Развојни пут Вука Шнајдера

Она Декартова „cogito ergo sum“,српски речено „мислим дакле постојим“, изгубила је сваки смисао у емисији једне регионалне емисије која нагиње ка помирењу у тзв.региону. Замислите Регион као појам без лика,укуса и мириса. Нема име, не означава ни нацију ни терирорију, ни језик ни конфесију. Безличан појам,безлични људи.Разговори празни. Помало пристрасни, за једнократну употребу, бар за мој укус. Емисија која је центар ове телевизије,носи страни назив за штампу.

Али када гостује човек без става и мишљења, пореклом из херцеговачке дивљине, син колонисте и задртог комунисте из Гацког, шеф кабинета Мике Шпиљка,који је како сам рече „био натеран да више воли сина свих народа и народности од оца и матере му“,краљ тргова и опозиције из деведесетих, трибун са Равне горе коме су стотине хиљада људи клицале са уздигнута три (раздвојена) прста,јунак надалеко познатог деветог марта, заточеник оног диктатора Милошевића, националиста тврдог крила, творац добровољачког одреда који позива да се секу руке ономе ко зелени барјак дигне у Санџаку (за аутора овог текста примеренији је назив Рашка),а онда поново онога који шири љубав међу регионалцима,који поклања Косово арнаутским терористичким бандама иако га није донео на каљавим ногама из Херцеговине, који призива учлањење остатка Србије у НАТО, који љуту ватру сипа на своје сународнике што су уопште своју земљу бранили. Биполарна личност, ситни шићар и саморекламер,скочидевојка што врањанци кажу, неартикулисани херцеговачки дивљак…или од свега помало,тек овај некадашњи трибун чије се присталице данас мере на нивоу статистичке грешке добио је својих пет минута да прикаже перформанс који изазива центрифугу мучнине у желудцу и благо помрачење у глави. Иако је наводно плодан писац,његов монолог деловао је као напамет научена отужна песмица, написана у кабинету неког из Владе или Невладе. То у Србији одавно и нема границу раздвајања. Мучан утисак изазвао је и други гост. Такође, некадашњи комуниста,Брозова нада а данас промотер Косова као независне државе,припадник народности Азем Власи. Да ли се књиге овог ислуженог херцеговца слабо продају тек на сваку реч шоку Вљасија климао је главом. Наравно потврђујући сваку његову реч. Да је Власи изјавио да су Срби одговорни за геноцид над Јерменима овај би потврдио три пута али без три подигнута прста. Посипање пепелом отишло је до неслућених граница. Од тога да се ОН увек залагао за мир (оне добровољце,покојног Гишку,и своје псе рата није споменуо),до тога да је Косово међународно призната држава од васколиког света (а херцеговцу је цео свет само Западна Европа и УСД) и као врхунац гадости да би се испред зграде Скупштине Србије,морао изградити меморијални комплекс Сребреница као сећање на јединог кривца Милошевића ратног злочинца, кога је српски народ довео на власт. Дакле и као сећање и подсећање да је српски народ аналогно томе чист нациста. Али једно али увек срећу овој скочидевојци квари. Прво Слободан Милошевић, са којим се идеолошки никада нисам слагала,никада није осуђен у Хагу као ратни злочинац а као дуго злочин у Сребреници који је пресудом Хашког трибунала проглашен геноцидом у исто време потврђује да Србија као држава везе нема нити је крива за исти. Ово би Вук морао да зна. Посебно зато што је он ипак дипломирани правник. И дипломирани бескичмењак који изражава дубоко жаљење што Србија, ето нема Вили Бранта који би ничице пао на колена у Поточарима. Заправо он би „клањао у Сребреници“,само кад би бедни и идиотски спски народ (читај Србијански) њега изабрао. Да,ту реч је употребио „клањати“. Већ га видим онако снисходљивог како клечи на сеџади док у трансу слуша оно Алах уекбер. Само да не прође као колега му Сарајлија хрватско црногорског порекла ономад кад је отишао на клањањење. Дакле Србија би морала да служи за подкусуривање за сва клања босанских и хрватских Србенда и браће им Хрвата и муслимана. Изгледа да је отворен конкурс за Вили Бранта јер је Додик потрчао да се поклони. И заиста он и има то ексклузивно право,јер представља народ који је злочин и починио. И кад помислих напокон да је то крај настаде нови пролом облака. “Србија под хитно да промени Устав“. Ону ометајућу преамбулу о Косову као делу државе Србије избацити под хитно. И то не референдумом који је обавезан већ двотрећинском већином Александра Вучића, који је тако фино и ударнички кренуо у реформе (уништење Србије)а кога на том светом путу и светом рату (џихаду) заустављају силе мрака оличене у српском народу. У преводу све би то било брзо завршено да се Вођа не боји могуће реакције одавно успаваног народа,који ако крене неће имати ни црвену ни плаву линију заустављања. И то говвори онај који је био јуришник са балкона Народног позоришта,који је заправо рушио систем увређен (са ове тачке гледишта исправним) коментаром ТВ Бастиље. Он и даље ради исто.Само срећом више га нико и не слуша.Сем оних у управним одборима фирми укључујући и свету звезду Дану. Азем Власи у једном тренутку рече да када су се отцепиле и Словенија и Хрватска и Босна и Македонија па и Црна Гора беше ред да се отцепи и Косово као седма конститутивна јединица по Уставу из 1974 године. Мрки Вук прећута и ово климајући главом и брадом. То што је и тада Косово било само САП а никако Република за њега нема значаја. Чак ни то што је тај Устав одавно стављен ад акта. Терористички акт отимања дела Србије Херцеговцу није проблематично.Ни из џепа ни у џеп. А џепови су одавно препуњени као и државни органи, управни одбори и београдски станови рођама из Бјелог Поља. Ваља држати језик за зубима. Додуше затупљеним одавно. А можда се неко  присети „и три пука и три пука Драшковића Вука или извиднице,извиднице Драшковић Данице“.

У међувремену,шнајдер ће да шије по туђем кроју испорученом од унутрашњих и спољашњих газда. А и реконструкција Владе може да падне. Треба се препоручити земљаку. Без три раширена прста.

СВИ ВУКОВИ ПЕРФОРМАНСИ

Осамдесетих година на лажну опозициону сцену, као лажни опозиционар, као српски шовиниста, ступа Вук Драшковић,упрорно покушавајући да се представи као књижевник,а своје шовинистичке, политикантске небулозе, јавности наметне као национално-историјске романе. Тадашњи српски политчари, и јавност, писанија Драшковића Вука одбацили су с пуним правом.Ту вештину је Вук Драшковић можда савладао као дугогодишњи шеф кабинета хрватског утицајног политичара Мике Шпиљка.Или словеначког политичара Мирана Потрча чији је потрчко Вук Драшковић још дуже био, такође као шеф кабинета председника синдиката Југославије. Ходао је, Драшковић, по Београду и Југославији, осамдесетих година двадесетог века, дугокос и брадат, прљав и масан, у кожној јакни, кожним чизмама до колена, као вашљиви гибаничар из Булајићевих партизанских филмива. Таквог Вука Драшковића, Срби нису хтели, нарочито Срби из Србије. Скрнавио је  часно четничко име које су комите крајем XIX и почетком XX века стекли припремајући ослобођење српских крајева који су били под турском окупацијом. Kао репрезентативан примерак Булајићевог партизанског четника ишао је и по Америци да би српској емиграцији и америчкој јавности Србе представио као шовинисте, пијандуре, наркомане, лудаке, кољаче… заједно са својим кумом. Мада новинарска карикатура, Вук Драшковић је постао новинар, тад у светским размерама моћног, Тањуга који се обилато финасирао из савезног буџета. Постао је дописник из Африке без икаквог новинарског и дописничког искуства. Има оних који кажу да је то постао зато што је био сарадник Удбе. Без сагласности Стеве Крајачића и браће Мишковић, Ивана и Милана, нико се није могао запослити у Тањугу, чак ни као кафе-куварица. Вук Драшковић је све до 1990. године био заговорник рата и ’’српске освете’’ за геноцид у другом светском рату. Он је у јавним иступима говорио да је границе будуће Србије одредио Анте Павелић: тамо где су српске јаме, у које је бацан побијени српски народ у НДХ за време Другог светског рата, тамо су и српске земље, тамо су српске границе. Другим речима Вук је промовисао линију Вировитица, Карловац, Огулин, Карлобаг. Али када је дошло до рата, он је напрасно постао миротворац. Вук Драшковић је муслиманима претио да ће им одсећи руке ако у њима буду држали турски, то јест, муслимански барјак. Примитивизмом, шовинизмом, епским блебетањем толико је разјарио муслимане у Новом Пазару који би га, на митингу СПО у том граду, растргли да га милиција, за длаку није избавила. Он је као и свака кукавица, склон претњама, а када загусти, бежи и цвили. На исту милицију, која му је у Новом Пазару сачувала главу, непуну годину касније, наредио је јуриш 9. марта 1991. године. Због тога је био ухапшен, па је попут женетине у притвору написао покајничко писмо, обећао да се никада више неће бавити политиком – писмо вредно сваког презира и гађења. Али то писмо је заборавио чим је после два дана био пуштен на слободу. О дослуху Вука Драшковића са антиспским снагама у Хрватској и Словенији које су припремале грађански рат у СФРЈ управо је доказ 9. март 1991. Велике демонстрације против власти, изабране само три месеца раније на вишестраначким изборима, Вук Драшковић је извео у дослуху са службама које су извеле 27. март 1941. и делом војног врха ЈНА наклоњеном Словенцима, Хрватима и такозваном Савезу Комуниста покрету за Југославију. Скривени циљ деветомартовских демонстрација било је покретање грађанског рата у Србији. Дршковића су подржавали славни команданти који су, док су деца гинила у њиховим растуреним формацијама, себи додељивали луксузне станове. Али рат није избио у Србији већ у Словенији. Жељан рата и крви, разочаран срамним поразом моћне ЈНА у кратком и бесмисленом сукобу у Словенији, Драшковић је као велики комндант протествао што није употребљено више борбених средстава против Словенаца. Вук тада није протествовао против оних који су голобрадемладиће без муниције, без тактике и циља, гурнули пред Словенце да би били срамно поражени и потпуно понижени, већ зато што Словенија у ’’великом рату’’ против ЈНА одлази из Драшковићеве Југославије. Када је кренуо рат у Хрватској, рани хушкач из осмамдестих година двадесетог века, Вук Драшковић, постаје, одједном, миротворац, заљубљен у Фрању Туђмана, Стипу Месића, Миру Баришића и остале… Од Вука Драшковића се одрекла чак и његова паравојна творевина, прва такве врсте на српској страни. Вук је њу формирао са намером да је у Србији употребљава против политичких противника, али га они нису слушали већ су отишли на непостојећи фронт да бране српски народ. Док је Алија Изетбеговић обављао последње припреме за рат против Срба, Вук Драшковић га је прогласио за миротворца, а Србе за крвожедне четнике који желе рат по сваку цену. Укључио се у пропагандни рат на Алијиној страни. У јавности Босне и Херцеговине, Драшковић је стваро представу да су Срби оно што је он до недавно био – шовинистички безумници. Лично се обогатио и омогућио невероватно богатсво својој и роднини своје сапутнице. Скоројевићи из Бијелог поља су власници главне београдске улице, Кнез-Михајлове. Те паре Драшковић јестекао на родном херцеговачком камењу поштено радећи за скромне плате у мрско муТитово време. Вук себе упорно представља као жртву и највећег опозиционара Милошевићевог режима. Он намерно прећуткује да је на власти од 1992 године. Грађани памте хаос, јавашлук, корупцију, криминал у општинама у којима су његови људи дошли на власт. Драшковићева екипа и родбина су неприкосновени господари били од 1992. године у 5 централних београдских општина, а на нивоу града 1997 – 2000. Похарани су стамбени фонд, пословни простор, цветала је дивља градња, ницали су киосци као печурке после кише… Све се то дебело наплаћивало и сливало у џепове без дна. Што су њихови преци и земљаци, као Титови партизани, одузели од локалног становништва, они су приватизовали, присвојили, отели. Вук је 1998, за коректно понашање као властодржац у Београду, требало да добије добар део власти у републици, али пошто су његови и женини апетити били незајажљиви њихово место у влади су заузели радикали. Тада су СРС и СПО били већина у Скупштини. Као доброг и поузданог партнера Милошевић га је поставио за потпредседника савезне владе, пред бомбардовање 1999. Ни трага од шовинизма и четништва из осамдесетих година. За пропаст српског народа и Србије Драшковић и његова родина су богато награђени. На изборима две хиљадите године Вук је катастрофално поражен. Партија му цензус није прешла. Народ их прозрео и презрео. Али три године касније Вук се враћа на политичку сцену. И то у дипломатију. Сада му је пала кашика у мед па родбину, и антисрпску братију, поставља на дипломатска места, путује по свету и клевеће Србију и српски народ. Вук ће као дипломата, као министар иностраних послова, уништити Србију и тријумфално завршити политичку каријеру коју је започео у кабитнетима Шпиљка и Потрча као потрчко уз рукољуб Мадлен Олбрајт. Као добар и перспективан комуниста Вук се прославио фељтоном у Загребачком тједнику Око када је величао Тита, а Дражу Михајливића кудио као издајника. Условни рефлекс једном доведен до савршенства тешко се потискује. Са и без подигнута три прста.

(зa деловe биографије Вука Драшковића у делу Сви Вукови перформанси коришћени су изводи из текста „Вук Драшковић се окретао и окреће како ветрови дувају“ Ј.Симића)

Д.И.

разговори.блогспот.цом