Разбојници у скупим оделима

Покојни Минимакс, један од ретких храбрих људи ондашњег времена, имао је обичај да за неке наводно угледне људе каже да су чешће носили чарапу на глави, него на ногама. А, за Земунце кружи онај виц: зашто имају рупе на чарапама? Па, да би могли да виде.

На жалост, у Србији више ништа није смешно. Чарапе са прорезима заменила су камена лица министара и свемогућих директора, бескрупулозних пљачкаша народа и ноторних лажова. Бездушних партијских клонова који имају само један задатак: утерати паре у државну касу, милом или силом.

Тако је директор Електропривреде Србије, осиони млади лав Обрадовић, равнодушно поручио грађанима које је опљачкао безобразно високим рачунима за струју да имају право да се жале, али кад плате.

Као ономад у ЈНА: изврши, па се жали, војниче!

У појам убијени народ Србије ћути као бесловесна марва. Ћути и трпи. Ропће и плаћа. Плаши се да не буде горе, а није свестан да је свако ћутање само ново охрабрење лопужама у скупим оделима да са пљачком наставе, све док и кожу с леђа не огуле.

Како ћете устати против бандита кад онемоћате и клонете од глади? Или ћете само лећи у гроб који су вам већ припремили да вас скину с хране, или са грбаче пензионог фонда који су черупали ко баба кокошку?

Генијални министар Радуловић, који опасно прети да угрози популарност сумасишавшег Бачевића, са својим тимом још генијалнијих сарадника смислио је закон по коме ће сваки будући пензионер добити читавих 200 евра месечно.
Кажу, израчунали су да је толико сасвим довољно за живот. Односно, толико ти треба да баш не умреш од глади, јер није згодно по углед најбоље власти свих времена да се народ претура и копрца по улицама.

Свако ко лане нешто против генија који влада Министарством привреде аутоматски постаје назадњак, социјалиста, кочничар опоравка и тржишне привреде. И још министар каже како нама не требају тамо неке стране инвестиције, кој ће нам мој, већ да ми сами треба да дигнемо срушену индустрију.

А васкрснућемо је тако што ћемо потаманити пензионере. Тачније, оне који дочекају пензију.
Комбинацијом психопата и лопужа добија се једно ментално оболело друштво, у коме није нормалан онај који не полуди. Пошто се против државе не сме, онда се убијају жене, мужеви, деца, комшије, колеге и случајни пролазници. Сваки убица, наравно, био је добар и повучен човек, уредно плаћао рачуне за струју, а ни мрава није згазио.

Фијукнуо, ето тако, из чиста мира, пао му мрак на очи и без сечења струје, засврбела га сатара. И све то, дабоме, од слатког живота, побеснело то, па полудело. Држава (читај власт) му дала да живи ко будући Европљанин, а он се полакомио на туђи живот.
Све смо луђи, а богами – није ни чудо. Уби нас ово благостање, а кад помислимо како ће лепо тек да нам буде, па како да од усхићења не сиђеш с ума. Ето вам примера министра рударства, њега је десет хиљада милијарди кинеских долара потпуно распаметило.

Како ће тек да флипне кад те милијарде једног дана стигну?
Чујем недавно да се појавила нова врста криминала: бездушни власници уличних робова намерно гурају мале Циганчиће под точкове кола, а онда спопадају ужаснуте возаче и рекетирају их да не би звали полицију. Полицијски синдикат, који је о томе проговорио, мафијашки босови заогрнути у плашт бораца за права мањина прогласили су расистима и мрзитељима Рома.

Између тих босова и лопужа у скупим оделима суштинске разлике нема: и једни и други спремни су да нас гурну под точкове како би нам отели и црно испод нокта. Уцењују, прете, реже… Све онако напредно, демократски.

Кад нас све поса’рањују, од кога ће да наплате струју?

Пише: Милан Јовановић