Разлаз са Русијом биће погибељан и за ЕУ и за Европу у целини

СОЛИДАРИСАЊЕ земаља ЕУ са Лондоном поводом „тровања Скрипаља“ – иако је било са неким дистанцирањима – отворило је питања: а јесу ли Русија и Европа уопште потребне једна другој и ко би од раскида више изгубио?

Одговор уопште није очевидан, као што се може учинити на први поглед.

Москва је већ осудила позивање амбасадора ЕУ „на консултације“, а Марин Ле Пен је оценила да ЕУ води хладни рат против Русије.

Разговори о хладном рату ЕУ-Русија воде се већ четири године – од момента присаједињења Крима РФ.

Русија је за Европу увек била туђа, привлачни и истовремено опасни сусед. Повремено су европски центри моћи слали казнене експедиције на Исток, али је Русија после њих увек бивала јача, а њен утицај на европске послове – већи..

У Европи има много оних који схватају какву штету она наноси самој себи притисцима на Русију и санкцијама које уводи против ње.

У средњорочној перспективи, у ЕУ ће на власт – у већини земаља њених чланица – доћи снаге које „схватају Русију“.

Наравно, биће ту још не мало провокација сличних „тровању Скрипаља“, а део руског друштва ће сваки пут бити у искушењу да ЕУ „пошаље куда треба“, да се окрене од ње и прекине све контакте.

Међутим, то није потребно самој Русији. За нас је Европа вечити противник-партнер. Чак ни у време постојања „гвоздене завесе“ никада се није размишљало о међусобној изолацији.

Али, шта ће бити ако нас сада присиле да спустимо железну завесу? Ко ће више пострадати?

Русија сигурно неће. Русија за ЕУ није просто сусед, већ најважнији фактор за њено преживљавање.

Буде ли у непријатељству са Русијом, Европа себе лишава ионако не превеликих шанси за достојну будућност.

ЕУ не може постати самостална сила у свету без координације са Русијом. Уколико буде против Русије – Европске уније неће бити.

„Солидарност са Британијом поводом случаја Скрипаљ”

Европи је из Русије потребно много шта. То нису само гас, тржиште за европску робу и инвестициони пројекти. Раскид са Русијом, аутоматски ће довести до јачања утицаја на Европу који су након 1945-те имали Англосаксонци – САД и Велика Британија.

ЕУ је по становништву и економској моћи изнад САД и могла би да буде самостални центар моћи, али би се у том случају опет нашла у потчињеном положају у оквирима атлантистичког пројекта „јединственог Запада“.

ЕУ која би била у свађи са Русијом – било би лакше посвађати и са Кином.

Само осовина ЕУ-Москва-Пекинг може истиснути атлантистички утицај из Евроазије.

Ако остане без односа са Русијом, ЕУ ће ослабити своје могућности да утиче на светске послове, а тај утицај се ионако смањује већ 70 година. У том случају ће 21. век сигурно бити неевропски.

Одбијањем пружене руке Русије, ЕУ себе осуђује на улогу млађег партнера у атлантистичком пројекту.

При лошијем стицају околности, крах пројекта Једне Европе довешће и до распада ЕУ и до епохе смуте и непријатељстава међу њеним бившим чланицама.

За Европу је опасна илузија да је она Русији толико потребна да ће се Моква пре или касније повити под њеним диктатом.

За последњих триста година, мало шта се у Европи догађало без учешћа Русије. А било је то време када је Европа владала светом.

То време неумитно пролази и отићи ће неповратно ако се Европа одрекне договарања и сарадње са Русијом.

(из ширег текста)

Пише: Петар АКОПОВ

Факти