Рељић: Трамп је за неке на Балкану претња, а за друге – нада

* Милорад Додик је прославио Трампов повратак у Белу кућу. Сам је ваљда платио мезе а има своју ракију, хармоникаш је био од оних каквих имаш у свакој другој кафани у Бањалуци, и потврдио свој став кроз одабране песме – „Српкиња је мене мајка родила“ и знани избор српских спортиста кад дођу до врха – „Не може нам нико ништа“

* Бошњацима је најкомпликованије да се изјашњавају. Њихов начин увелико подсећа на честитање Аналене Бербок, немачке министарке спољних послова, која је изговарала типске речи а на лицу није успевала да сакрије страшно разочарење: ето, толико је давала за Америку, сву своју земљу је бацала као џак, а види ти како јој то враћа амерички народ

* Бивши дипломата Мирза ХАЈРИЋ: „На Балкану се очекује да ће Ричард Гренел, који је преговарао о размјени територија између Србије и Косова, бити једно од главних имена Трампове нове администрације. У том смислу не видим ништа добро ни за реигон ни за Босну и Херцеговину”

* Данијел Сервер је тврдио да Трамп не може победити Камалу Харис, а након њеног пораза тврди: “Очекујем да Трамп пружи још више безусловне подршке Израелу. Но, мислим да ће се прва најдраматичнија промена односити на Украјину, где ће покушати дати део Украјине Русима како би их натерао да зауставе рат. То је најавио и током предизборне кампање и можда ће у томе и успети… Ту постоје импликације за Балкан, јер ће поделе у Украјини бити преседан за поделе на Косову и БиХ

_________________________________________________________

Пише: Слободан РЕЉИЋ

ЉУДИМА којима је хаос до грла, а страх у костима, мало треба да се опусте. На трен, наравно. Јер, наше проблеме не могу разрешити појединачни догађаји, па чак и кад је у питању – избор америчког председника. Који је и нека врста нашег владара. Јер, овај територијални распоред, па онда политички систем који нам је импелемнтиран, од америчког газде.

О економији да и не причамо. Амерички утицај на овако поништене економије је неограничен и изводи се ММФ оперативним механизмом који је батина а на коју се нико на Западном Балкану не сме ни пожалити, а камоли да тражи нека права или да може да утиче на суморни програм IMF Austerity Measures (ММФ-ове мере штедње) а који се своди на – штедњу пљачкањем сиротиње.

То вам иде од сугерисања – да економија која више није него што јесте – може, нормално, да субвенционира западне компаније до тога да исплаћује плате запосленим, до одвајања пара од најугроженијих група, као што су пензионери, да би се стабилизовали друштвени услови.

Нема везе што вам је сам ММФ држао предавања да је недопустиво да та држава не сме да субвенцинора своје, државне фирме и што је општепознато да су проблеми данашњих привреда (и оних озбиљних земаља) такви да пачкање сиротиње само води све даље од решења – друштва су све нестабилнија, на граници распада и насилних побуна.

И зато вам се учини да би неки амерички председник могао рећи – доста, попустите мало. Али, то није извесно. А да би се појавила таква решења, мора се прво променити Америка. Јер, пљачка света је суштина америчког начина постојања. Тако су и надања у Трампа као пијанства од лошег пића. Мало се опустиш а после трежњења ће те дуго, дуго болети глава.

Битно у новом доласку Доналда Трампа је то што ће он још више разљуљати болесну америчку администрацију и суочити саму Америку са чињеницом да она више није то што јој сугеришу њени манипулатори – од политичара, преко менаџерских структура мултинационалки до медијских лажирања и онога што се дешава у свету и саме америчке реалности.

Те последице ће прво осетити велики у свету. Рецимо, док стижу вести како Трамп побеђује Камалу, банке – јавља њихов Фајненшел тајмс, већ размишљају да укидају санкције Русији. Санкције су се показале као глупост, а појава Трампа омогућава да се нађе оправдање за глупост. Тако би се некако могао одвијати прокси-ангажман Америке у Украјини. Скупо је, брате, а и нестаје лудих Украјинаца. Мора се спашавати што се спасити може.

Може бити да је добро дати нешто Русији ту, а добити од Руса нешто негде другде – можда на Блиском истоку. Израелу се све више песка исклизује испод ногу… Јеврејски финасијско-корпоративни конгломерат ће преко јеврејски контролисаних медија наћи начина да сваком Американцу, а онда и шире објасни, да је Израел много важнији и од Украјине и од Тајвана. Уосталом, имајте на уму да од нешто више од 15 милиона Јевреја – око 7 живи у Израелу, око 6 у САД а остале енклаве су бројно незнатне.

Трамп покреће велике концентирчне кругове у устајалој вашинготнској бари тако да су питања – „како ће се Трампова победа одразити на Западни Балкан“ или „шта чека БиХ после победе Доналда Трампа“ – наше мале локалне занимације.

Нас ће и даље да малтретирају амбасадори, али који ће сад бити и отуђени и поприлично заборављени прокуратори те ће нам бити најважније шта коме од њих пада на памет. Исти је то правац, само мање везе с централом. Више приватних нагодби са локалним политичким ушкопљеницима.

И кад Драган Човић као председавајући Дома народа Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине (ПС БиХ) честита Трампу на победи, он може бити сигуран да то у Вашингтону никад неће читати даље од прве реченице. Али Човић се није дао омести па је од свог „листка књиге бијеле“ направио мањи роман који се оконача признањем (ваљда лично Трампу) да он зна да тог далеког човека и није брига за БиХ, али му се мора на „босански начин“ рећи да “хрватски дужносници у Босни и Херцеговини, дјелујући кроз институције власти и окупљени у Хрватски народни сабор Босне и Херцеговине као кровну политичку организацију и израз политичке воље хрватскога народа, јесу и остају трајно посвећени политикама дијалога, мира, сурадње и напретка. Наш је циљ еуропска Босна и Херцеговина, пуноправна чланица Еуропске уније и НАТО-а, економски развијена, стабилна и и сигурна држава у којој се неупитно поштује уставни поредак и у којој суживот и једнака права њезина три народа више никада неће бити довођена у питање. У жељи да Вас и у овом предсједничком мандату прати обиље здравља, снаге и успјеха, примите, драги предсједниче Трамп, моје најсрдачније поздраве.”

Јадни Доналд, да је он толико читао, никад не би направио ни вински подрум а камоли онолике зградурине по Њујорку, а тек – кад би стигао да насрће на онолике жене (говоримо само о оним случајевима који су стигли до судова.)

Елем, ваља признати да је ту Додик био обзирнији. Сам је ваљда платио мезе и има своју ракију, хармоникаш је био од оних каквих имаш у свакој другој кафани у Бањалуци, и потврдио свој став кроз одабране песме – „Српкиња је мене мајка родила“ и знани избор српских спортиста кад дођу до врха „Не може нам нико ништа“.

Извештај овлашћених посматрача из америчке амбасаде може да стане у проширену реченицу: Милорад Додик, ништа ново. И пошто се сад променило тежиште порука неће морати да додају да је сличним начинима слања политичких порука код Додика долазио и десничарски лидер а премијер Мађарске Виктор Орбан.

Бошњацима је најкомпликованије да се изјашњавају. Њихов начин увелико подсећа на честитање Аналене Бербок, немачке министарке спољних послова, која је изговарала типске речи а на лицу није успевала да сакрије страшно разочарење: ето, толико је давала за Америку, сву своју земљу је бацала као џак, а види ти како јој то враћа амерички народ.

Бошњаци су се мало охладили због америчког подржавања начина и метода које спроводи Израел према муслимани у Гази.

Тако је недавно предизборно Галупово истраживање у 43 државе у свету показало да Трамп највише подршке има у Србији (59 посто), Мађарској (49), Бугарској (49) и Словенији (43). У Хрватској је 50 посто подржавало Камалу Харис, а 34 одсто Трампа. На Косову је подршка Камали била још и већа, 55 посто, према 27 одсто за Трампа.

Највећи Камала залуђеници бејаху Данци 85 одсто, Финци 82, Швеђани 81, Норвежани 81 и Низоземци, да не кажемо Холанђани – 74 посто. БиХ није била укључена у истраживање. Али резултати нису „шампиониски“ као у Данској. Не би ни могли бити јер је ту камен око врата од Републике Српске која све „добре поруке“ преполови. Али су свакако камалистички. Односно антисрпски, антидодиковски.

“БиХ је саставни дио националне сигурности САД-а, а у санкцијама које су уведене Милораду Додику јасно је речено да угрожава националне интересе и безбједност САД тако да се можемо надати само увођењу нових санкција за њега, али и људе око њега, првенствено из пословне заједнице који финансирају један такав режим”, оцењује Зијад Бећировић, директор Међународног центра за блискоисточне и балканске студије са видиковца из Љубљане. Што је, ваљда, експертски поглед.

Бивши дипломата Мирза Хајрић је песимистичнији: “На Балкану се очекује да ће Ричард Гренел, који је преговарао о размјени територија између Србије и Косова, бити једно од главних имена Трампове нове администрације. У том смислу не видим ништа добро ни за реигон ни за Босну и Херцеговину.”

А прича о БиХ би била куса без Данијела Сервера. Нико од Сервера није изговорио више бесмислица о Босни а које су се и међу Бошњацима и у амбасадама дочекивале с љубављу. Пред ове изборе он рече: „Не верујем у победу Доналда Трампа, губио је. Он би био катастрофа за Балкан. Предао би БиХ Београду, Србији. То је крај.“

На жалост Сервер никад није био у стању да разуме стварна кретања, па изузтетак није ни овај случај. Он данас вишe служи да попуњава дуге телевизијске ток-шоуе него да се од њега нешто битно сазна.

И кад је Трамп, ипак, упркос Серверу победио на изборима, стиже нова анализа: “Очекујем да Трамп пружи још више безусловне подршке Израелу. Но, мислим да ће се прва најдраматичнија промена односити на Украјину, где ће покушати дати део Украјине Русима како би их натерао да зауставе рат. То је најавио и током предизборне кампање и можда ће у томе и успети… Ту постоје импликације за Балкан, јер ће поделе у Украјини бити преседан за поделе на Косову и БиХ.”

И тако. Једино је извесно да ни Трамп не зна шта ће да се деси. Биће како га натерају светске промене. И извесно је да ће се са добрим Србима завадити на крв и нож кад његов зет крене да од Генералштаба у центру Београда прави хотеле за американизирани полусвет одакле год да долази.

Тако ће постати најнепожељнији владар у српском свету.

Вероватно њега за то није брига. А можда и буде.