Ана Радмиловић
Није неуставан референдум на Северу, неуставно је ругање српских власти том последњем “не” независном Косову
Срби са Севера, као неко лудо племе Гала, „сишли“ су с барикада и сјатили се у неке четири мале општинске зграде, да тамо дају своје гласове против институција парадржаве Косово. Гали, које је у стрип серијалу „Астериx“, пуном историјских алузија, славио Француз Алберт Удрез – живе у малом селу, имају магични напитак и праве велике проблеме Цезаровом Риму. То племе, које не жели да буде део Царства, на својој страни има читаоце свих узраста и националности широм света, на начин сличан оном где се у сваком филму о побуњеним Ирцима и лудим Шкотима – навија за те побуњене и луде, којих је мало, а против Британије која је антипатична чак и Енглезима.
Огледало неискрене политике
Позиција Срба са Севера Косова почиње, иронијом у којој су они постали ти који су „сепаратисти“, све више да подсећа на митске приче – где се буне и до неког принципа још увек држе они којих је најмање, који су у непријатељском окружењу, од којих су сви дигли руке и који свим странама представљају проблем. Дакле, најслабији (а самим тим најјачи).
Та позиција – у коју су гурнути од стране своје дражве, косовских Албанаца и међународне заједнице – чини да су у праву и онда када су потези које праве једнако сулуди као потези оних Гала из Удрезове приче. У праву су јер заступају принцип, какви год били и шта год о њима писали, они још једини држе курс на који се Србија уставом обавезала. Позиција у којој се налазе је ружно огледало Србије. Та држава је прво фаворизовала Север у односу на Југ Косова; па је онда од тог Севера – заједно са Албанцима и службеницима међународних мисија – направила неку врсту Мексика усред Балкана; па је онда преко својих криминалаца на том месту прала велики новац; па је онда читаво то место прогласила за квазипатриотску Гомору; па је онда искористила патриотизам тих људи и извела их на барикаде да бране преговарачке позиције неспособних и неискрених људи; па је онда те патриоте са барикада прозвала криминалцима и одрекла их се – уводећи за те потребе у драму лик Звонка Веселиновића чије је име волшебно постало заштитно лице барикада, да би то име, исто тако волшебно, престало да се помиње пошто је овај ухапшен – и да би, на крају, њихов, не много битан за свет, покушај да референдумом кажу да они заиста не желе да буду део Републике Косова, прогласила нелегитимним и нелегалним. И штетним за европске интеграције.
Неуставно, нелегитимно, недолично…
Референдум на Северу неће утицати на статус Косова. Статус Косову као држави може да поклони само Србија, што и чини. Референдум на Северу неће утицати (нажалост) ни на европске интеграције. На њих ће утицати одлука држава које се о тој ствари питају. Али референдум на Северу – где је изашло око 75 % Срба који тамо живе, од чега је 99,74 % заокружило, наравно, да не жели да призна институције квазидржаве Косово – није ствар о којој службеници владе Републике Србије смеју да се изјашњавају са ниподаштавањем са каквим се изјашњавају. Они не би смели да оспоравају право Срба са Севера да кажу своје „не“, и они су последњи који имају право да кажу да је референдум на Северу неуставан. Неуставно је преговарање Борка Стефановића. Нелегитимно је да министар за Косово и Метохију буде човек који је био министар привремене владе Косова. Неморално је да тај човек, који је заједно са Стефановићем летос дизао барикаде по Северу, говори о штетности референдума по европске интеграције. Недолично је да секретар у том министарству три пута недељно мења мишљење о барикадама, статусу Севера и свим осталим питањима, а све у зависности од тога с ким сарађује а с ким је у сокобу. И отужно је што влада Србије користи референдум на Северу као оружје против опозиције у предизборној кампањи.
Све то што раде службеници владе Србије који се баве Косовом (а сви се баве, и они који би га сутра признали – баве се), и начин на који се у име европских интерграција одричу, а мало им је и да се одричу него се и ругају том Косову, и то губитничко „били су јачи“ приклањање победнику – неуставно је. Никада и нигде, до последњих десет година у Србији, у моди нису били такви хероји који су увек на страни јачег. Били су предмет подсмеха, као један други јунак стрипа – Супехик – који читаоце „Алана Форда“ засмејава као карикатура некаквог негатива Робина Худа, као бесловесно и пијано створење које краде од сиромашних да би давало богатима. На њега, можда највише, личе јунаци из Србије који се боре против неколико десетина хиљада Срба са Севера Косова.
Та, дакле, позиција, у којој се једно малобројно племе буни против силе која је победила, и које се у тој побуни посвађало и са рођеном државом, јер се ова приклања победничкој војсци – позиција је оних за које се у књигама и филмовима увек навијало.
Балкан Магазин
