Разоружавање народа

Шта је донео нови Закон о оружју и муницији: Пререгистрација пиштоља и ловачких пушака, са строго утврђеним мерама и поступцима које тај процес носи, проблематична је с правног становишта. Ако је држава решила да промени обрасце, онда је то морала да учини о свом трошку. Овако како је решено, практично се укида дотадашње право уз одређену и не баш малу штету

Одавно један закон није донео толико бурних реаговања као што је то случај са Законом о оружју и муницији, чија је примена одложена до марта 2020. године. Мере предвиђене у закону су толико строге да су се многи власници оружја запитали да ли ће им бити дозвољено да и даље поседују пиштољ, ловачку пушку или карабин. После више акција легализације оружја нове мере учиниће да многима оружје буде одузето. Замена дозволе за поседовање, односно ношење оружја до те мере су искомпликовани да грађани отворено негодују, а не баш мало њих има примедбе на силне таксе и укупне трошкове за пререгистрацију оружја.

ЗАКОН И УСТАВ

Као правни инструменти вођења политике која уређује различита поља друштвеног живота, закони садрже права и обавезе. По Уставу Републике Србије, влада писањем и предлагањем закона и подзаконских аката води рачуна да они буду у складу с највишим правним актом у држави.

„Чини нам се да Закон о оружју и муницији („Сл. гласник РС“, бр. 20/2015), који се ових дана често помиње због продужења рока за регистрацију оружја, а критикује и дуже – не испуњава услов уставности, јер су неке његове одредбе противне Уставу“, написао је у једном дневном листу Слободан Орловић, ванредни професор Правног факултета Универзитета у Новом Саду.

Прво што упада у очи је, како наводи професор, то што закон практично изједначава грађане који поседују валидне оружне исправе (за ловачко и оружје са олученим цевима) са грађанима који први пут набављају оружје. У праву није могуће одбранити стање да онај који већ има неко право, и онај који то право тек треба да стекне, имају исти правни статус и законски третман – али у случају нашег закона то je могуће.

Пре него што полиција и крене у мериторно оцењивање испуњености услова за држање оружја (чл. 11 закона), сви који желе да задрже оружје морају да плате таксе за регистрацију и израду оружног листа (мада га већ имају), као и трошкове новина, попут лекарског прегледа или ормара за оружје – све укупно око 25.000 динара за једну ловачку пушку. Ово ће многе власнике оружја одвратити и од покушаја да „обнове“ право које имају, разоружавајући их тако већ у предворју.

У планинским крајевима, где вукови често нападају стада оваца, власници стоке имају ловачке пушке којима штите стадо од дрских истребљивача. С телевизијских екрана многима су пред очима призори, нарочито у зимско време, беживотних тела оваца које су заклали вукови. Власници стада изјављују да се неће упуштати у процес пререгистрације јер је то најпре скупо, а нарочито им смета то што морају да прибаве ормаре са бравом за држање ловачке пушке.

О поновном остваривању истих права професор Орловић има следеће виђење: „Суштинска уставноправна замерка је да закон има противуставно ретроактивно дејство (уназад, чл. 197 Устава). Укида грађанину постојеће право, на законит начин стечено, налажући му, уз то, да за поновно остварење истог права прво плати улазнице – таксе и напред наведене додатне трошкове. Овакве законске одредбе супротне су принципу правне сигурности као једном од основних састојака начела владавине права (чл. 3 Устава). Власници оружја су под правном несигурношћу јер су због непредвидивих законских норми (које практично укидају дотадашње право) спречени у остваривању зајамчених права и трпе одређену штету (по принципу – данас имаш право, сутра га немаш).

„Законом се угрожава и мирно уживање својине, односно гарантовано право на имовину (чл. 58, ст. 1 Устава) јер је оружје имовина у приватној својини (лат. usus, fructus, abusus). Овај закон крши и уставну забрану смањења достигнутог нивоа људских права (чл. 20 Устава) – законско право на оружје већ је стечено, као и уставно право на имовину, а сада се практично одузимају јер когентна норма наређује да се поново поднесе захтев за оружје. Суштински, грађани који већ имају оружје не могу да стекну икакво ново право, напротив – губе стечено трајно право (на дозволама није било временског ограничења) да би га по други пут, евентуално, стекли, када плате дажбине и испуне законске услове“, наводи Орловић.

НЕОПРАВДАНИ А НАМЕТНУТИ ТРОШКОВИ

Борци Народноослободилачког рата, људи са деведесет и више година, а којима оружје представља „ратног друга“ и успомену на време када су извојевали победу над бројнијим и боље наоружаним фашистима, посебно су озлојеђени. Сматрају малтретирањем процес новог стицања права за поседовање оружја. Од прибављања одређених потврда, преко лекарских прегледа и одласка у полицијску станицу. Жуљају их и неоправдани новчани трошкови.

„Ако би се новоуведени лекарски преглед за власнике оружја и могао бранити, јер се здравствена способност са старошћу мења (слаби), за повреде права на имовину, начела правне сигурности и стеченог нивоа права, као и за новчане намете, нема уставног основа. Ако је држава (влада) желела да ажурира податке, осавремени и замени исправе (пластични чиповани оружни листови) и провери услове код власника оружја, онда је то морала да учини о свом трошку. То није урадила већ је донела закон са неуставним одредбама који важи уназад, а ловце и остале власнике оружја разоружава за убудуће. Тешко да је влада овог пута користила амерички модел из другог уставног амандмана (1791) који штити слободу државе и грађанима гарантује неограничено право на оружје, без дозвола, иако и наша нација, бар подједнако, поштује (воли) оружјем“, закључује професор Слободан Орловић.
Састављач новог Закона о оружју и муницији није водио довољно рачуна о државним чиновницима, прецизније речено о пензионисаним официрима и подофицирима наше војске, а и пензионисаним припадницима МУП-а. Реч је о категорији грађана којима је оружје било средство за обављање службене дужности. Пиштољ је симбол њихове професије, о чему је требало водити рачуна приликом одређивања законских параграфа. Те специфичности је засигурно требало испоштовати.

„У процесу пререгистрације оружја нарочито је понижавајућа такозвана провера надлежних државних органа (о подобности подносиоца захтева). Наиме, када поднесете захтев за пререгистрацију оружја, полицајац добије задатак да у вашем комшилуку провери какав сте ви човек. Догађало се да полицајац налети на комшиницу којој се тај неко замерио, па она онда саспе сву вербалну љутину, претерујући у квалификацијама мана свог комшије. У другој фази на звоно вашег стана огласи се полицајац, наводећи да је дошао да провери услове под којима држите оружје. Тако у вашем стану више није обезбеђена приватност, зајамчена правним актима земље“, каже за „Печат“ генерал-мајор Слободан Пејак, лекар специјалиста, до пре неколико година помоћник министра одбране.

У развијеним земљама Запада, на пример у Француској, набавка оружја је до те мере поједностављена да купац оде својој кући, а у року од месец дана на адресу становања добија дозволу за поседовање оружја.

„Захтев за пререгистрацију оружја поднео сам пре више од девет месеци. Све је ишло успорено и погрешно. Ево, до дана данашњег још нисам добио нову дозволу. Догодило се чак да ми је два пута наплаћена иста такса, а још увек ми нису враћене паре, иако сам то захтевао“, наводи Пејак.

Ако је тако, а јесте, поставља се питање да ли ће органи Министарства унутрашњих послова успети да до марта идуће године обраде све захтеве и издају нове оружане листове?
Порез на оружје је многе довео до нежељених а изазваних фрустрација. На слободном тржишту половни пиштољ „Застава“ калибра 7,65 мм може да се набави по цени од око 6.000 динара. Власници те врсте пиштоља сваке друге године практично „отплаћују“ вредност свог оружја. Многи су до сада седам-осам пута „исплатили“ већ једном купљени пиштољ. Најновије мере пререгистрације оружја, које очигледно имају намеру да се народ разоружа, како се говори полузванично, иницирала је једна скандинавска земља која и финансира тај процес. С обзиром на чињеницу да тероризам хара светом, веома је важно да део становништва, у одређеним ситуацијама, може да спречи крвави пир терориста. Ко ће то учинити у специфичним ситуацијама ако неће пензионисани припадници војске и полиције?

Криминалци и, уопште, подземље, и даље ће поседовати оружје. Како ко, неко с дозволом, неко без ње. Разоружавање народа њима ће улити додатну сигурност јер ће знати да у оружаним пљачкама неће имати ко да им се супротстави.

Када је 1983. године, усред Београда, извршен атентат на турског амбасадора, први су му се супротставили случајни пролазници. Обојица атентатора почела су да беже, а за њима су потрчали грађани. Једног од њих је покушао да задржи, хватањем око паса, пензионисани пуковник Слободан Брајовић, а Миливоје Николић га је ухватио за руку. Терориста се, међутим, отргао и испалио два хица у Брајовића. Један је погодио пуковника, а други пролазницу Зорицу Золотић.

ДИГИТАЛИЗАЦИЈА?

„Лекарски преглед који сам прошао да бих стекао услов за пререгистрацију оружја подразумевао је и налаз психијатра. Доживео сам да ми млада колегиница каже како ћу морати да попуним тест интелигенције“, вели генерал у пензији Слободан Пејак, иначе син народног хероја и човек коме је у младости утврђена натпросечна интелигенција.
Да ли се неко од надлежних запитао колико треба времена за прибављање бројних докумената која изискују и новчане трошкове (не мале), а да се не говори о разним шалтерима и на крају дуготрајни поступак и чекање у МУП-у. Службеници МУП-а задужени за ове послове траже све оно што је прописано и ту нема шта да им се замери, али опет долазимо до питања свих питања: Да ли је све ово требало овако да се заоштри?

„Ако је већ донет закон да треба извршити пререгистрацију службеног оружја (а не знамо зашто), због чега то није урађено тако да се уместо досадашњих издају нови обрасци оружаног листа, а да при томе власник оружја прибави само уверење о здравственој способности“, наводи генерал-пуковник у пензији Божидар Бабић, негдашњи командант Друге армије ВЈ.

Колико је познато, у Србији је у доброј мери завршена дигитализација активности државних органа и докумената који се односе на њих. Ако је тако, зашто су власници оружја упућени на шалтере како би прибавили одређене потврде? Зар није ефикасније да надлежни органи само притиском на компјутерско дугме добију тражени документ?

Силне таксе имају за задатак да још више напуне иначе препуни буџет Републике Србије. Нејасно је зашто ће се „кола сломити“ управо на власницима личног оружја.
Када је аутор овог текста запитао високопозиционираног припадника МУП-а Србије зашто је замена дозвола на оружје до те мере искомпликована, овај је, уз напомену да инсистира на анонимности, рекао да је то урађено тако што је преписан инострани закон, с тим да нису поштоване специфичности које владају у Србији.

Последице закона ће постати видљивије у наредним месецима. Да ли ће аутори спорног закона смоћи снаге да неке параграфе промене, а неке укину, остаје да се види.

РЕВОЛТ РОДОЉУБИВЕ ПОПУЛАЦИЈЕ

Удружење војних пензионера Србије и Асоцијација удружења пензионера унутрашњих послова Србије упутили су председнику Републике Србије, председници Владе РС, министрима за унутрашње послове и одбрану и начелнику Генералштаба ВС заједничку иницијативу за допуну Закона оружју и муницији, следеће садржине:

„Чланом 50 Закона о оружју и муницији прописана је обавеза физичких лица која су поседовала оружане листове и дозволе за ношење и држање оружја за личну безбедност издате до почетка примене наведеног закона да у року од три године од почетка примене закона поднесу захтев за издавање нових исправа у складу са законом.

Поступајући по захтевима чланства, предлажемо да се од напред наведене обавезе ослободе војни пензионери и припадници органа унутрашњих послова и безбедности, тако што би се у члану 50 предметног закона додао нови став 4 који гласи:

Обавезе прописане ставом 1 овог члана ослобођена су војна лица и припадници органа унутрашњих послова и безбедности пензионисана пре почетка примене овог закона.
Прихватање предложене допуне Закона било би правично и сврсисходно према наведеној популацији, а никако не би нарушило, односно умањило постизање сврхе и циљева предметног закона, из следећих разлога:

1. Оружје за које поседују оружане листове наведени пензионери су купили или су га добили као награду – поклон током службе или при одласку у пензију. До пензионисања су га поседовали уз службену дозволу и користили и у вршењу службе, а након пензионисања су за то оружје прибавили оружане листове по закону. Кроз читав вишедеценијски период поседовања тог оружја, ови пензионери су са њим поступали по важећим прописима, дисциплиновано и пажљиво, тако да није било угрожавања грађана и јавног реда и мира, ни нехато ни умишљајно.

2. Већина тих лица пензионисаних пре почетка примене предметног закона су поодмаклог животног доба, у седамдесетим и осамдесетим годинама старости. По неумитним законима природе, у догледно време ће доћи до тога да њихови наследници поступе по одредбама члана 29 предметног закона. Отуда се намеће питање потребе, неопходности и правичности наметања обавезе прибављања нових оружних листова овим пензионерима, садашњим власницима оружја.

3. Оружје за које поседују оружане листове, посебно оно добијено као награда или поклон при одласку у пензију, има за пензионере велику афекциону вредност, као једина очувана веза са службом у којој су провели читав радни век. Због тога су то оружје до сада задржали упркос плаћању високих годишњих пореза, којима су то оружје вишеструко преплатили.
Сада, суочени са, за своје године и приходе, захтевном процедуром и релативно високим трошковима прибављања нових оружаних листова, многи ће бити принуђени да то оружје предају органима МУП-а, што може резултирати револтом ове родољубиве и у сваком погледу друштвено одговорне популације. Уз то, масовна предаја тог оружја осетно ће умањити и приходе буџета државе од пореза на регистровано оружје.

Апелујемо да Влада прихвати овај предлог, те да до његове реализације продужи рок одређен чланом 50 став 1 Закона.

Истовремено указујемо да органи МУП-а у поступку пререгистрације оружја за које су оружани листови добијени пре ступања на снагу предметног закона траже и документа која законом нису прописана. Конкретно, чланом 50 став 1 Закона прописано је да се уз захтев за издавање новог оружаног листа прилаже само Уверење о здравственој способности за држање и ношење оружја.

Међутим, органи МУП-а поред тог уверења траже и уверење од надлежног редовног и специјалног суда да се против подносиоца не води кривични поступак, те противно члану 13 став 4 Закона траже Уверење о обучености у руковању ватреним оружјем. Сва та уверења се могу прибавити само уз плаћање таксе, а те као и остале таксе у вези са пререгистрацијом укупно износе око 12.000 динара.

С тим у вези, апелујемо да предузмете мере да органи МУП-а пререгистрацију предметног оружја врше под условима и на начин прописан Законом о оружју и муницији.

Звонимир Пешић, Печат.рс