Реке теку наопако

Нисам присталица писања историје накнадно, не волим ту моду, али ове поплаве откривају многе пукотине. Заправо, могу да прихватим да су се појавиле бујичне воде невероватне снаге и у невероватним количинама, да су те бујичне воде удариле у тзв. леђне воде, да је дошло до контрапротицања тих вода, да је дошло до сударања ударних таласа малих и великих река, да је вода текла наопако, све могу око тога да прихватим, уосталом ко ме и пита шта прихватам или не прихватам и кога је то уопште брига? Но, остаје чињеница да ми ресурса за такав сценарио нисмо имали, да ли због тога што су средства за водопривреду још раније ненаменски потрошена или што су реформатори у последњих двадесетак година хтели да преко ноћи преобрате Србију из социјализма у капитализам све образлажући то једном старом изреком: „Немогуће је прескочити понор у два скока“. Та два скока, условно речено, били су владавина Слободана Милошевића и владавина демократа после 5. октобра 2000. године. Понор очито још није прескочен, а у понору се догодио и потоп са бујичним водама. Србија још није стигла на другу страну понора.

Хоће ли ова катастрофа од поплаве представљати и прекретницу, тренутак освешћивања који мора да убеди државу да преуреди списак својих приоритета – или ће се наставити сукоб једне политичке Србије са другом политичком Србијом, што је и својеврстан сукоб култура на старим остацима једног морално уништеног система који покушава да пронађе пут из потешкоћа? Углавном, трагедија је била помешана чак и са политичком тврдоглавошћу и некомпетентношћу неких локалних заједница, а остаје и дилема да ли је премало информација прекасно пружено?

Грађани Србије показали су велику солидарност и спремност за пружање помоћи у коју многи скептици више нису ни веровали. У неуморној борби са стихијом млада генерација као да је оживела свој идентитет за који се веровало да је изгубљен. За неке од њих то је био  и први прави изазов у животу. Сурова претња природних сила претворила се у унутрашње јединство обичних људи ове земље. Уложени су огромни напори у одбрани Србије од подивљалих вода, мушкарци и жене, војници, полицајци, ватрогасци, добровољци, грађани употребили су своју моћ да спасу сународнике и умање им штету. И за све то треба им одати највише признање.

Припадници Војске Србије још једном су се доказали као спасиоци. Без њиховог ангажовања насипи не би издржали, људске жртве биле  би много веће. Ово је било и највеће ангажовање Војске Србије откада је Србија опет самостална држава. На насипима у Шапцу и у поплављеном Обреновцу грађани Србије опет су се уверили да је Војска Србије заиста народна војска. Да ли су подивљале воде отвориле и дискусију о поновном увођењу редовног служења војног рока? Политичке странке од те дискусије беже као ђаво од тамјана, али да је Војска Србије имала већи број припадника, или резерву, онда не би „Кобре“ спасавале Шабац. Није спорно, нити је смак света ако и припадници елитне јединице „Кобре“, њих 40, носе џакове са песком, али то може да изгледа као да је за наш систем одбране дошао тренутак смака света. Јер, шта је са осам резервних пешадијских бригада војске које имамо? Постоје ли оне само на папиру? Могу ли се оне узбунити у кратком времену? Није ваљда правна формалност око ванредног стања и ванредне ситуације била тај разлог што оне нису подигнуте? Па, нисмо се свуда баш држали правних формалности…

Око суспензије служења редовног војног рока у овој земљи није било референдума. На Западу је референдум обавезан и када се одлучује хоће ли продавнице радити недељом до 12 сати. Претходни корифеји војне мисли одлучили су да Војску Србије устроје онако како је то тражио НАТО. Инжењерија је као род војске практично укинута. Наше пријатеље из НАТО-а интересовало је само колико војника ми можемо да дамо за мисије по свету. Сећам се једног скандалозног интервјуа тадашњег америчког амбасадора војном листу „Одбрана”, где нам је његова екселенција топло препоручила да у систему одбране задржимо пар хеликоптера за мировне мисије и ништа друго. Напао сам тада тај интервју чланком у „Политици”. Узгред, из многобројних америчких база у Европи, са десетинама америчких транспортних авиона и хеликоптера, ниједан са хуманитарном помоћи није слетео у Србију. Ни британски. Па где сте пријатељи? 

Пре шест година генерали наше војне авијације једва су сачували инжењеријски батаљон у оквиру авијације, стручњаци из Министарства одбране хтели су да га укину. „Ко ће онда да нам поправља писте?“ завапили су ваздухопловни генерали. Војна авијација је, и поред великог противљења, сачувала своје традиционалне називе јединица, бригада и ескадрила. Копнена војска није, ми данас немамо ни Моравску, ни Дринску дивизију, или бригаду. Имамо бригаде означене бројевима, Прва, Друга, Трећа… Исто такво означавање постоји и у Хрватској, у БиХ, у Македонији. Препознајете рукопис…

Хоће ли неко због свега овога и одговарати? Или нова елита има фаустовску нагодбу са старом елитом. Нико није крив…