Рељић: Опадање моћи Америке није добар знак за њене окупационе структуре на Балкану

* Свемоћна Америка и Запад су у свом уређивању Балкана јаке ослабили а слабе ојачали. активирајући вечно империјално оружје – Divide et impera. Дисциплинујући највеће, Србе, у БиХ су “хомеинијевском лаком поветарцу“ дали оркан у леђа

* Ово како Американци у Авганистану без икаквих устезања бацају читаву годинама подизану окупациону политичку структуру, јавна је порука сличним режимима свуда по свету, па и на Балкану: мртви сте, само још није стигла вест до вас

* Кад су Иранци преузели своју државу од Американаца – Босну (муслимански део) је „благи поветарац“ помиловао по коси, а сада кад Авганистанци ослобађају свој народ, културу и веру – Бошњаци морају да стрепе. Нису се променили ни Американци ни Блиски исток, само су Бошњаци остали без заштите а понадали се да рушилачка Империја нема друга посла него да њима прави исламску, грађанску државу 

* Док су били оружје употребљено за рушење комунизма, разбијање словенске земље и дисциплиновање Срба – опраштано им је и то и што је Алија Изетбеговић отишао тако далеко. Али, то није довека. Кад су Срби разбијени у три државе – њихов значај опада

* У међувремену је Империја добила ривале на Истоку. Они се већ зову „руски малигни утицај“ и „кинески пробој на Балкан“ и зато Империја на сав глас захтева од „слободних, демократских држава“ да не дозволе њихово ширење, па и по цену сопствене штете. Шта би се друго тражило од колонија?  

______________________________________________________

Пише: Слободан РЕЉИЋ

КАД је крајем седамдесетих година прошлог века иранска револуција довела на чело државе (1979) ајатолаха Рухолаха Хомеинија, у Босни се истиха говорило да се осетио „лаки повјетарац“.

То су те везе међу народима о којима наука слабо шта зна. Веже их само вера, рекли би, испразни либерали. А комунисти ни то не би рекли, јер Бога нема.

Проћи ће деценија пре него ће се тај осећај охрабрења претворити у већински став за право на своју, у основи, исламску државу, а која би се камуфлирала бучним јавним залагањем за „грађанску опцију“. Принцип један човек један глас, који је био апсолутно неприхватљив у међународно признатој СФРЈ, постао је најдемократскија понуда у сецесионистичком делу – Босне и Херцеговине.

Тај пут ће у то време, рекло би се парадокслано, подржати свемоћна Америка, држећи се у уређивању Балкан пре свега тако да јаке ослаби а слабе ојача и активира вечно империјално оружје – Divide et impera.

Дисциплинујући највеће, Србе, Запад ће “хомеинијевском лаком поветарцу“ дати оркан у леђа. Одржавотворење тог покрета, ипак, неће бити како се у Сарајеву очекивало.

Босна ће се располовити и постати потпуно нефункционална творевина. Замал држава.

А Федерација БиХ, за коју је и Босна и Херцеговина функционална, постаће велики љубитељ „америчког плана“. Надајући се да ће Вашингтон бринути њихову бригу. У признавању да они не би постојали без Америке од њих ће бити гласнији само један од лидера косовског конструкта – Рамуш Харадинај.

Сад кад Америка главом без обзира бежи од талибана из Авганистана настаје хаос у америчко-исламском мозгу. Што није ни чудно јер је таква памет сама по себи – ван политичких употреба – упечатвљив Contradictio in adjecto (противречност у приданоме, нпр. четвороугласт круг, дрвено гвожђе – по објашњењу из Вујаклијиног Лексикона страних речи и израза).

Шта да се каже док западни медији лију крокодилске сузе за „добрим људима“ у Авганистану, који сад остају да сами преживе после помагања у увођењу демократије по окупационој потреби?

Ето, до чега може довести лојаланост западним окупаторима. У време растакања Pax Americana – то није инцидент. Колико ли је људи у данашњем свету пред ризиком као онај педесетогодишњак који је знао страни језик, па кад су дошле трупе да уводе демократију у Авганистан, нашао се њима на услузи а себи обезбедио леп приход. Сад је узалуд обијао офисе оних којима је био од толике помоћи. Са женом и троје деце каже: „Кад ме нађу, талибани ће ме одмах убити!“

Западњацима мало жао, жив је човек, али шта да се ради. Попије се пар хладних пива и пакују ствари и муниција. Време дошло ваља бежати. Уосталом, они су само војници. Има ко мисли о томе.

У реалности, ко да обраћа пажњу на немуште плакате несрећника: We have made your Mission possible, Do not leave us alone! Све је ту тачно. Али је истина да су они могли знати да се Запад тако односи према својим савезницима кад дође судњи час. А и да се у њиховом народу „рад за стране мисије“ доживљава као издаја. Неопростива.

Апсолвирано је то и у холивудским филмовима, сетићете се.

Не мења се после овог великог лома у међународним односима само положај погођених малих слуга пред свемоћи великих сила. Утицаће то на хиљаде и хиљаде персона на многим меридијанима, па и на нашим. Многоструко.

Ево, „Форин полиси“ баш брине што талибани не јуре само за територијама, него замислите ви њих – „раде на консолидацији контроле над производњом и продајом наркотика“. Деведесет одсто светске производње хериоина!

Који Американац неће бити згрожен што ће тај велики бизнис од њих преотети неко други. Којима они сад једино могу да пљуну под прозор и да их прогласе највећим мрачњацима.

Па, зар сива зона високопрофитабилне економије није била амерички монопол!? За њих се узимало да је нормално да то раде, а кад би се неко покушао умешати био би проглашен отпадником, бандитом и одстрањен на све начине. До ликвидације.

Те промене су увек осетљиве. Сад су косовски дистрибутери Харадинај, Тачи и ини пред великим ризицима и искушењима. Добро, неће талибани бити гадљиви на већ успостављене ефикасне канале, али… Све постаје много сложеније.

Ових дана је кинески министар иностраних послова Внаг Ји долетео у целонедељну посету Централној Азији – Туркменистану, Таџекистану и Узбекистану. Прва од ових земаља још није у ШОС (Шангајска организација за сарадњу) којом доминирају Кина и Русија. Сад ће се лакше одлучити.

Из дипломатских кругова пробија неизречено – разматра се привлачење нових моћника Авганистана (који је посматрач) да се пређе у чланство, па да се разматра прилажење пројекту Појас и пут (како се сад зове Аганистанцима познати Пут свиле), а и Евроазијска унија је ту негде.

Ако приметите како Сергеј Лавров и Ванг Ји обраћају више пажње на овај регион – то се ради и на „споразуму о националном помирењу са талибанима, уз посредовање Русије и Кине, без америчког мешања“, а што би, наравно, „укључивало и промену опијум-хероинског курса“.

Да је „хероински курс“ предмет највећег занимања показује и забринутост лондонског „Економиста“ због Абу Хилалаина (у преводу Отац две половине месеца) новог наркотичког производа који доживљава невиђен успон у Саудијској Арабији. Делује као вијагра и одржава дугу будност, а како каже један млади Арабљанин: „С једном пилулом можемо да плешемо читав викенд.“

Проблем је што та дрога долази из Сирије. И Башар Асад је решио да поради на подржавању промета „главног извозног артикла који је извор чврсте валуте“ за своју земљу, а коју Запад разара годинама.

Процењује се да је прошле године та роба на тржишту вредела 3,4 милијарде долара. Дакле, ликвидација непослушника није успела и он се враћа као опасан играч у региону.

То се говори о слабљењу контроле коју је Америка имала и јачању других трендова.

Слабљење империје ослобађа жеље поробљених. А поступци – који показују да Империја није спремна да учини ништа за „своје људе“ – чини њен фронт порознијим.

То како се без икаквих устезања баца читава годинама подизана окупациона политичка структура, „која је (америчку) мисију чинила могућом“, јавна је порука сличним режимима свуда по свету, па и на Балкану: мртви сте, само још није стигла вест до вас.

А шта они мисле о извршиоцима ових дана лепо описује Вилијам Мнтгомери, дугогодишњи амерички амбасадор у балканским земљама, кад о Милу Ђукановићу говори као о јарчићу у стаду који је како год га гурнете увек успевао да истрчи међу прве иза пастира. Кад каже да је Мило „најагилнији, најуспешнији политичар у окружењу“, мисли на то да је давао преданост остваривању америчког интереса, па онда да намири себе, породицу и екипу а за свој народ и државу шта остане.

Тако је читава држава претворена у криминалну структуру „кад се Ђукановић окренуо и одмакао од Милошевића и кад је било врло тешко обезбедити финансирање за његову владу, почели (смо) да дозвољавамо масовним кријумчарима дувана да оперишу из Црне Горе“.

Из тог је настао Montenegro. Европска и демократска Црна Гора!

И за сузе и смех. Типичан „демократски владар“ у колонијалној демократији. А једно је да вас Империја збаци са власти кад ометате њену свемоћ, пошто сте одлучили да бар нешто чините за народ и будућност државе, а бедастоћа без краја је бити хваљен од окупационих представника.

Шта су историјске паралеле. Кад су Иранци преузели своју државу од Американаца Босну (муслимански део) је „благи поветарац“ помилова по коси, кад Авганистанци ослобађају народ, културу и веру Бошњаци морају да стрепе.

Нису се променили ни Американци ни Блиски исток, само су Бошњаци остали без заштите а понадали се да рушилачка Империја нема друга посла него да њима прави исламску, грађанску државу.

У ствари, нема Американца који стварно верује да је држава по њиховој мери могућа од та два елемента. Једино ако га служба обавезује да то привремено говори. Они то чак и не крију.

Ако погледате слободније интервјуе и мемоаре у којима говоре шта мисле они ће се згрожавати од идеје о „исламској држави у Европи“.

Њихов циљ је Moderate Islam, што би значило умерен ислам за разлику од „радикалног ислама“ а босански муслимани су то били пре него што су преко Исламске декларације објавили шта стварно желе. А то би им сада једино било могуће са Србима. Не говорим о идеалним одоносима него о могућим.

„Разумевање и неразумевање, блискост и удаљеност, љубав и мржња имају дуг пут“, пише у уводу књиге „Закована врата – Срби и балкански муслимани“ (Укронија, 2017). „Живели смо или живимо и сада једни са другима нарочито у Босни и Херцеговини, Лимској долини, Пештерској висоравни и у стварном животу смо поштовали једни друге. Имали смо своје обичаје, верске посебности, које нису сметале другима. Имало смо поштовање према уверењима и наслеђима. Нисмо ометали једни друге у тим разликама… Оног тренутка кад је исламски екстремизам стигао са кланом Изетбеговића појавила се политика непоштовања другог… Конфликт великих размера је био неминован.“(Владимир Максимовић)

Спољна моћ је тај потенцијал оберучке прихватила. Наравно, као обичан буздован. Неће се они удубљивати у осетљивост српско-муслиманских односа. Не интересују их нијансе са исламом ни у самој Америци.

Јер, како је описао један амерички муслиман „у својим узалудним покушајима да будем умерен сазнао сам да је умерени муслиман много више од ‘муслимана који није терориста’. Умерени муслиман је ‘секуларнији’, никако отворено религиозан. Умерени муслиман мора показати слепи патриотизам и захвалност Сједињеним Државама упркос домаћој и спољној политици обе странке која сваког дана наноси штету муслиманима широм света. Умерени муслиман се мора стално уклапати у стереотип ‘либералног, секуларног муслимана’, који је једнако лишен нијанси као и стереотип ‘опасног, терористичког муслимана’. Умереном муслиману медији и Америка дозвољавају ограничен простор. Умерени муслиман је мали“ и зато закључује човек који држи до себе и свог исламског идентитета „нисам умерени муслиман. И немам жељу да будем.“ (Ширин Јонуз, уредник ревије The Harvard Crimson)

У свом положају, ни на небу ни на земљи, босански муслиман верује да се никад о томе неће морати одредити. Али, ако жели да буде човек од интегритета и добар муслиман, мораће.

Односно, да се нису тако неупитно прихватили добровољног ропства – већ би морали.

Док су били оружје употребљено за рушење комунизма, разбијање словенске земље и дисциплиновање Срба опраштано им је и то и што је Алија Изетбеговић отишао тако далеко. Али, то није довека. Кад су Срби разбијени у три државе њихов значај опада.

У међувремену је Империја добила ривале на Истоку. Они се већ зову „руски малигни утицај“ и „кинески пробој на Балкан“ и зато Империја на сав глас захтева од „слободних, демократских држава“ да не дозволе њихово ширење, па и по цену сопствене штете. Шта би се друго тражило од колонија?

У сваком случају опадање моћи САД није добар знак за стабилност и трајање њихове окупационе структуре на (Западном) Балкану. Како њихови мишићи буду губили снагу тако ће се ово царство америчког насиља руинирати и тонути у блато.

Чека нас историјски занимљив процес.

Изгледно је време „кад мишја рупа вреди хиљаду дуката“, али живи и нада да ће се слободни људи сетити да су решења у њима, колико год то сила успевала да потисне.

Факти