Враћајући се путем из Горе пред нама је процветао Призрен. Неко је једном приликом испричао да се са тог пута најбоље види град у подножју Шар-планине. Одједном, после ланаца уских планинских пролаза пукне Призренска Бистрица делећи град на два дела и њени мостови пуни људи који уживају у сунчаном дану. На Шадрвану све шуштало од звука плитке и брзе реке и на стотине гласова који су у спором ходу или седећи упијали увек свеж ваздух.
У призренској ризници од 14. века се о великим верским празницима организују панађури, а у њу селе трговци из Дубровника, који су у то време оформили највећу колонију. То је можда одговор на питање зашто једна од најпопуларнијих призренских кафеџиница, у којој се ни тај дан није дала уловити слободна столица, зове по том граду.
У дединој кући
Калдрмом, којом је овај драгуљ поплочан одлуком некадашњег градоначелника визионара Душана Некића, међу стотинама младих лица тражили смо једно познато које нас, а и многе друге који се Призрена зажеле, последњих година дочекује.
Иван Крстић, момак кога је судбина не тако давно вратила у кућу свог деде, у којој живи сам. Премда је више пута признао да би све то оставио и отишао, “најбоље до Норвешке” одакле су га вратили “у сигурно окружење” – Призрен или нешто друго му то нису дали. Свако ко је у царски град крочио зна га по томе што се смеје и трља руке док госте дочекује, као особу коју могу позвати када нешто затреба и као младића који није од оних који би одмах кренуо да прича о мукама, о томе да живи од испомоћи СПЦ, да никога не занима да му помогне да покрене сопствени посао, да му недостаје неко с ким би увече попио пиво.
Симбол града: Шадрван
Иронија је уткана у сваки педаљ Косова, па тако ни не изненађује да је седиште призренског Самоопредељења (познатог по ставовима према Србима) одмах насупрот дворишта цркве Светог Ђорђа, на 15-ак метара од шадрванске чесме. Те канцеларије биле су нове и сјајне и када је у комшијској порти све црнело од несреће коју је донела 2004. година.
У тој улици српске куће се и данас лако препознају. Нису означене црвеним знаковима, али имају прозорске оквире, али не окна. Имају довратке, али не и врата. Костури зидова запомажу о трагедији породица које су у њој живеле, а опет, ребра им усецају кафићи из којих допире гласна музика и смех довољно младих људи да о тим несрећама знају само из приче. За њих су Срби – само отишли. За њихове старије, ту живот нема запету.
Катанци на црквама
Тужна слика: Опустели српски домови
Стазом којом Иван врло често пролази, застали смо крај жуте зграде.
– Ово је обновљена црква Светих врача Козме и Дамјана – показивао нам је он.
– Њу је обновило Удружење пријатеља манастира Светих архангела чији су представник Бојан Бабић и свештеник из Призрена Слободан Ђорић. Ето, крај прозора је стигла и честитка када су завршили – рекао је, показујући рупу од метка испред прозора.
– Црква је на плацу где би се могла саградити и кућа, ако би неко желео да дође да живи овде – објашњавао је стрпљиво.
Са десне стране је црква Светог Спаса, такође из 14. века и крај ње старо гробље зарасло у коров. И на овој капији цркве је стајао још један катанац. Шест од осам призренских порти су под кључем (осим у време празничке службе) и нико нема одговор на питање до када ће катанци на њима висити.
Каљаја као корзо
Испред нас је Поткаљаја. Тако се зове кварт у коме су живели Срби. Насеље је под тврђавом која је саграђена у 11. веку. Прво утврђење су подигли Византинци, Душан Силни га је додатно проширио, а затим су га Османлије преправљале током својих четири и по века владавине. Данас се и насеље и тврђава налазе на листи баштине Унеска као заштићени и најстарији део Призрена.
– Цео потез је имао око 75 српских домаћинстава. Данас има око 30 српских кућа. Остале су продали. А и ове – осврну се Иван погледом наниже. – Не знам по имену ко су власници тих кућа, али свакако ако се нешто не предузме продаће се све до последње.
Док смо кривим и стрмим путем обилазили насеље на путу до тврђаве, крај нас су протрчавала деца. Кроз отвор Главне капије се видело да се иза зидина налази још један градски корзо. Призренски град или Каљаја, како га још зову, за српску јавност је и данас у рушевинама, међу чијим се остацима и данас могу видети монументалност Великог и Вишег града. С друге стране, косовска страна је увелико поставила табле за државним симболима, и тврђава се увелико обнавља, а у великом дворишту за неколико месеци никле су нове камене зграде.
– Да ли ће то бити музеј, хотел или нешто треће, тек ћемо видети – слегао је Иван раменима.
Чекајући праву љубав
Тражили смо тачку куле са које ће нам се град поново отворити као на длану. Десну кулу осматрачницу руб времена није појео. Неко је на то место довукао топ какви су били у време Турака. По њему су се пели школарци и правили селфије. Та генерација већ није разумела ни реч онога што смо причали.
Гледали смо сунце како се подвлачи под призренску маглу. Иван је опет ћутао о несрећи, о рату, о тешком животу.
Причао је о будућности, о жељама и смислу свог живота – о породици и деци. Како у Призрен, српски Јерусалим, у коме Срби можда могу да живе, али не могу да имају радну књижицу, натерати једну младу жену да се скући. Како је научити да се не осврће крај разјапљених кућа док са децом буде пролазила путем до Каљаје, како да схвати полицију испред српских цркава. И како да разуме младог домаћина чија је судбина хтела да и ове године сам у кући дочека Ускрс.
Ј. Л. Петковић – Вести
Фото: А. Чукић
