данас, кад се заплаче као дама у менопаузи, Пана посумња да је то због Вучићеве нежне и осетљиве крви. Тако повезани, касније су се окумили.
У време ДОС-ове владавине, под притиском кербера Горана Весића и Бебе Поповића, Панић је напустио радикале и пристао да бивше страначке колеге офира у медијима. Детаљно је описивао криминал Војислава Шешеља, отимачину станова и пословног простора у Земуну, а није заборавио ни његове приватне брљотине. У истом контексту грувао је по Томиславу Николићу, кога је оптужио да му је продао украдени ауто. Штедео је само Вучића. Ту праксу је наставио и касније, кад је Вучић пустио гласине да су му, док је служио затворску казну у Падинској скели, око избили неки Роми, које је цинкарио стражарима. Панић се међу првима прикључио СНС-у и постао, и буквално, ударна песница тог ганга. Сарадња је трајала до ове године. Тихо и неприметно, Панић се дистанцирао на своје имање на Палићу, као да слути скори крај кума Вучића, па не жели да га повуче на дно.
Вучић је десетак година говорио све најгоре о Златибору Лончару. Прве информације о Лончаревој сарадњи са Душаном Спасојевићем у медије је пласирао Вучић. Он га је осумњичио за убиство Веселина Божовића и пребијање Ђорђа Бајеца, тадашњег директора Ургентног центра. Бајецу су поломљене обе ноге и руке, а Вучић је тврдио да је то наручио Доктор Смрт. У време „Сабље“, Лончар је привођен и саслушаван. Двапут је пао на полиграфу, али није оптужен. После свега, ето Лончара у првом ешалону напредњачког картела. Неки су претпоставили да је Доктора Смрти у дворску свиту увео Панић, а други су објашњавали да га форсира британски МИ6.
Према Вучићу су гравитирали криминалци сваког калибра – Ивица Тончев, ученик и наследник Бориса Петкова, јунака с асфалта из деведесетих; бивши сурчински крадљивац аутомобила Предраг Ранковић Пецони; ријалити несрећник Кристијан Голубовић; као и стотине локалних силеџија, сецикеса, лопова и сличних створења из друштвеног талога. Да трагикомедија буде потпуна, треба истаћи да су те мафијашке карикатуре заправо најчаснији и најпоштенији део Вучићевог ганга. Тончев, Пецони и Кристијан већ три деценије носе главу у торби, свакодневно се излажу опасности да буду ухапшени или убијени. Ко зна колико атентата су преживели. После свих попијених батина, метака и затвора, данас служе искомплексираном психопати и његовој новој, модернијој касти криминалаца.
Око Вучића се формирала група мафијаша, који као термити уништавају јавне ресурсе. На монтираним тендерима, непосредним погодбама или бруталном отимачином, сваки од тих манекена криминалитета “белог оковратника” стекао је више него Аркан и цела његова генерација опасних момака с београдских улица. На пословима с државом направили су властите империје, отели фирме, оранице, руднике и реке, узелили су све што им се свидело.
Душан Спасојевић и сви његови ортаци из Шилерове могли су само да маштају о новцу и статусу какав има, рецимо, Вучићев свемоћни кум Никола Петровић. Ненад Ковач, звани Неша Роминг, имао је разгранате сумњиве послове и пре Вучића, али тек уз помоћ напредњачког картела постао је најбогатнији и најмоћнији контроверзни бизнисмен, који опстаје на слободи зато што је правосуђе утамничено. Вучићеви кумови Горан Веселиновић и Славиша Кокеза располажу с имовином вредном десетке милиона евра. Уз њих, у све поре власти увукли су се криминогени елементи, који разједају друштво. Сви припадници сурчинског и земунског клана нису могли ни да сањају о новцу који згрћу марионете попут Зоране Михајловић, Зорана Бабића, Братислава Гашића…
У напредњачком картелу посебно место има клан Звонка Веселиновића. Стицајем политичких околности, косовски нарко дилер добио је прилику да изгради статус равноправног Вучићевог партнера у власти.
Кад је с менторима из Вашингтона и Брисела направио договор о трампи “Косово за власт”, Вучић је знао да му је употребна вредност ограничена утицајем на Србе који су остали да живе на Косову и Метохији. Цео пројекат је осмишљен са циљем да их полако, али сигурно преда под управу албанске власти из Приштине. У нормалним демократским околностима, тај пројекат би се распао и пре потписивања Бриселског споразума, у априлу 2013. године. У страху од потпуне капитулације, на северу Космета би се појавила нека политичка опција, која би истиснула Српску напредну странку. Да се то десило, Вучић би изгубио на значају. То није могао да спречи политичким средствима, морао је да употреби клан Звонка Веселиновића.
Као што су петооктобарски победници шестог октобра поделили власт и оружје са сурчинским мафијашима и њиховим ортацима из “Црвених беретки”, тако је и Вучић пристао на нагодбу с Веселиновићем. Поставио га је за утеривача терора, који ће на северу Косова обезбедити апсолутну власт напредњачке филијале, тзв. Српске листе. Заузврат, омогућио му је ширење утицаја на целу Србију. Веселиновић је искористио прилику. Уградио се у све уносне послове, ослоњене на буџет. Разгранао је мрежу сарадника у полицији, правосуђу и медијима. Мало по мало, направио је паралелни аутономни систем моћи, који је парирао Вучићу.
Веселиновић је годинама лојално радио у интересу Вучића. Косово је држао под строгом контролом, чак и по цену живота Оливера Ивановића и још неколико неподобних Срба. У свим изборним кампањама напредњачке батинашке одреде предводили су Веселиновићеви криминалци Зоран Милојевић Зеља и Милан Радоичић. С једнаком посвећеношћу, косовски криминалци су рушили туђе куће у Савамали и пребијали нормалне људе на протестима против напредњачке диктатуре. Веселиновић је знао да цару даје царево, а све остало да узима за себе. Александра Вучића је засипао скупим поклонима, али ни његовом брату Андреју није дозвољавао да му залази у забран. Кад је то покушао, Андреј се лоше провео. У свом кафићу “Плеј” у Новом Саду, Веселиновић је расправу о подели плена окончао тако што је је млађем Вучићу опалио ћушку и истерао га на улицу. Велики диктатор Алек могао је само да се дури. Није имао снаге и храбрости да се освети косовском мафијашу.
То не значи да је Вучић опростио и заборавио тај и неколико других, подједнако понижавајућих инцидената. Напротив, само је чекао прави тренутак за коначни обрачун. Вучићу није било лако да, немоћан и слаб, посматра како Веселиновић шири утицај. С кумом Николом Петровићем ишао је на сафари у Африку, а министра полиције Небојшу Стефановића је ставио у џеп, као и већину руководећих људи у београдској полицијској управи.
О Веселиновићевом утицају на полицију недавно је говорио капетан Здравко Рајевић.
– Читава Србија зна да је Звонко Веселиновић врх криминалне пирамиде и да је он тренутно апсолутни владар у Србији. Сви у МУП-у знају ко је он, да је почео као ситни дилер хероина, а постепено је израстао у гиганта, који данас чланове Владе вози својим хеликоптером. Против њега сам лично водио неколико поступака, који су се тицали различитих кривичних дела. Веселиновић је код мене био редован гост на информативним разговорима, што га је изузетно тангирало. Направио је већи број интервенција у државном врху. Кад више нису могли да игноришу његове захтеве да ме смене и смакну, предузет је читав низ радњи против мене. Ухапшен сам јер је, наводно, неко лице звало Звонка Веселиновића и његовог блиског сарадника Лазара Попова и да је од њих изнуђивало новац и претило им убиством. Наравно, рекао сам да с тим немам никакве везе, да сам ја с њима већ у четири различита поступка, која се тичу заиста озбиљних кривичних дела – рекао је Рајевић.
Он је описао и конкретан случај, кад је Веселиновићу одузео “мазду 6”. Уз потребне процедуре, Рајевић је доказао да је возило царињено и потом регистровано на основу фалсификоване документације. Према информацијама којима је располагао, “мазда” је била само једно од стотинак возила намењених за продају у Италији.
– Организована криминална група набављала је најлуксузније аутомобиле, које је пребацивала у Италију. Имао сам тачне податке и адресе гаража у којима је вршено прекуцавање бројева мотора и шасије. Преправљена возила су, на основу лажних уговора, преко лажних фирми, продавана у Италији. Први случај у том ланцу била је та “мазда”. Међутим, истог дана кад сам је одузео од Веселиновића, пред читавом групом криминалистичких инспектора, речено ми је да морам одмах да је вратим лицу од кога сам је узео. Тврдоглав, успео сам да то амортизујем и наставим по свом плану. Направио сам извештај и послао га у Тужилаштво. Добио сам одговор да је наступила застарелост кривичног гоњења по питању фалсификовања докумената, а и да је тај фалсификат вероватно направљен у иностранству, тако да нема кривичног дела. Нисам могао ништа друго него да саставим пријаву о царинском прекршају. Док сам био у притвору, обавештен сам да је тај предмет изнет из моје канцеларије и да је возило враћено Веселиновићу – испричао је капетан Рајевић у интервјуу за Yоу Тубе канал „Српски колектив“.
Рајевићева сазнања о Веселиновићевим криминалним активностима само су мали део онога чиме располаже Вучић. На том списку високо се котира случај у коме је шеф косовског клана рекетирао једног београдског грађевинског инвеститора. За легализацију две луксузне зграде код стадиона Црвене звезде, Веселиновић је узео 350.000 евра. Полиција има све доказе, па и снимке њихових састанака у ресторану Звездара театра, кад је, у неколико рата, исплаћен тај рекет. Пре него што отвори тај случај, Вучић је на Веселиновића ударио у свом стилу, слеђа.
Преко режимских медија покренута је кампања против Александра Зупца, званичног власника сплавова “Цунами хаус”, који су, мимо прописа, постављени на савској обали Новог Београда. Како се то обично ради, из архиве је извучено решење којим је Министарство грађевинарства и саобраћаја забранило коришћење сплавова, који нису прошли технички преглед. Према том решењу, “Цунами хаус” нема системе за гашење или пријаву пожара, помоћне моторе, аларме, радио везу, плутају на буради, уместо на регуларним платформама, а неки од њих немају ни прекидаче за искључивање струје, па ни мостове и степенице. Управа за утврђивање способности бродова за пловидбу је у априлу 2019. године издала упутства Зупцу да отклони недостатке који угрожавају безбедност гостију. У документацији нема података да је он поднео захтев о новом техничком прегледу.
Против Александра Зупца и његових 14 сплавова поднето је неколико десетина пријава због кршења прописа и нелегалних радова на савском насипу, али државни органи нису реаговали. Нису штитили Зупца, него Звонка Веселиновића, за кога се верује да стоји иза “Цунамија”. Почетком септембра истекао је рок за заштиту, па је покренута медијска кампања, после које следи правосудна.
У новим околностима Веселиновић више не може безбедно да шверцује нафту. До јуче, ко год је куповао гориво у његовом депоу на Ади Хуји добијао је и заштиту од полицијске контроле. Ни тога више нема. Полиција, засад, не упада у Веселиновићеве објекте на дунавској обали, али растерује муштерије, квари посао и сече прилив новца. Довољно за објаву рата.
Тешко је проценити ко ће извући дебљи крај. Искуства из недавне историје указују да ће, вероватно, обојица добити своју порцију.
Зоран Ђинђић и Милорад Улемек Легија покушали су 2002. године да направе посао с неким грчким бизнисменима. Легија је довео Грке и угостио их у једном београдском ресторану. Неколико пута је узалуд позивао Ђинђића, премијер није хтео да му се јави на телефон. Кад му је прекипело, Легија се извинио гостима, сео у ауто и отишао у зграду Владе. Без најаве, потпуно опуштен, знајући да никоме из обезбеђења неће пасти на памет ни да покуша да га заустави, ушао је у Ђинђићев кабинет. Уместо да прихвати пружену руку, опалио је шамар премијеру: “Сад идем назад, код Грка, а ти ме зови, да им се извињаваш што касниш”. Тако гласи једна од урбаних легенди, која никад није демантована.
Сличну демонстрацију моћи применио је Звонко Веселиновић на Андреју Вучићу, као што је описано у овом и једном тексту из времена кад је инцидент у кафићу “Плеј” био свеж. Тај случај није промакао никоме у МУП-у.
– Што се тиче односа Андреја Вучића и Звонка Веселиновића морам да споменем текст Предрага Поповића, који може да се нађе на интернету, под насловом “Од ковнице до тамнице” (на линку хттпс://www.магазин-таблоид.цом/цасопис/?ид=06&бр=399&цл=10). Ту је описана ситуација између Вучића и Веселиновића, која никад у јавности није демантована, али нико није ни позван да се изјасни на околности из текста. Веселиновић је издоминирао над Вучићем, било је шамара и вађења пиштоља, али после свега читава прича је заташкана – тврди полицијски капетан Здравко Рајевић.
Без обзира на исту врсту презентације силе, коју су применили Легија и Веселиновић, околности су битно измењене. За разлику од Ђинђића, који није могао да раскине спрегу полиције и криминала, Вучић то бар покушава. Наравно, и то ради на споран начин, тако што уместо старих прљавих полицајаца доводи нове, још прљавије, надајући се да ће му помоћи у обарању клана Звонка Веселиновића. На списку за елиминацију налази се и Небојша Стефановић. Вучић је још пре четири године оптужио министра полиције да је узео новац од Веселиновића, којим је купио вилу на Бежанијској коси. У знак захвалности, добио је заштиту МУП-а. Без Стефановића и Веселина Милића, Веселиновићев утицај на полицију више није исти.
Вучић је свестан да странци инсистирају на декриминализацији балканских држава. У том процесу, на удару ће се наћи и Веселиновић. За Вучића је боље да га он уништи, него да то ураде стране службе, које би могле да господара северног Косова искористе и као сведока сарадника. С тим статусом, Веселиновићу не би био проблем да открије много афера непријатних по Вучића, од шверца дроге до ликвидације Оливера Ивановића.
Веселиновић није ни Легија, а ни Спасојевић, нити је икад имао намеру да то постане. Ипак, логично је да ће свим средствима бранити себе и своју криминалну империју. Ако дође до отвореног сукоба, ако се не измире око поделе плена, нормалним грађанима остаје нада да ће пропасти оба боса. У сваком случају, у Србији неће бити слободе док они, Вучић и Веселиновић, не заврше иза решетака, где им је и место.
