Ратног злочинца Ајхмана је годинама – уз знање САД – штитио немачки канцелар Аденауер

Документа источно немачке обавештајне службе – позната као „Штазијеви акти“ – коришћена су за репресије против грађана бивше ДДР. Та документа су се појавила 1990., али су се 13 година налазила у САД, у оквиру трансатлантског патроната. До 2003. године Немачкој није био дозвољен приступ том архиву

На основу њих је на територији бивше ДДР изведена лустрација. На удару су се нашли сви који су фигурирали као тајни агенти. Њих су масовно отпуштали, посебно новинаре и јавне личности. Каријере многих идола публике, и нејавних личности, биле су тако уништене

А бивши нацисти су мажени. Амерички историчар са Универзитета у Вирџинији, Тимоти Нафтали, утврдио је да је Конрад Аденауер – уз подршку америчких тајних служби – помагао у скривању ратног злочинца Адолфа Ајхмана, којег је годинама тражио Мосад

У послератној Немачкој се нису бавили Ајхманом, јер би тиме разоткрили велики броја нациста који су у то време били на власти, посебно Ханса Глобкеа који је учествовао у стварању чувеног расног нирнбершког „Закона о заштити немачке крви и немачке части“ и „Закона о очувању наследног здравља“. А био је саветник за безбедност Аденауера и државни секретар, фактички десна рука канцелара

Међу посланицима Бундестага, у послератним годинама било је више од половине нациста, а у руководству Министарства спољних послова Немачке – две трећине. Курт-Георг Кисингер, члан Национал-социјалистичке партије и један од руководећих службеника Министарства пропаганде Јозефа Гебелса, био је канцелар Немачке од 1966. до 1969. године. Карл Карстенс, члан национал-социјалистичке партије, постао је председник Немачке од 1979. до 1984. године…

НАКОН распада Совјетског Савеза и уједињења Немачке, испоставило се да се Хладни рат није завршио, већ да је ушао у нову фазу. И наставио да се води не само глобално, против наследнице Совјетског Савеза Русије, већ и локално, против грађана сада већ уједињене Немачке.

У рукама Савезне Републике Немачке нашао се нови инструмент – „Штазијеви акти“, који садрже непроцењив материјал за репресију грађана бивше ДДР: њих су почели да користе за демонстративно кажњавање.

Ове године навршава се 25 година од усвајања специјалног закона о архивама Штазија у Немачкој.

Документа из тога архива појавила су се 1990., али су се 13 година налазила у САД, у оквиру трансатлантског патроната.

До 2003. године Немачкој није био дозвољен приступ том архиву.

Управо тих година почела је лустрација бивших грађана ДДР која се ослањала на податке из Штазијевих аката. Подигла је велику прашину јер су се на удару нашли они који су фигурирали као тајни агенти, који су се бавили шпијунажом у корист ДДР и, наравно, Совјетског Савеза.

Њих су масовно отпуштали, посебно новинаре и јавне личности, и онда све предавали медијима, објављивањем или приказивањем на телевизији интервјуа са њима, у којима им постављају питања, прихватљива само за судске процесе.

Каријере многих идола публике, и нејавних личности, биле су тако уништене.

Овлашћен за рад са Штазијевим актима од 1990. до 2000. године био је Јоахим Гаук, бивши пастор у бившој ДДР, а сада председник Немачке.

Имајући у виду да је до 2003. године већина тајних докумената била отворена само агентима CIA, а у Немачкој се у то време под руководством Гаука активно спроводила лустрација, могуће је са великом вероватноћом претпоставити блиске везе садашњег председника Немачке са америчким специјалним службама.

Познато је са каквим се поштовањем бивши пастор односи према САД и према Бараку Обами лично. Публициста Карел Мејснер у часопису Compaсt описује церемонију подизања америчке заставе уз интонирање америчке химне за време званичне посете Обаме Немачкој.

Обама је уживао у том моменту са затвореним очима, држећи руку на срцу. Ова сцена је толико дирнула председника Гаука, који је стојао поред њега, да чак није могао да задржи сузе, што је приметила већина присутних.

У немачким медијима Гаук је увек био представљен пасторално, иако његова реална слика више одговара речи „сензибилно“. Али, некако почетком деведесетих, током снимања ток-шоу емисији на ТВ каналу ZDF, бивши пастор је пукао и почео да прети једном од водитеља, који му је „директно у лице“ поставио питања у вези са актима Штази. Морали су да пресниме овај фрагмент програма.

Постепено су постале познате чињенице обраде тих аката, који су били доступни уском кругу људи. Испоставило се да је Гаук неколико сати био апсолутно сам са актима који су се њега тицали, што је недопустиво са документима строге тајности.

Тв-водитељ је питао Гаука: шта је радио толико времена са својим документима из архиве Штази? Агресивна реакција Гаука била је одговор на ово питање.

Други тајни материјали америчких специјалних служби откривени су пре неколико година. У њима су, на 27 хиљада страница, представљене чињенице, повезане са политичким елитама у Немачкој после окончања Другог светског рата.

Према подацима америчког историчара са Универзитета у Вирџинији, Тимотија Нафталија, који је проучавао ове материјале, Конрад Аденауер је – уз подршку америчких тајних служби – помагао у скривању ратног злочинца Адолфа Ајхмана, којег је годинама тражио Мосад.

Ајхман је учествовао у развоју концепта „Коначног решења јеврејског питања“ 1942. године на конференцији у Вансеу, а затим се бавио реализацијом овог пројекта. Он је одговоран за депортацију у концентрационе логоре више од четири милиона Јевреја.

Тек маја 1960. године агенти Мосада су успели да пронађу Ајхмана у Аргентини, након чега га је суд осудио на смртну казну. Казна је извршена јуна 1962. године. Ајхман је био личност која симболизује нацистичке злочине, зато је идеолошки било важно овом случају дати што је могуће већи публицитет.

Ове чињенице су већ одавно познате. Али, у овом случају постоје и мало познате или још увек непознате странице.

Познато је и да је Ајхман од марта 1952. године живео у Аргентини под именом Рикардо Клемент, а пре тога је, побегавши из америчког логора за интерниране, живео у Немачкој са фалсификованим документима.

У послератној Немачкој се нису бавили Ајхманом, јер би тиме започели процес разоткривања великог броја нациста који су у то време били на власти, посебно Ханса Глобкеа.

Америчке обавештајне службе вршиле су притисак на новинаре, како би се избегло помињање имена Глобкеа, који је био функционер Министарства унутрашњих послова за време Хитлера и који је учествовао у стварању чувеног расног нирнбершког „Закона о заштити немачке крви и немачке части“ и „Закона о очувању наследног здравља“.

Он је креирао документ којим се дефинишу различити степени јеврејства, у зависности од количине јеврејске крви по мајчиној или очинској линији. Овај човек, који је учествовао у стварању и примени закона о уништењу Јевреја, био је саветник за безбедност Аденауера и државни секретар, фактички десна рука канцелара.

После рата, он је покушао да докаже да није разрађивао ове криминалне законе, већ да их је само коментарисао као правник, међутим, то је била ноторна лаж, тврди амерички историчар. По мишљењу научника, у случају хапшења Ајхмана постојала је опасност да ће он указати на Глобка, а овај – на највише ешалоне Аденауреве владе.

Шеф CIA тих година, Ален Далс, у септембру 1960. године забележио је у интерном меморандуму да је на његов захтев из Ајхманових мемоара, на које је право добио магазин Life, избачено спомињање Глобкеа, јер је то „било у државном интересу“.

Глобке није био једини нациста који је добио високу функцију у руководству послератне Немачке. Како наводи амерички историчар, имена таквих функционера могу заузети неколико томова, али он наводи само најпознатије од њих.

У Аденауеровој влади је било много високих званичника – судија, тужилаца, припадника СС и чланова нацистичке партије (NSDAP) из времена Трећег Рајха. Сви ти људи су успешно наставили своје каријере након рата.

Херман Јозеф Абс, члан управног одбора Deutsche Bank од 1938. до 1945. године, био је учесник у операцији одузимања имовине од Јевреја – предузећа и банака. После рата, он је био активно укључен у изградњу нове државе – Федеративне Републике Немачке.

Од 1948. до 1952. године био је председник организације која је регулисала кредите за обнову државе, а затим и финансијски саветник канцелара Аденауера и поново члан управног одбора Deutsche Bank-е.

Рајнхард Хен, члан нацистичке партије NSDAP и SS, педесетих и шездесетих година је предавао на Академији за обуку менаџера.

Роман Херцог, још као младић под патронатом свог учитеља, нацистичког ратног злочинца Теодора Маунца, учествовао је у стварању Устава Федеративне Републике Немачке, а касније је био председник Немачке од 1994. до 1999. године.

Међу посланицима Бундестага, у послератним годинама било је више од половине нациста, а у руководству Министарства спољних послова – две трећине.

Курт-Георг Кисингер, члан Национал-социјалистичке партије и један од руководећих службеника Министарства пропаганде Јозефа Гебелса, био је канцелар Немачке од 1966. до 1969. године.

Карл Карстенс, члан национал-социјалистичке партије, постао је председник Немачке од 1979. до 1984. године.

Рихард вон Вејцзекер, председник Немачке од 1984. до 1994. године, заступао је на суђењу у Нирнбергу свог оца – члана SS, бригаденфирера и бившег државног секретара нацистичке Немачке, који је учествовао у депортацији француских Јевреја у Аушвиц. Суд у Нирнбергу осудио га је на пет година затвора.

Ово је само део објављених материјала.

Очигледно је да су Штазијеви акти, као и блиски контакти са бившим нацистима у руководству послератне Немачке, били не само под контролом, већ и под америчком управом. Занимљиво је да многи немачки грађани нису свесни чињенице да им земља и даље није суверена и да се налази под спољном управом.

Немачко друштво „нема слуха“ за овакве „материјале“. А не поставља се ни питање: због чега је резултат лустрације у Немачкој за грађане бивше ДДР била забрана бављења професијом, а нацисти, ратни злочинци у истој земљи, не само да нису кажњени, већ су и успешно наставили каријере у редовима политичке елите?

Пише: Наталија ЈАНКОВА, председник НВО „Уметност дијалога“ (Kunst im Dialog e.V., Немачка)

Превео: Срђан Ђорђевић

Факти

фото: ДАПД, Бундес архива