Добро је познато да су данашње обавештајно-безбедносне службе Републике Србије толико ослабљене кроз разноразне реорганизације и сурова ограничења обима и употребе уобичајених метода рада да се то граничи са голим опстанком. То се, поред осталог, одразило и на готово све поре бројних институција у којима су до крвавог распада Југославије и после њега радили припадници хрватског народа.
Уосталом, да ли се неко сећа скандала или афера због одношења архивске грађе из Архива Војно-историјског института, потапања архивских фондова у Министарству иностраних послова и још понечег?! Да ли је неко истражио какве су имали у свему томе улоге припадници служби из Загреба? Да ли је неко истражио улогу појединих српских уредника и новинара (сталних или повремених сарадника) у дезинформисању или информисању по идејама које су им давали припадници служби из Загреба?
У истом том времену, хрватске (не Републике Хрватске) службе су напредовале у сваком смислу – и бројчано, и кадровски, и технички, како у Хрватској тако и у иностранству.
Недавна афера у Хрватској због провале деловања Мирка Рашковића, једног од утицајнијих личности у Книну у време Републике Српске Крајине али и до данашњег дана у Хрватској, нарочито међу преосталим Србима, показала је дубоку бразду коју су Хрвати заорали не само у Хрватској већ и овде, у Србији.
Нама у Србији остаје питање зашто су хрватске обавештајне активности најизраженије на територијама где још увек живе Срби, као и шта стоји иза таквог усмерења њихових тајних служби – ако већ од стране Срба не постоје готово никакве агресивне намере и планови? Један од могућих одговора може бити да се ради о њиховим територијалним претензијама.
Очито је да смо потценили снагу и могућности хрватских тајних служби. Оне су толико ојачане колико због своје државе толико због НАТО-а, па су у сваком погледу технички и стручно супериорни. Прихватајући новине добијене од НАТО-а, како на курсевима тако и у техници, нису се одрекли начина рада бивше Службе државне сигурности Хрватске, нити прљавих методе некадашњих емигрантских усташких организација с којима је сарадња била вишедеценијска (на пример, споразуми комунисте Владимира Бакарића и усташе Бранка Јелића, који датирају још из времена Јосипа Броза Тита).
Данашња власт у Хрватској је наследила бројне програме које је зацртао Анте Павелић првих година по стварању своје сепаратистичко-терористичке организације. То су, поред два стратешка циља – успостављање независне и етнички чисте Хрватске – и трећи излазак на границе Независне Државе Хрватске. Другачије речено, Срем и Босна и Херцеговина. Да би савремена Безбедоносно-информативна агенција схватила шта то значи морала би урадити неколико битних потеза: прво, ослободити се англоамеричких тутора макар у одавању стратешких планова, потом отворити старе архиве и дати их на увиде стручњацима како би на основу њиховог садржаја сачинили одговарајуће елаборате, и на крају припремити реконтру.
Зашто предлажем отварање архива? Један од разлога јесте утицај хрватског лобија у медијима у Србији у диктирању тема којима српски народ треба да се позабави. На пример, рехабилитација генерала Милана Недића. (Недићево „књиговодство смрти“, Политика, 14. децембар 2015, страна 7, у коме доминирају речи Хрватице Бранке Прпе, историчарке и некадашње директорке Историјског архива Београда!)
Други предлог шта треба отворити односи се на архивски и други материјал некадашњег југословенског Савезног секретаријата унутрашњих послова, односно Државне безбедности, а који се односи на период Независне Државе Хрватске. Неколико добро обавештених личности знају да је тамо могуће пронаћи и филмски материјал који је непознат у Србији (мада се у Хрватској о њему зна довољно, али се о томе не говори из добро познатих разлога). Да будем још прецизнији, део тог материјала показује да је у јесен 1942. године, после слома партизанских јединица на Козари и стравичних злочина над српским народом – његовим протеривањем и одвођењем у концентрациони логор Јасеновац, један део мале Српчади допремљен у Загреб и тамо распоређен по објектима римокатоличког Каритаса и хрватским породицама. На основу хрватског законодавства, деца су уписивана под другим именима (мушкарци као Анте, а девојчице као Антонија) и презименима, датумом рођења (10. травањ/април) и покрштавана у римокатоличанство. „Кум“ на покрштавању био је поглавник Анте Павелић док је обред вршио надбискуп Алојзије Степинац!
И питање чему све ово има најмање два одговора. Први, покрштавање је и даље у току, покрштеници су подложни за уцене и обављање прљавих послова против народа из кога биолошки потичу, а још су опаснији ако су у структурама државних органа Хрватске – па могу да утичи на судбину преосталих Срба. Други одговор лежи у разбијању хрватске обавештајне мреже у Србији и на српским етничким територијама, из простог разлога што хрватска дрскост нема краја и не познаје хрватско-српске границе – па одавно „играју“ и овде у Србији.
Велимир Новљанин, Стање ствари
