Александар Вучић је најбогатији политичар у Европи. Злоупотребом службеног положаја контролише све финансијске токове, намешта тендере и банкарске кредите, уграђује се у послове и брутално уцењује тајкуне и криминалце. Као Робин Худ, отимао је богатима и делио сиротињи. Отимао је Мишковићу, Карићу, Динкићу, Суботићу, Беку, Шарићу, Ђиласу и сличнима. Делио је сиротом себи, бати Андреју, па тати Анђелку и мами Ангелини.
Случај Драгослава Космајца у потпуности раскринкава Вучићев начин рекетирања. Прво је организовао медијску кампању, затим је монтирао оптужницу, која је на крају одбачена као неоснована. Средином јуна 2014. године, Вучић је на конференцији за новинаре Космајца описао као „најинтелигентнијег човека у зрелим годинама, којим су сви фасцинирани“.
– У полицији постоје људи који се виђају са Космајцем, који је бог и батина. Сви се, бре, плаше и сви ћуте о томе да људи из полиције и других служби имају контакте са њим. Тражио сам да ударе на Космајца, али то до данас није урађено. Ни медији никада ништа нису објавили о том човеку. Његово име нико не сме да помене, ја сам једини који сме да каже да је Космајац највећи нарко-дилер у Србији – изјавио је Вучић.
Да би нагласио своју храброст и спремност на жртву, додао је да се „не плаши да би могао да буде убијен као Зоран Ђинђић“ и да се неће смирити док Космајац не буде ухапшен и осуђен.
У спектакуларној полицијској акцији, пред телевизијским камерама, у новембру 2014. Космајац је ухапшен у својој кући. Истрага није открила да се бавио трговином наркотицима, суд је одбио оптужни предлог за утају пореза, па је процесуирана само прекршајна пријава за злоупотребе приликом куповине земљишта. После четворогодишње политичке и медијске хајке, пре неколико дана Виши суд у Београду првостепено је ослободио Космајца оптужбе да је незаконито стекао 7,5 ари на Звездари.
Далеко од јавности, Вучић је водио приватни спор с Космајцем. После медијске и правосудне хајке, „најопаснијем човеку у Србији“ послао је понуду која се не одбија. За одбацивање кривичне пријаве за диловање дроге и ослобађање од других незаконитих дела тражио је 20 милиона евра. Према тадашњим информацијама из Вучићевог окружења, Космајац је пристао да плати 8 милиона евра одмах и још четири кад се заврше сви судски поступци. Судећи по епилогу, договор је постигнут, све овце су на броју, а Вучић сит.
Тај моделу рекетирања Вучић примењује већ 15-так година. Још као млади радикал, 2004, предводио је скупштински Анкетни одбор за утврђивање чињеница у трговини електричном енергијом. Вучић је три месеца прикупљао доказе о спорном пословању компаније ЕФТ, чији власници су тада били тајкуни Вук Хамовић и Војин Лазаревић, саслушао је више од сто сведока и потписао Закључак, којим је захтевано да „надлежни државни органи преиспитају евентуалну кривичну одговорност тих трговаца струјом“. Кривичну пријаву је девет година касније поднео Антикорупцијски тим Министарства енергетике, али она је затурена у некој фиоци у Специјалном тужилаштву.
– Лазаревић и Хамовић нису ослобођени одговорности. Напротив, платили су кривицу, али не држави – признао је тада Вучић.
О начину како рекетира тајкуне говорила је и Наташа Јовановић. На једној седници Скупштине Србије она је прозвала Мирослава Мишковића, Милију Бабовића и Жарка Зечевића за разне малверзације. У паузи заседања, пришао јој је Вучић и скресао у лице да „никада више не помене те људе“ и да „не прича о њима будалаштине, јер не зна колико помажу странци“. Наравно, они нису спонзорисали странку, него Вучића. Сви радикалски посланици су знали које тајкуне не смеју да помињу како не би кварили посао Вучићу.
Пет година је Вучић криминализовао Станка Суботића Цанета. Користио је сваку прилику да га оптужи да је краљ дувана, шверцер дроге и шеф најопасније мафије у Србији, која некажњено убија људе, сече их и у кесама баца у Дунав. Између осталог, тврдио је да је Суботић наручио и организовао ликвидацију полицијског генерала Радована Стојчића Баџе. Због тих изјава, Суботић је тужио Вучића, па су се 2002. упознали у судници Четвртог општинског суда у Београду, код судије Драгана Атанасијевића. На Вучићеву срећу, док су кривични поступци трајали, убијен је Зоран Ђинђић, па се променио однос власти према Суботићу. Уместо заштите, нашао се на удару мутиране ДОС-ове владе. С једнаком жестином прогонили су га председник државе Борис Тадић и премијер Војислав Коштуница. Из фиоке су извукли стари случај „Мрежа“, којим је Суботића покушао и делимично успео да рекетира Душан Михајловић, док је био министар полиције.
Нужда некад натера лисицу да с кокошкама спава, тако је и Суботић 2006. пристао на сарадњу с Вучићем. Показало се, то му је била корисна инвестиција. Годинама је избегавао суђење у Београду и страховао од хапшења по Интерполовој потерници. Све проблеме је решио кад се упустио у пословни ортаклук с Вучићем. Суботићево предузеће „Футура Плус“ постало је генерални дистрибутер Вучићевих приватних дневних новина „Правда“. То је омогућило несметан и неконтролисан проток новца. Није се знало колико пара је завршило на рачуну „Правде“, колико у Вучићевом џепу. Систем је наставио да функционише и након што су Тадић, Ђилас и Мики Ракић отерали „Футуру“ у стечај. Једина промена је била у томе што је Вучић паре од продаје својих новина добијао у кешу. Плус провизију.
Упоредо с пословном, Суботић и Вучић су успоставили солидну политичку сарадњу. Суботић је финансијски и логистички подржао разбијање Српске радикалне и настанак Српске напредне странке. Скупо је платио одбрану од правосудног прогона, али, за утеху, може да се похвали да је једини човек кога Вучић није ни покушао да превари.
Непосредно по доласку напредњака на власт, пред више сведока, Владимир Цвијан, тадашњи Вучићев главни оперативац за монтирање судских поступака, предложио је да се Суботић још једном притегне, како би се „додатно отворио“.
– Не, ни говора. Такве игре можеш да водиш с Мишковићем и Карићем, Суботић је опасан, с њим нема шале – одбацио је Вучић предлог да од одбеглог тајкуна тражи још једну рекеташку рату.
Вучић је испунио своје обавезе. Прво је наредио да суд прихвати само пола милиона евра кауције (Мишковић је дао 12 милиона), после чега је укинута потерница за Суботићем, да би убрзо био ослобођен оптужби за шверц дувана услед недостатка доказа.
У пакету са Суботићем, Вучић је успоставио сарадњу и са Дарком Шарићем. Шарић је 2008. купио „Футуру Плус“, па је наставио праксу уливања новца у Вучићеве џепове. Само у једној транши, Шарић му је дао пет милиона евра, наводно, на име дуговања према „Правди“, али те паре су завршиле у винском подруму у Јајинцима, не на рачуну новина.
Од свог другара Ракића, Вучић је у лето 2010. сазнао да се спрема прогон Шарића. Одмах га је обавестио и обећао политичку и сваку другу помоћ. Наравно, уз надокнаду. Познато је све што се касније догађало у лову, хапшењу и суђењу „највећем европском шверцеру дроге“. У лето 2016. Апелациони суд у Београду укинуо је првостепену пресуду Специјалног суда, којом је годину дана раније Дарко Шарић осуђен на 20 година робије због организовања криминалне групе која се бавила шверцом наркотика. Поступак је враћен на ново суђење, а Шарић је задржан у притвору због суђења за прање пара. По свему судећи, чим се створе подобне политичке околности, и овај случај завршиће ослобађајућом пресудом, опет у режији Александра Вучића.
Исте услуге, али по много мањој цени, актуелни владар обећао је свом старом другару Дејану Стојановићу Кеки. Још 2002, у „Белој књизи“, коју је приредио МУП Србије, Стојановић је означен као оснивач и вођа новобеоградског клана, са седиштем у Блоку 45, у коме је одрастао Вучић. Иако су се познавали, Вучић није хтео да лично контактира са Стојановићем, већ му је за везу одредио Славишу Кокезу, заједничког ортака, који се добро сналазио у таквом окружењу, пошто је и сам био хапшен током „Сабље“.
На име помоћи Српској напредној странци, Стојановић је Вучићу дао два пута по 200.000 евра. Бар је тако причао Вучић. Ако је дао и толико, превише је. Годинама се скривао у Јужној Америци, неколико пута је бежао пред бразилском и колумбијском полицијом, све док, у марту 2016. године није застарела оптужница за кријумчарење кокаина.
Шеф напредњачког картела помогао је и Сретену Јоцићу, званом Јоца Амстердам. Вучић је и њега, као и Шарића, обавештавао о свим сазнањима и намерама власти. Последњи српски дон старог калибра, Јоца Амстердам, нашао се на удару оптужбе да је наручио и платио убиство Горана Марјановића, званог Гокси Бомбаш, које је извршено у јулу 1995. у Београду. Вучић је Јоцићу, с којим се и приватно дружио, обећао да ће „заложити сав свој ауторитет код Микија Ракића“, па не мора да брине. Међутим, у октобру 2008. убијен је Иво Пуканић, власник загребачког недељника „Национал“, па је Јоцић ухапшен због сумње да је организовао тај атентат. Да не би био изручен Хрватској, процесуиран је по оптужници за убиство Марјановића.
И пре него што је дошао на власт, Вучић се ставио на располагање Јоцићу. У његов адвокатски тим убацио је Цвијана, тада члана Председништва СНС-а, који је директно признао политичку везу странке и криминалца.
– Јоцић није члан мој странке, али ме је ангажовао као браниоца и инсистирао да се укључим у предмет кад је схватио да се против њега води политички монтирани процес. Правно гледано, ово је небулоза. Сретен Јоцић је обећао да ће, кад изађе из затвора, финансијски помоћи Србију и саградити још један мост у Београду. Питате ме где конкретно? Тамо где му то буде рекла будућа власт – тврдио је Цвијан, најављујући долазак СНС-а на власт и излазак његовог клијента из затвора.
Засад, све иде по плану. Јоцићев кум и главни оперативац Слободан Ђуровић у Загребу је осуђен за убиство Пуканића, а он је у Београду ослобођен оптужбе услед недостатка доказа. Међутим, Јоцић је осуђен на 15 година робије као налогодавац убиства Марјановића. Пошто му је казна смањена за годину и по дана, у складу с напредњачким Законом о амнестији, Јоцић је већ одслужио половину казне, па је само питање дана када ће затражити и добити условни отпуст.
И пре него што је заглавио робију, Јоцић је знао од кога може да се очекује помоћ. Приликом случајног сусрета с једним новосадским бизнисменом, који се 2008. нашао на удару власти Тадића и Ивице Дачића, Јоцић му је дао паметан предлог.
– Ови „жути“ су гори од нас, правих криминалаца. Ми не ударамо по поштеним људима. Зато, ако ти је остало још нешто пара, обрати се Вучићу, он може да ти среди неку комбинацију – посаветовао је Јоцић свог несрећног пријатеља.
Тај предлог послушао је Богољуб Карић. Кад се кандидовао на председничким изборима 2004. године, Карић је гурнуо прст у око свим политикантима које је до тада финансирао. Уплашени да ће им узети гласаче и покварити посао, сви су ударили по њему, Вучић најжешће.
– Нема веће лопуже од Богољуба Карића. Ако он дође на власт, Србија неће постојати, он ће је опљачкати и уништити. Карић је купио све политичаре из власти. Они га, као, прогоне, покрећу неке тужбе, онда он побегне у Лондон или Москву. На крају, кад им плати рекет, врати се у Србију и настави да пљачка. Карић је свом побратиму Екрему Луки продао део „Мобтела“ и телекомуникацијске системе, као да је то његово власништво. Мораће да одговара и да буде кажњен. То не може да ураде корумпирани режимски политичари, али могу ја, ја сам једини човек који се не плаши да каже лопужи Карићу да ће га сместити у затвор – претио је Вучић на исти начин као и Космајцу.
Такав став о Карићима држао је и у априлу 2010, кад је говорио да после сваког сусрета с Богољубовом супругом Миланком и братом Драгомиром прво преброји колико има прстију на руци, да му нису неки украли док су се руковали. У октобру исте године Вучић је узео Карићев Покрет „Снага Србије“ у коалицију са СНС-ом. Иако је Вучић обавестио тадашњег шефа Томислава Николића да је Богољуб дао само два милиона евра и да се обавезао да толики износ плати пред сваку изборну кампању. Николић му, наравно, није поверовао. По његовој процени, Карић је од тада Српској напредној странци дао 50 милиона евра, али 30 се загубило негде успут, вероватно у џепу курира Алека.
Таленат за мешетарење Вучић је доказао вртећи око прста Николића и Карића. Николићу се заклињао да Карић лаже, само обећава, а не даје паре, а Карићу је причао да је све паре уредно предао Николићу. Неколико пута је лично саботирао њихове договоре о Карићевом повратку у Србију. Таман кад би Николић обећао, за добру апанажу, да Карић може безбедно да се врати, Вучић би дао изјаву да „Богољуб може да дође, али у затвор“. Тек кад је Карић схватио која је једина адреса на којој може да се реши оптужнице за пљачку 60 милиона евра од Србије, омогућено му је дође и прослави ослобађајућу пресуду. Богољубу је то довољно да се размахне, па да, уместо салатом, почне да маше пројектом „Тесла Града“, који ће подићи на Макишу, па и амбицијом да по багателној цени купи Пољопривредни комбинат Београд. Поштено је, опљачканим парама, платио слободу, ред је да у њој ужива.
У исто време, крајем 2016, Тужилаштво за организовани криминал донело је наредбу о обустави истраге против Млађана Динкића, која се водила две године због основане сумње да је злоупотребио службени положај приликом закључивања споразума са 13 пословних банака, којима је 2002. на период од три године дата на коришћење имовина СР Југославије.
– Зар је могуће да нема никаквих доказа против Динкића и Карића? – викао је премијер на министарку правде Нелу Кубуровић, објавили су режимски медији.
Доказа има у огромним количинама, баш као и новца којим је плаћен заборав на њих. Иако је 2007. са скупштинске говорнице махао затворским оделом, спремним за Динкића, Вучић га је, по доласку на власт, узео за пословног партнера. Динкићеве кадрове распоредио је на државне функције, а њему је поверио контролу над финансијским кобинацијама с арапским шеицима.
Решеност да се бори против криминала и корупције Александар Вучић је доказао прогоном Мирослава Мишковића. Власник „Делта Холдинга“ годинама је финансирао Вучића и Николића, помало и њихове странке, нарочито у време раскола у СРС-у.
– Мишковић је купио Тому, дао му је шест милиона евра, три за њега, три за Српску напредну странку. Кад га је питао да ли је обезбедио моју подршку, Тома му је рекао да не брине, „мали је подмирен“. Е, па, зајебали су се. Ако хоће моју подршку, Мишковић мора са мном лично да разговара, а не са великим Томом – љутио се Вучић као Мирко Топаловић, заинтересован да се утврди колики је његов део.
После две недеље тиховања, Вучић се нагодио с Мишковићем. Ипак, управо је њега искористио да се представи као неустрашиви борац против свемоћних тајкуна. Монтирао је оптужницу и судски поступак. Већи део оптужнице временом је одбачен, Мирослав Мишковић је осуђен на пет година, а његов син Марко на три и по године затвора због утаје пореза. Апелациони суд у Београду, средином септембра прошле године, укинуо је ту пресуду и наложио ново суђење пред Специјалним судом.
Сви набројани примери, а таквих има у огромним количинама, одиграни су по истом сценарију. Сви тајкуни су добили ослобађајуће пресуде, Вучић је стекао импозантну имовину, а грађани Србије ће платити штету која је нанета услед неоснованог притвора и других судских грешака.
Марко Мишковић је у јануару 2017. поднео тужбу против Србије пред Међународним центром за регулисање инвестиционих спорова у Вашингтону. Наследник власника „Делте“ захтева надокнаду пореског дуга према његовој фирми „Мера инвест“ и очекује да му држава исплати око три милиона евра. За спор против Србије, Мишковић је ангажовао аустријску канцеларију „Шонхер Речсанвалте ГмбХ“ и београдску „Моравчевић, Војновић и партнери“.
Старији Мишковић ће задовољење правде затражити пред судом за људска права у Стразбуру. Поред одштете за време проведено у притвору, тражиће да му Србија надокнади губитке који су настали услед спречавања да путује и реализује послове, што би, кад судски поступак буде окончан, могло да достигне цифру од 30 милиона евра. Дакле, грађани Србије ће платити Вучићеву пропагандну предизборну представу с хапшењем Мишковића.
Још док је био у бекству, Богољуб Карић је пред судом у Стразбуру покренуо поступак против Србије због одузимања зграде „Аероинжењеринга“ у Београду. Карић је ангажовао канцеларију „Вајт анд Кејс“. Иако је најављивао да ће тужити Србију и због „Мобтела“, одмах по повратку у Београду, Карић је одустао од те намере јер, како каже, воли своју отаџбину и нема душе да је повлачи по међународним судовима.
Слично је поступио Станко Суботић Цане. У мају 2008, непосредно пре него што је ухапшен у Москви, по српској потерници, Суботић је поднео тужбу пред Европским судом за људска права у Стразбуру због повреде права на одбрану. Суботићев адвокатски тим је тврдио да су му у поступку пред београдским Специјалним судом „повређене све одредбе Законика о кривичном поступку“, које се односе на право окривљеног да ангажује браниоца. После пресуде којом је ослобођен оптужби за шверц дувана, Суботић је намеравао да судским путем тражи одштету од Србије. На крају, одустао је од тужбе и задовољио се тиме што му је враћено 538.000 евра кауције, коју је дао како би могао да се брани са слободе, као и некретнине које су му заплењене. Кад је добио решење о повраћају седам станова у Кнеза Милоша, стана у Кнез Михаиловој од 184 квадрата, виле на Дедињу и породичне куће у Убу, Суботић је одустао од тужбе.
Одштету није тражио ни Млађан Динкић, задовољио се оним што је згрнуо док је био у власти. Међутим, многе друге жртве Вучићевих превара дебело су наплатиле време проведено у притвору. Таква пракса ће се наставити, зато је буџетом Србије и за ову годину издвојено 40 милиона евра за плаћање правосудних пропуста.
Вучић је из судова истерао правду на улицу. Кад му се са улице врати, узалуд ће му бити све паре што је отео рекетирањем. Док се то не деси, Србија неће бити правна држава него плен криминалаца и њихових заштитника из власти.
