Београд – Господине Умељићу, Ваша мултидисциплинарно конципирана научна студија „ОКЦИДЕНТАЛНО-ЕВРОПСКА КУЛТУРОЛОШКА ТРАДИЦИЈА, ВЕЛИКИ ГЕНОЦИДИ У ЕВРОПИ СРЕДИНОМ И БАЛКАНСКИ РАТОВИ КРАЈЕМ XX ВЕКА (Континуитет историје у призми теорије дефиниционизма)“, која је управо изашла из штампе, тематизује поред осталог и једно изузетно интересантно питање, наиме, да ли је Ватикан по могућству директно финансијски профитирао од великих геноцида у Европи у XX веку, извршених над Jеврејима, Ромима и Србима?

Да, постоје у међувремену не само значајне индиције, већ и историјски извори енормне тежине, који потврђују могућност, тј. скоро извесност да је Ватикан директно партиципирао у геноцидном плену немачких нациста и хрватских усташа. Узмимо за пример бекство шефа геноцидне хрватске државе Анте Павелића по завршетку Другог светског рата у Јужну Америку, натовареног отетим иметком геноцидних жртава хрватске државе 1941-1945, и улогу хрватског католичког клира, као и високе ватиканске хијерархије при томе:

Један од најближих Павелићевих сарадника, Љубо Милош, потврдио је при свом саслушању, да је Павелић уз помоћ фрањеваца и преобучен у католичког свештеника побегао из земље а да је то бекство иницијално организовао хрватски римокатолички свештеник Крунослав Драгановић, из „Института Св. Јеронима“ у Риму. Врло значајну улогу у организовању ових ватиканских „Пацовских канала“ играо је и аустријски бискуп Алоис Худал.

Британска контраобавештајна служба је обсервирала ову установу и у једном извештају из 1947. стоји поред осталог: „Циљ ове организације је заштита особа, које су одане усташкој ствари и пружање помоћи тим особама при бекству (…) такође слање терориста у Југославију (…) срж ове организације, око које су се развијале и развијају се усташке активности чини хрватска групација у „Институту Св. Јеронима“ у Риму…“

У односу на Павелића констатује пак америчка војна контраобавештајна служба CIC исте године следеће: „Павелићеве везе су толико високо пласиране и његова тренутна позиција је толико компромитујућа по Ватикан, да би његово изручење представљало један уништавајући ударац за Ватикан…“

У јануару 2006. извештава израелски лист „Haareтz“ о једном суђењу, при коме од 1999. на оптуженичкој клупи суда у Сан Франциску седе представници Ватиканске банке, Фрањевачког реда и Швајцарске националне банке. Тужитељи су потомци јеврејских и српских жртава геноцида у „Независној Држави Хрватској“ 1941-1945, који захтевају одштету тј. повраћај украдене имовине својих уморених предака, коју су тадашњи хрватски властодршци отели и депоновали код ових институција. Један сведок оптужбе и тадашњи очевидац, Вилијам Говен, радио је одмах после рата за америчку контраобавештајну службу у Риму:

„Говеново сведочење доводи тадашњег кардинала Монтинија (потоњег папу Павла VI) у везу са скривањем и помоћи при бекству хрватских ратних злочинаца, као што је био Анте Павелић. То је био део део једне разгранате мреже, познате под именом „Пацовски канали“. Сведок је потврдио и да су британске и америчке тајне службе тада откриле Павелићево место боравка, али да су одбиле да га ухапсе.“

Mark Aarons и John Loftus, међутим, наводе сведочења свештених лица из Ватикана, која тешко оптерећују и самог „ратног папу“ Пија XII и означавају га као директног наредбодавца организације „Пацовских канала“.

„Институт Св. Јеронима“ (San Girolamo) и хрватски католички свештеник Крунослав Драгановић нису, дакле, радили ни самосвојно, ни у апсолутној тајности. Амерички обавештајни официр, који је водио ту посматрачку „Операцију San Girolamo“, известио је 1947. следеће:

„Драгановићева подршка хрватским колаборационистима уклапа се у план Ватикана, који предвиђа заштиту ових усташких националиста, све док они не добију погодне документе и иселе се у Јужну Америку (…) Ватикан (…) покреће све могуће полуге, да би те људе прокриумчарио тамо, у Јужну Америку…“

Убрзо по примитку овог извештаја, шест високих хрватских функционера и окривљених ратних (геноцидних) злочинаца напушта овај римокатолички институт у Риму, и одлази у Аргентину. То су били Вјекослав Вранчић, Миле Старчевић, Ловро Сушић, Јосип Марковић, Драгутин Рупчић и Винко Печникар. Следећа једанаесторица усташких главеовну хрватску власт у Дубровнику, када су усташе – како је један очевидац, Американка Рут Мичел посведочила – „силазили у град Дубровник, окићени огрлицама од нанизаних српских језика и са пуним корпама српских очију“. То, очигледно, није сметало да Ројница „… захваљујући помоћи „Свете столице“ и аргентинске владе, као слепи путник на броду „Мариа Ц“, 2. априла 1947. ступи на тло Аргентине“. То, следствено, очигледно није сметало ни хрватском председнику Фрањи Туђману, да после хрватске сецесије од Југославије у последњој деценији XX века, одреди Ројницу за новог хрватског амбасадора управо у Аргентини. Када је потом дошло до протеста од стране Визентал-Института, Ројница је дао изјаву за јавност: „Све што сам чинио 1941., поново бих чинио.“ Један од његових наследника на функцији градоначелника Дубровника, Иво Обуљан, прима потом Ива Ројницу 1996. чак у једну званичну аудијеншина доказано су избегли извођење пред лице правде, захваљујући посредству хрватског огранка ватиканске милосрдне организације „Kаритас“: Еуген Кватерник, Динко Билановић Шакић, др Јосип Берковић, Иван Челан, Данијел Црљен, Мирко Етеровић, Анте Елез, Радован Латковић, др Иван Корски, др Фрањо Невестић и др Винко Николић (у тој групи налазио се и један немачки припадник елитне нацистичке СС-организације, по имену Фридрих Јозеф Раух). Исти пут за Аргентину су следили како један од најозлоглашенијих команданата концентрационог логора смрти Јасеновац, Вјекослав Макс Лубурић („Макс месар“), тако и усташке главешине Анте Вркљан, Ћирило Чудина, Бранко Бензон, Марко Синовчић, итд.

Те године је и Иво Ројница стигао у Аргентину. За подсећање, он је у време НДХ представљао врхцију у том истом граду.

Већ само у тој једној години (1947.) несумњиво је идентификовано укупно 115 највиших, за ратне и геноцидне злочине осумњичених носилаца власти хрватске државе из 1941-1945, који су „Пацовским каналима“ безбедно стигли и то само у Аргентину (процена укупног броја дотичних хрватских ратних званичника и послератних бегунаца од руке закона у Јужну Америку варира, и креће се између 5.000 – 35.000 лица).

Хрватски поглавник Анте Павелић бежи 1945. првобитно у Аустрију, у британску окупациону зону и носи са собом око 350 кг отетог злата, разне девизе и брилијанте у вредности од око 1.100 карата. Он тамо препушта Британцима један део тог плена у вредности од око 150.000.000 швајцарских франака (укупна вредност се цени на око 400.000.000 швајцарских франака) и бежи у априлу 1946. у Рим.

Своје прво уточиште налази у Collegio Pio Pontificio (Via Gioacchino Belli 3), у папинском Латиноамеричком институту, са екстратериторијалним статусом и „… вероватно му је за то била потребна дозвола самог папе, јер то је био једини ватикански институт у Риму, који је био директно подређен папи…“ Већ у мају исте године он прелази у папинску летњу резиденцију Castel Gandolfo, где се „често среће са монсињором Монтинијем“; 9. новембра Павелић прелази у папински Оријентални институт унутар (црквених и државних) зидина Ватикана и потом борави у Институту Св. Јеронима (San Girolamo, Via Tomacceli 132). Следеће боравиште му је доминикански манастир Санта Сабина (Lungo Tevere Aventino), следи скровиште у ватиканској својини, у Via Giacomo Veneziano 17-C и 11. октобра 1948. Павелић се са пасошем Црвеног крста бр. 74369 укрцава у једну кабину 1. класе на броду „Сестриере“, који ће га одвести у Аргентину.

Америчка тајна служба, која је Павелића иначе све време опсервирала, овако је проценила ову ситуацију: „Павелић је у очима Ватикана један милитантни католик, који је додуше и лутао (био повремено у заблуди – преводилачка примедба аутора), али та његова лутања су се дешавала, док се борио за католичку цркву (…) Павелићеви контакти с Ватиканом су познати; Ватикан, дакле, у њему види једног милитантног католика, који се јуче борио против православне цркве а данас се бори против атеистичког комунизма…“

Да (привремено) резимирамо:

– Шеф тадашње хрватске државе, Анте Павелић, предао је званични архив пре свог бекства загребачком римокатоличком надбискупу и председнику Хрватске бискупске конференције Алојзију Степинцу, који га је потом највећим делом проследио у Ватикан (Архив Републичког секретаријата унутрашњих послова Хрватске, Загреб. Овде се под бројем 001050-31 чувао налаз, откривен у зиду подрума Степинчеве резиденције: један мањи део званичне архивске документације Независне Државе Хрватске, Степинчеви дневници, грамофонске плоче са снимљеним Павелићевим говорима, као и део злата из државних трезора, превасходно златних зубних надокнада, повађених из уста побијених жртава бројних концентрационих логора и других стратишта, подвучено од стране аутора).

– Анте Павелић бежи дакле 1945. првобитно у Аустрију, у британску окупациону зону и носи са собом свој геноцидни плен. Он тамо препушта Британцима један део истог и бежи у априлу 1946. у Рим тј. у Ватикан. Будући да Павелић потом није стигао у Аргентину са стотинама милиона швајцарских франака, може се логично претпоставити где је та имовина остала.

– Ту претпоставку је потврдио и већ једном цитирани амерички контраобавештајни агент William Gowen. Он је, дакле, у Риму 1947. истраживао делатности хрватског клерикалног „Института Св. Јеронима“ у оквиру те ватиканске операције „Пацовски канали“ и дошао до закључка, да је „усташко благо завршило у трезорима Ватиканске банке“. Његово сведочење је од важности за дотични – ретки тј. за сада јединствени – судски процес у Сан Франциску, при коме још од 1999. на оптуженичкој клупи седе профитери геноцида хрватске државе 1941-1945, Ватиканска банка (IOR), Фрањевачки ред и Швајцарска национална банка. Ватикан, међутим до данашњег дана одбија да сарађује са међународним правним инстанцама и – не ретко ужива (ин)директну подршку држава Запада, закључно са ЕУ.

– Значај истог питања (да ли је Ватикан и материјално профитирао од отетог иметка жртава великих геноцида у европском XX веку) актуелизовао је и амерички историчар Michael Phayer 2007. године, који је захваљујући скидању ембарга са ратних и поратних докумената у САД (одлуком америчког председника Била Клинтона 1997.), успео да дође до много оригиналних докумената из америчког Националног архива (US National Archives), Holocaust Memorial Museum, из дипломатске кореспонденције и америчке шпијунаже, до описа и коментара одговарајућих немачких докумената, до новообјављених документа аргентинске владе и британског Министарства иностраних послова (British Foreign Office), као и до дневника америчког бискупа Joseph Patrick Hurley. Документи аргентинске владе су драгоцени, јер је ова земља била крајња дестинација „Пацовских канала“ за хиљаде хрватских и немачких ратних и геноцидних злочинаца. Овај римокатолички бискуп је пак био изузетно вредан сведок времена, јер је он у служби ватиканске дипломатије боравио 1945-1949. у послератној, комунистичкој Југославији као регент ad interim, као једна врста привременог папског нунција и истовремено радио за америчку тајну службу.

Постоје ли још неке, како Ви кажете, „не само значајне индиције, већ и историјски извори енормне тежине, који потврђују могућност, скоро извесност да је Ватикан директно партиципирао у геноцидном плену немачких нациста и хрватских усташа“?

Из резултата истраживања архива са преко 4.000 интерних тајних докумената Ватиканске банке (IOR), које је од 1974. па до краја деведесетих година XX века марљиво скупљао један од најупућенијих „инсајдера“ Ватиканске банке, Монсињоре Ренато Дардоци (1922-2003.), произилази не само да су велика материјална средства побијених жртава геноцида у Хрватској 1941-1945. (али заобилазним путем – преко САД и на основу америчке послератне заплене нацистичког плена – и још много већа имовина јеврејских жртава геноцида у зони утицаја нацистичке Немачке) завршила у Ватикану, већ се указује и на њихову каснију сврху, где су те бесправно тј. изузетно криминално/геноцидно отуђене вредности нашле своју примену. Та средства су, по овом интерном извештају из архива Ватикана, у време папе Јована Павла II – барем делимично, тј. у висини од око 100.000.000 US $ – била наиме употребљена за финансирање активности синдиката „Солидарност“ у папиној пољској постојбини, као почетка успешног разбијања Варшавског пакта и Совјетског Савеза.

Монсињоре Ренато Дардоци је био врло високо рангирани прелат, који је дакле преко двадесет година био у најужем кругу управе IOR, присуствовао свим седницама и учествовао у доношењу одлука. Он је имао изузетно интересантну биографију. Студирао је математику, технику, филозофију и теологију, говорио је пет језика и постао је тек у својој педесетпрвој години свештено лице, под утицајем језуите Rene Arnou-а, професора на папском универзитету Gregoriana. Одлуком кардинала Agostino Casaroli-а, који је под папом Јованом Павлом II, као Кардинал-државни секретар водио ватиканско Министарство спољних послова, Дардоци је од 1974. припадао најужој управи Ватиканске банке. Поред тога, водио је паралелно као директор (од 1985.) и као канцелар (од 1996.) Папску Академију наука и био лични пријатељ Јована Павла II. Истовремено је и даље обављао финансијске и контролне функције, чак је био и заступник Ватикана у „Билатералној истражној комисији“, основаној од стране италијанске државе, која је испитавала рад Ватиканске банке.

И – све време је потајно скупљао дотичне документе.

Ради се значи, у односу на његов архив, о примарним историјским изворима од прворазредног значаја. А да се не ради о некаквим новим сензационалистичким шпекулацијама у смислу једне нове „светске завере“, говоре и следствени историјски подаци о развојним фазама финансијско- економског сектора у Ватикану у модерно време, о Ватиканској банци (IOR), као и о улози дотичних папа при томе.

Погледајмо, међутим, прво ову материјалну тј. материјалистичку димензију римокатоличке цркве кроз векове. Ватикан је своју економско-финансијску моћ вековима градио не само на порезима, дажбинама и донацијама, већ и запленом иметка „вештица и јеретика“, Јевреја, итд. као и на пр. једном промишљеном трговином „опроштаја грехова“, и потврђивања разних државних и црквених функција, титула и положаја (Симонија), и сл. Тако је остало забележено да је на пр. већ папа Јован XXII (1316-1344.) продао 65.000 ових „вредносних папира“ („опроштај грехова“) а његов наследник Клеменс VI (1344-1352.) га је надмашио бројем од око 90.000 папира. Папа Лав X. (1513-1521.) је број службених места и положаја, која су потенцијалним купцима стајали на располагању, подигао на укупно 2.200, итд.

Горе наведене чињенице потврђују дакле практикујуће приоритете „наследника Светог Апостола Петра“, јер

а. трговачка комерцијализација једног хришћанског сакрамента безнадежно профанизује и поништава Христово учење, које је и сваки његов следбеник у Риму званично проповедао и

б. Симонија обезвређује аксиоматичну обавезу пастирског старања о верницима, јер тада је сваки добро ситуирани лихвар, корумпирани утеривач пореза или теоретски и успешан гусар тј. друмски разбојник могао да постане бискуп или кардинал.

Истовремено, Ватикан је себе (и врло успешно) дефинисао као узор и највишу инстанцу морала и етике, као једини духовни ауторитет, са управном, контролном и арбитрарном функцијом у односу на појединце, социјалне групе и државе. Непотребно је посебно наглашавати, у којој мери су ова „правила игре“, како је овај и овакав узор морао да делује на световне моћнике и обичне људе тог времена, који шта више нису били у стегама конститутивног црквеног оквира.

Да, али то је био Средњи век, да ли се међутим и шта од тада променило у овом ставу, да ли је у модерно доба извршена било каква корекција овог само комерцијалног императива и видљиво враћање основним постулатима хришћанске религије?

Папа Лав XIII, који је 1887. године утемељио Amministrazione per le Opere di religione, из кога је пак проистекла данашња Ватиканска банка, IOR, отворио је још 1899. у Banco di Roma први лични конто са улогом од тадашњих 3.000.000 лира.

Ватикан је већ тада контролисао ту Римску банку са 50% сопственог капитала а шеф банке је био Ернесто Пачели, који је са својим нећацима Карлом, Маркантонијом и Ђулијом све до шездесетих година XX века заступао финансијске интересе Ватикана, првенствено при преговорима са италијанском државом а нарочито о висини финансијске одштете, на коју је Ватикан полагао право на основу Латеранских уговора.

Један од нећака Ернеста Пачелија је, тада већ као „ратни папа“ Пије XII, званично основао 1942. Ватиканску банку, IOR.

Прекретница у раду IOR почела у педесетим годинама XX века, када је у Ватикан дошао свештеник из Чикага, Paul Kazimir Marcinkus. Остало је забележено, да је он страсно и предано пушио дебеле кубанске цигаре, радије играо голф него што је присуствовао Богослужењима и гласно објављивао: „Са Аве Марија се црква не може водити… Новац, новац, новац…“

Тада се још тешко могло претпоставити, да ће овај егзотични Американац литванског порекла за релативно кратко време постати римокатолички бискуп и председник Ватиканске банке, IOR. Мада, постојали су већ одређени показатељи.

Као прво, он је био штићеник њујоршког кардинала Fransisa J. Spelmana, фанатичног конзервативца, који је за борбу против комунизма мобилисао огромне своте новаца. Један велики део тих финансијских средстава је потицао од побијених Јевреја (и, по природи ствари, једним делом, од побијених Срба у Хрватској 1941-1945), које су им њихове геноцидне убице – немачки нацисти (и хрватске усташе) – отеле и потом депоновале у ватиканским институцијама (подвучено од стране аутора), као и (по природи ствари – највећим делом) од јеврејских жртава нацистичког Холокауста, заобилазним путем преко САД, које су после победоносног рата врло самовољно „заплениле нацистички плен“ и задржале га.

То је Спелмана учинило блиским пријатељем и драгоценим савезником тадашњег папе Пија XII, који је, као што је познато, одмах после Другог светског рата колективно екскомуницирао све комунисте света из католичке цркве.

Други разлог брзог успона Marcinkusa у ватиканској хијерархији је, свакако, било његово рано пријатељство са десном руком „ратног папе“ Пија XII, са миланским надбискупом Ђованијем Батистом Монтинијем, сином једног успешног банкара, који је потом 1963. под именом Павле VI и сам постао папа. Кардинал Монтини је, још једном, по свему судећи био тај, који је организовао оне чувене послератне „Пацовске канале“, којима су хиљаде немачких нациста и хиљаде хрватских усташа безбедно стигли у Јужну Америку, и избегли правне консеквенце свог злочиначког делања у Другом светском рату.

Павле VI се потом, крајем шездесетих година, нашао у врло неугодној ситуацији.

Италијанска влада је, наиме, одлучила да стави ван снаге одлуку фашистичког шефа тадашње италијанске државе Бенита Мусолинија из 1942. године, којом је Ватикан био ослобођен сваког пореза на дивиденде.

Претила је, дакле, опасност плаћања тј. утеривања заосталих пореза Ватикана у висини од око данашњих 1.500.000.000 US $ и Павле VI је дао налог двојици својих повереника да хитно трансферишу новац и вредносне папире Ватикана у иностранство. Та двојица повереника су били једно свештено лице, Paul Kazimir Marcinkus, секретар Ватиканске банке IOR и једно световно лице, Mikele Sindona, шеф Banca Privata Italiana.

И Синдона је био стари познаник папе Павла VI, још из времена док је овај био надбискуп у Милану, када му је Монтини својим утицајем (и финансијским средствима у висини од 400.000 US $) помогао да купи једно вредно земљиште и сагради комерцијални старачки дом Casa della Madonnina. Ускоро је овај пословни човек постао финансијски саветник ватиканске Курије.

Сицилијанац Синдона је, међутим, био много више него шеф једне банке.

Он је био и главни финансијски саветник Џое Адониса, главешине великог и значајног мафијашког клана Дон Вито Ђеновезе, истовремено истакнути члан масонске ложе P2 (Propaganda Due) Licija Đelija, којој је иначе припадало и преко 120 кардинала, бискупа и свештеника ватиканске хијерархије, и један од главних финансијера деценијама владајуће (строго римокатолички оријентисане) политичке партије у Италији, Democrazia Christiana, коју је исто тако деценијама водио Ђулио Андреоти (Giulio Andreotti).

То поред осталог значи, да дотични функционери Ватикана нису поштовали ни сопствено канонско право. Већ папа Клеменс XII је наиме 1738. увео законско правило, по коме ко год постане члан неке масонске организације, мора аутоматски да буде екскомунициран из римокатоличке цркве. То правило је тек накнадно, после обелодањивања ове листе црквених чланова масонске ложе П2 изменио тј. укинуо папа Јован Павле II. Може се поћи од тога, да му губитак толиког броја високих функционера намах нипошто не би био добродошао.

Лицио Ђели, бивши члан подмладка Мусолинијевих фашиста, успео је да у тој ложи окупи и преко 50 италијанских генерала и адмирала, 44 члана италијанског парламента и скоро све високе официре италијанских тајних служби, као и државне полиције.

Синдона је потом од Ватиканске банке одмах откупио Швајцарску Финбанку и ушао са 50% капитала у ватиканску Swiss Bank. Прљави новац мафије је тиме нашао улаз у ватиканско банкарство и – заједно са ватиканским капиталом – пут изласка из Италије.

Једна од његових првих акција је била и преусмеравање ватиканског капитала, уложеног у италијански концерн Societa Generale Immobiliare, са поседом некретнина у вредности од пола милијарде долара, у један финансијски институт у Луксембургу, као и трансфер 250.000.000 US $ из италијанске Banca Unione у циришку Amincor Bank.

Капитал Ватикана и италијанске мафије је, дакле, био порески утајен, подвргнут „прању“ у великом стилу и одлазио је у иностранство. Томе је погодовао и Синдонин успех, када је купио двадесету банку по величини у САД, Franklin National Bank.

„Times“ га је потом прогласио „најуспешнијим Италијаном од Мусолинија до данас“.

То значи, да је преко Ватиканске банке IOR дуги низ година вршено и „прање“ дословце најпрљавијег новца, који човек себи може представити (осим отимања имовине геноцидно убијених жртава), наиме, од продаје дрога и оружја, трговине људима, присилне проституције жена и деце, отмица, пљачки, уцена, итд.

Може се сасвим сигурно поћи од тога, да је IOR и за тај новац – у минималном случају – узимао нормалне камате и по правилу високе банкарске провизије за (илегални) трансфер у иностранство, да је дакле знатно финансијски профитирао и од тог тешког криминала.

Седмоструки италијански премијер Ђулио Андреоти, први човек најјаче и најутицајније италијанске политичке партије после Другог светског рата, католичке Democrazia Christiana, и по наводима из тајног архива Монсињора Дардоција вероватно најуспешнији политичар-мафијаш свих времена, прогласио је 1973. Синдону „спасиоцем италијанске националне валуте“.

Када је Андреоти много касније и сам стајао пред судом, оптужен да је био вишедеценијски члан и сарадник сицилијанске Коза Ностре, постављено му је и питање – како објашњава чињеницу, да је он као световно лице поседовао један конто код Ватиканске банке, IOR, преко кога је у току неколико кратких година прешло око (данашњих) € 60.000.000? Он је наравно одговорио „Не, тога се заиста не сећам…“ Био је у првој инстанци осуђен због подстицаја на убиство, веза са мафијом и прања новца а потом, у другој инстанци, ослобођен кривице „због недостатка доказа“ и „застаревања кривичних дела“. Овај „најкатоличкији од свих послератних италијанских политичара“, чији (световни) животни мото је гласио „Политичка моћ нагриза само онога, који је не поседује“ а духовни „Више волим цркву и од Господа Бога“, добио је потом за свој 85. рођендан од папског Латеранског универзитета титулу почасног доктора наука.

Мора се сигурно поћи од тога, да је овај угледни ватикански универзитет имао ваљане разлоге за то.

Marcinkus постаје бискуп и папа Павле VI га 1971. поставља и званично на место председника Ватиканске банке, IOR. Дует Marcinkus-а и Синдоне постаје трио, када им се те године придружује Roberto Calvi, шеф Banco Ambrosiano, који је иначе такође (од 1958.) био пријатељ са миланским бискупом Монтинијем, тј. сада актуелним папом Павлом VI. Та три моћника, која су управљала трима банкама (Ватиканска банка IOR, Banca Privata Italiana и Banco Ambrosiano) су, служећи се ватиканским сопственим фирмама, на пр. у раним седамдесетим годинама успели да изманипулишу читаву Миланску берзу и остваре енормне финансијске добитке.

А онда се ситуација, како у светским, тако и у италијанским сразмерама променила.

У САД је избила Вотергејт-афера, арапске земље су после Jom Kipur-рата смањиле производњу и извоз нафте, 1973. је избила светска економска криза, Demokrazia Christiana је слабила и 1975. чак изгубила комуналне изборе.

Ватиканска финансијска пирамида је почела да се љуља.

У касно лето 1974. обзнањено је да Синдонина америчка Franklin National Bank има губитке од 2.000.000.000 US $, његова италијанска Banca Privata Italiana 300.000.000 US $ а швајцарска Finabank око 82.000.000 US $. У САД и у Италији је издат налог за хапшење Синдоне, који је побегао и крио се у трећим земљама. У Италији је одмах ухапшен банкар Менини, један врло високи (световни) функционер Ватиканске банке IOR.

Марцинкус је лаконски обзнанио, да у Ватикану нико није знао за ову Синдонину криминалну активност и одбио да истражним органима италијанске државе да било какву даљу изјаву. Он је, наиме, био заштићен апсолутним имунитетом ватиканских функционера, који је проистицао из Латеранских уговора и наставио је своју интензивну сарадњу са Robertom Calvijem.

У међувремену, 6. августа 1978. умро је највиши заштитник ових „Божијих банкара“, папа Павле VI. Синдони, који се у међувремену вратио у Њујорк, постало је јасно да га његови компањони остављају на цедилу и почео је да говори. Прва последица његовог иницијалног исказа је била истрага и провера Calvijeve Banco Ambrosiano, и скандал је почео да добија неслућене размере.

Нови папа, Јован Павле I је 28. септембра 1978. увече поверио свом Кардиналу-државном секретару Вилоту, да намерава да „темељно очисти трулеж“ у Ватиканској банци IOR, да отпусти Marcinkusa, као и све његове блиске сараднике (de Bonis, Menini, de Strobel). Следећег јутра је откривено његово беживотно тело у постељи и званични извештај ватиканских лекара је гласио „смрт услед застоја и престанка рада срца“. То је иначе био најкраћи понтификат једног папе у историји Ватикана (33 дана). Јавност је, додуше, одмах захтевала обдукцију од стране независних медицинара, јер лаконска дијагноза узрока пресељења овог папе на други свет звучи прилично чудно – постоји ли уопште смрт без застоја и престанка рада срца?

Ватикан је тај захтев јавности међутим одмах и врло енергично одбио.

На „Свету столицу Светог Петра“ се потом попео Пољак Карол Војтила, као папа Јован Павле II и одмах обелоданио Marcinkusu своју намеру, да следи став Павла VI и да му даје одрешене руке за даље банкарско пословање.

Синдонини искази, међутим, довели су дотле да је Roberto Calvi био ухапшен и у јулу 1981. осуђен на четири године затвора. Иако је он одмах потом, уз полагање кауције, био привремено пуштен на слободу, његова Banco Ambrosiano се налазила на ивици пропасти и то је представљало нову опасност по Ватиканску банку IOR, и по Paula Kazimira Marcinkusa.

Већ у августу срећу се Marcinkus и Calvi у Ватикану, и постижу један договор: Marcinkus предаје Calviju гаранције Ватиканске банке IOR у односу на дугове Banco Ambrosiano, све до 30. јуна 1982. а тек после тог рока, Calvi се обавезује да за ту гаранцију Ватиканској банци IOR исплати суму од 300.000.000 лира. У замену за то, Calvi потписује један папир, у коме лично преузима одговорност за све финансијске трансакције из прошлости и у будућности, чиме – накнадно и профилактички – растерећује Ватиканску банку IOR, бискупа Marcinkusa и Ватикан. Очекивало се, дакле, да ће Calvi и даље ћутати и да ће један такав, несумњиво врхунски банкар у року од тих годину дана успети да „доведе ствари у ред“…

Већ 31. маја 1982. године, међутим, Calviju стиже званични захтев да изравна дугове своје банке у висини од 1,3 милијарди US $ и он бежи у Лондон, где га 18. јуна 1982. године проналазе обешеног испод Blekfrajers Bridž („Мост црних монаха“). Његови џепови су били напуњени одломцима тешких цигли (тежина: око 10 кг) и полази се од разложне претпоставке, да је био убијен.

Кратко пре своје смрти Calvi је иначе пред сведоцима изјавио: „Ако се мени нешто деси, папа ће морати да напусти свој положај, да абдицира.“ Он се, међутим, и у овом погледу врло очигледно варао. Истог дана је и његова секретарица Graziella Corrocher „нашла смрт падом са прозора његове банке у Милану“.

Потом се захтева од Ватиканске банке IOR, да покрије свој удео у овим губицима. Marcinkus то глатко одбија и позива се на ватикански имунитет. Папа Јован Павле II стоји иза њега, поред осталог и јер је Marcinkus био тај, који је ставио пољском синдикату „Солидарност“ суму од 100 милиона US $ на располагање, као подршку у борби против комунистичког режима у папиној домовини. Marcinkus је, дакле, консеквентно настављао дело њујоршког бискупа Spelmana.

Од 29. августа 1983. па до 25. маја 1984. трајала су саветовања у Ватикану, како решити ову проблематику. На крају је постигнут споразум, да Ватиканска банка IOR „добровољно и без признавања било какве одговорности или чак кривице“ исплати потражиоцима суму у висини од 242 милиона US $, „чиме сва потраживања престају да важе“. Овај документ је у Женеви потписао председник Ватиканске банке IOR, надбискуп Paul Marcinkus.

Један есенцијални проблем Ватикана и његове банке у односу на сва ова збивања је потом нестао 20-22. марта 1986. године. Mikele Sindona, који је управо од стране САД био изручен Италији, попио је у затвору Vogera свој јутарњи еспресо, не знајући да је у њему овог пута било више цијанкалија него кафе и умро после коме, која је трајала 53 сата.

Какви су закључци Ваше студије у односу на овде изложени историјски материјал?

Горе размотрено чињенично стање експлицира – у односу на основну тематику ове студије, примарно на феномен геноцида (специјална историја народоубиства, социјална психологија, социологија, политикологија, филозофија језика), као и секундарно на специфични историјски и социјални феномен Ватикан (општа и црквена историја, историја религије, социјална психологија, социологија, политикологија, филозофија језика) – следећу разложну поставку:

У оквиру истраживања великих геноцида у европском XX веку, појавили су се врло озбиљни показатељи, да Ватикан припада материјалним профитерима ових злочина и да је противправно дошао у посед опљачкане имовине убијених жртава геноцида, која је потом трошио у сопствене политичко-идеолошке сврхе, у борби против комунизма.

То поседује научно-историјски значај, али и несумњиву правно-кривичну тежину. Ватикански финансијски сектор у модерно време – а тај еминентно важни сектор подразумева и активно, водеће учешће самог врха римокатоличке цркве (актуелног папе и његових најближих сарадника), без кога се у овој аутократској и строго хијерархијској структури ништа не догађа – дакле не искључује, већ непревидиво подразумева спрегу црквених финансијских институција са мафијом, високом (римокатолички прожетом) политиком, тајним службама, полицијским и војним ауторитетима, али по потреби и са масонима и (само десничарским) екстремистима.

При томе се крши како световно, тако и сопствено канонско право.

Шта би могли да буду одлучујући критеријуми овог – на први поглед врло некритичног – избора „савезника и сапутника“ на путу ка очигледном циљу што веће финансијске снаге и што делотворнијег политичког утицаја? Као прво, несумњиво је да сви горе побројани „савезници и сапутници“ Ватикана припадају

а. истој – од стране папства есенцијално детерминисаној – културолошкој традицији, која је васпоставила и однос према материјалним вредностима и правилима пословања (и скрупулима, дакле и према „дозвољеном“ степену криминалне енергије), као и

б. у принципу пастви римокатоличке цркве.

Једини очигледни изузетак у односу (само) на ову другу тачку представљају масони, који по правилу следе својој „строго тајној“ псеудо-религији, али као што се горе могло видети, нити масонски велики мајстори, нити римокатолички кардинали беже од (тајних) блиских контаката и сарадње на заједничким пројектима, уколико је резултат обострана корист.

Као друго, несумњиво је да су све горе набројане организационе структуре, исто тако, аутократски и строго хијерархијски утемељене. Стога је само консеквентно и легитимно поставити питање, важи ли и у овом случају стара латинска мудрост – симилис симили гаудет (слично се сличном радује)?

Јер искуствено се аутократе (десничарске провенијенције) међусобно много боље слажу и брже договарају, јер имају сличну идеолошку базу и више/мање заједнички (смислено/садржајно идентични, у форми до извесне мере варијабилни) вокабулар, него што је то случај при њиховим односима са демократским партнерима (или са својим панданима са супротног, левичарског политичког пола, што у обрнутом случају важи и за дотичне).

За узурпаторе власти над дефиницијама у Ватикану се стварност до данашњег дана базира и већ састоји у принципу – ја сам изнад свих иначе важећих закона, јер ја дефинишем највише законе, ја сам изнад свих иначе договорно установљених етичко-моралних норми и конвенција, јер ја дефинишем највише етичко-моралне норме и конвенције, ја значи дефинишем стварност.

Тај принцип, додуше, непревидиво важи и за мафију, често за политичаре (нарочито са екстремних – десничарских и левичарских – полова политичког спектра), по правилу за тајне службе и организације, као и начелно за војне, паравојне и полицијске врхушке.

Примедба: Ово последње – војне, паравојне и полицијске врхушке – важи без задршке за све отворено и беспоговорно аутократски/ауторитативно и диктаторски утемељене државне организације, али условно и за данашње правно-демократске државе, које формално поседују контролне механизме тих својих одбрамбено/нападачких тј. превентивно/репресивних инструмената. Условно, јер ти механизми понекад функционишу а понекад се испостављају као макулатура.

Ниједна од горе набројаних структура – мафија и сл. – међутим, не поседује такву организационо-логистичку мрежу широм света (2.945 диоцеза/епархија), толики број непосредних носилаца исте (2011. је у име Ватикана резидирало 5.132 бискупа, радило 413.418 свештеника и монаха, и студирало 117.978 теолошких полазника) и толики број стално запослених намештеника (1,2 милиона), као и масу од 1,214 милијарди чланова (17,5% светског становништва), и тиме људског потенцијала, међусобно социјално-психолошки повезаног заједничком религиозно-црквеном детерминантом, из кога се регрутују сви могући профили подршке и помоћи Ватикану. Тиме значај ове глобалне организације и њена (глобална) одговорност експоненцијално расту.

Ватикан врло очигледно има више прегнантних фасета, више лица, која су условљена државно-политичким, црквено-политичким, црквено-идеолошким и религиозно-теолошким факторима. Овде се томе може придодати и лице једног глобалистичког финансијског конгломерата, једног мултинационалног концерна, који поступа по класичним правилима безобзирног капитализма и не искључује ни крајња, криминална средства при слеђењу својим циљевима.

Закључци (не само) ове студије дакле гласе, да је Ватикан одавно пао и непрестано пада на испиту етике и морала, хуманизма, историје и права, као и наравно на испиту основних постулата хришћанске вере.

Разговарао: Владимир Димитријевић, Геополитика