„Реконструкција“ Владе: Како СНС стално бежи од одговорности?!

На политичкој сцени Србије практично нема одмора. Гласови на недавним београдским изборима још нису ни пребројани, а српска јавност већ је добила нову тему за медијске спекулације: реконструкција владе Србије.

Циклична пракса позната је одраније и одвија се на већ уходан начин: гласине о ванредним изборима – предизборна кампања – избори – реконструкција владе – гласине о ванредним изборима… И за сада се показује да таква пракса даје резултат какав владајућа Српска напредна странка (СНС) и жели: сталне политичке тензије које у суштини гурају у други план било који реалан проблем.

Ако имате владу и парламент који су константно у некаквом „в.д. стању“, јер су на сталној изборној провери, на неки начин се разводњава и политичка одговорност. Увек, наиме, може да се каже да Србију чека нова влада или нови парламент који ће исправити све грешке из претходног периода. Нема, дакле, те брљотине власти коју неће прекрити нова или бар реконструисана влада, или нови, лепши и бољи парламент.

Љутита премијерка

Обавезна пратећа прича у таквим случајевима јесте и најава ванредних парламентарних избора. Те две ствари су до сада увек биле повезане и стога је разумљиво што су се многи узнемирили због таквог развоја догађаја. Поједини лидери мањих странака у владајућој коалицији тако су пожурили да брже боље подрже реконструкцију владе, јер је то, како кажу, „свакако боље од ванредних избора“.

С друге стране, премијерка Србије Ана Брнабић о реконструкцији владе говори прилично љутитим тоном. Очито је да унутар владе постоје некакви сукоби и, према речима премијерке, она чека председника Александра Вучића, „како би се све то што пре завршило“. Претпоставља се да ће реконструкција владе бити прилика да се, као нека врста награде за добар резултат у Београду, на министарским местима нађу и неки од досадашњих градских челника, попут Горана Весића и Синише Малог, или Зорана Радојичића, првог на листи СНС у главном граду.

Плашење опозиције изборима

Теорија по којој председник СНС Александар Вучић на тај начин своје министре држи у тензији и неизвесности, није баш најбоље објашњење за политиколога Бобана Стојановића. „Не видим потребу да Вучић то ради путем медија, јер све то може да обави с њима у личним разговорима. Уз причу о реконструкцији већ се провлачи прича о могућим изборима до краја године и то је по мени више опомена опозицији и плашење опозиције изборима“, сматра Стојановић.

Политички аналитичар Бранко Радун истиче да се „тема реконструкције владе наметнула, јер просто већ дуго имамо исту власт. Дакле, није било промена на изборима, није било ни промене коалиционих партнера и сада је негде и разумљиво да се разматрају неке персоналне промене у влади. У сваком случају, не очекујем ту неке велике промене, то ће више бити неко освежавање владе с неких пар нових министара“.

Само козметичке промене?

Медији у Србији су, наравно, већ кренули с лицитирањем имена која би могла отићи из владе, и онима који би требало да их замене. Као и код сваке спекулације те врсте, незахвално је прогнозирати колико ту има истине, јер, како истичу и наши саговорници, „све је то у рукама једног човека“. Ипак, претпоставља се да то неће бити неке тектонске промене и да ће се реконструкција углавном зауставити на неким, условно речено, мање важним министарствима попут спорта и културе. Постоје ипак процене да се промене могу очекивати и на врху Министарстава рада, привреде и финансија, али би те промене у већини случајева уследиле због приватних разлога.

„Мислим да постоји свега неколико министара од највећег Вучићевог поверења, попут рецимо Небојше Стефановића, Александра Вулина или стално присутног Расима Љајића. Осим њих, мислим да су сви подложни променама“, оцењује Бобан Стојановић. „Поред њих, једини министар који има неку врсту самосталног утицаја и деловања јесте Зорана Михајловић“, наглашава Стојановић.

Изјава премијерке Брнабић да влада мора да функционише као тим и да у власти постоје многи „који уместо тога форсирају солирање и неку своју агенду“, ипак сведочи да унутар владе постоје нека озбиљна неслагања. Ко би се могао препознати у опису неког „ко промовише неку своју личну агенду“?

„Прва особа која ми пада на памет је поново Зорана Михајловић“, каже Бобан Стојановић. „Делује ми да њих две од самог старта имају неку врсту интерног сукоба. Министарка Михајловић свакако воли да самостално наступа и мислим да је Ана Брнабић и остатак напредњака препознају као особу која има нешто више слободе него остали“.

Дачић прича што Вучић мисли

Да ли је могуће у том опису препознати и Ивицу Дачића, министра спољних послова, и то пре свега због нешто тврђег става о Косову, па чак и претње да би могао повући свој потпис с Бриселског споразума? Можда, каже Бобан Стојановић, али Дачића је по његовом мишљењу лако контролисати. „Што се њега тиче, довољно је да га Вучић позове на разговор или га позове телефоном. А за разлику од Зоране Михајловић, он није имао јавне примедбе на рад премијерке“. Бранко Радун не види Ивицу Дачића као кандидата за смену, јер „Дачић говори оно што Вучић мисли и не верујем да је било шта од тога отишло у етар без договора Дачића и Вучића“.

Несумњиво је само да су изјаве Ане Брнабић како чека Вучића, заправо јавно признање да она не води владу Србије и да о свему одлучује председник СНС. Нико у Србији није ни очекивао да Ана Брнабић доноси такве одлуке, јер она нема политичку моћ за тако нешто. Та адреса је“, истиче Бобан Стојановић. „ипак председник највеће странке у Србији.“

Дојче веле