АКО је прича о медијима прича о друштву у коме живимо, онда се глобално друштво чији смо – хтели то или не – саставни део, налази у сасвим невеселом стању. Такав закључак, макар, нужно произлази из дијагнозе коју, с мноштвом убедљивих аргумената, за „Печат“ износи последњи главни уредник НИН-а пре његове корпоративизације Слободан Рељић, с којим смо разговарали поводом његове нове књиге „Медији и Трећи светски рат“.
• У последње време пуно се говори о „лажним вестима“ (fake news), што је термин којим либерални мејнстрим медији често описују неочекиване конкуренте, алтернативне интернет медије с деснице, али и RT, Спутњик… Сами на себе, додуше, не примењују исте критеријуме када, на пример, „Вашингтон пост“ на насловној страни објави како су Руси хаковали електро-енергетски систем у Вермонту, па се испостави да није било никаквог хаковања, а камоли да су Руси с тим имали неке везе. Елем, о чему се ту ради? Да ли је борба против „лажних вести“ – борба за истинито извештавање, или нови вид масовне цензуре?
– У западном новинарству, посебно америчком мејнстриму, више не постоји борба за истинито извештавање. Истина тамо одавно није циљ, а од избора Доналда Трампа за председника – уклањају се и привиди.
У „слободном свету“, како себе воли да зове Запад, fake news јесу постале хит 2016. током председничких избора, али у јавном мњењу САД нису никаква новост, као што није ново да „дубока држава“ у водећој земљи либералног капитализма кључно оперише, посебно у кризним временима. У неком смислу би се могло рећи да је Америка земља којој се развила култура fake news-а.
• На шта мислите?
– Поседујем тајну мапу, коју је произвела Хитлерова влада – планер Новог светског поретка, саопштио је Рузвелт америчкој нацији на Дан морнарице, 27. октобра 1941. и онда разигравао причу како је нацистички план да се освоје оба америчка континента, укину све религије, од протестантске и католичке до будизма па да се успостави међународна Нацистичка црква, којој ће Библија бити Мајн кампф, а Христов крст бити замењен свастиком и голим мачем, Бог крви и железа замениће Бога љубави и милосрђа.
Хитлер јесте био човек склон надреалним плановима, али овако шта су могли да измисле само Британци да увуку САД у рат, а чему се и Рузвелт силно радовао. Све се калемило на конкретан догађај у коме су две немачке подморнице потопиле два америчке разарача – „Грир“ и „Керни“ – a погинуло је 11 Американаца. Хтели смо да избегнемо пуцање, грмео је Рузвелт, али пуцање је почело. А историја је забележила ко је први пуцао, обавештавао је.
Истина је била директно супротна: амерички разарачи су ловили немачке подморнице за рачун британских авиона који су их гађали дубинским бомбама. И док је Рузвелт очајнички желео рат против Немачке, Хитлер је очајнички желео да избегне рат против Америке. Али, лажне вести су деловале…
• …као торпедо.
– Ни први ни последњи пут. То иде још од одлуке да се 1847, пређе Рио Гранде и окупира Мексико Сити, да се 1898. минира свој брод „Мејн“ у луци у Хавани а да се за то оптуже Шпанци да би се напала Куба. Или: 1964. се „обелодањује“ како су северновијетнамски патролни чамци насрнули на два америчка разарача – што је као да су две муве насрнуле на два слона – али то је био разлог за започињање Вијетнамског рата.
Иза масовних медија се ваљало море лажи о догађајима на Тјенанмену, у Ираку, бившој Југославији, о нуклеарном оружју Ирана.
Америчка владајућа елита fake newsнормално користи да манипулише народом а да би га покренула у неку акцију или га умиривала док она обавља неке своје антидемократске послове. Тако и кад се сад као капитални доказ појављује да је Владимир Путин изабрао америчког председника, то није догађај без преседана. Односно, то би се могло назвати америчком нормалношћу и то има релативно јасну намеру.
• Да се поништи непожељан резултат избора?
– Естаблишмент, та група која влада Америком, доживела је сада побуну народа, отприлике онако како је то пре две деценије и описао левичарски филозоф Ричард Рорти. Он је најавио побуну „људи из провинције“, који више неће трпети све већу беду и непојмљиве размере понижавања и који ће спас тражити у човеку чврсте руке који ће ударити по носу самозадовољне бирократе, превртљиве адвокате, преплаћене мешетаре на берзама и постмодернистичке професоре који креирају њихову судбину.
Од тада се у мејн-стрим медијима јавност извештава како Америку од злог председника спасава „дубока држава“. Али, шта је „дубока држава“? То је хунта, „црна рука“, пузајући државни удар. Поништавање воље народа. Међутим, „независни медији“ и „слободни новинари“ у томе не виде никакав проблем. Изнад народне воље је интерес корпоративног капитала и војно-безбедносног комплекса. То је америчка историја.
• Власник „Вашингтон поста“ Џеф Безос је, са својом компанијом „Амазон“, пре неколико година склопио уговор са CIA вредан 600 милиона долара. Каквог утицаја оваква врста везе има на уређивачку политику „Вашингтон поста“?
– Па, утицај мора бити директан. У друштву у коме је приватна својина „светиња“, јавни интерес је слушкиња. Јер су новине, медији, део тог корпоративног сплета, на чијем челу је војно-безбедносни комплекс. Сва јавна сазнања описују вишедеценијску улогу CIA као неупитно недемократску. А Пентагон је кључни стуб те државе. Највећи послодавац на свету. Директно запошљава 3,2 милиона људи. Зна се и да постоје пројекти у тој сфери у које није посвећен ни председник САД.
Посебно су нови медији „умрежени“ са „дубоком државом“. Гугл, рецимо, јавно „на добровољној бази“ сарађује с NSA (Националном безбедносном агенцијом). А то је потпуна контрола порука, прислушкивање телефонских веза, праћење кретања аутомобила, дрон надзор широм света.
• И зашто се то питање скоро уопште и не поставља, него се „Пост“ и та мејн-стрим структура и даље држи за референтну и у САД и у западном свету?
– У том друштву питање легитимитета таквих приступа се не могу ни ставити на дневни ред. Историјски гледано, штампа јесте настала у раној фази капитализма као средство за суочавање моћника с јавношћу. И, кад ови раде неке гадости, кад новине то објаве, притисак јавности то уведе у ред. С друге стране, нови медији и читав тај дигитални свет – оличени у компјутеру, сад у смрт-телефонима и интернету – прављени су да би се успоставила контрола над током информација, порука и у крајњој линији људи.
Читав пројекат је настао по окончању Другог светског рата у оквиру „гвозденог триангла“ – влада као покровитељ, академска заједница као креативни елемент и војно-индустријски комплекс као извођач радова.
У једном тренутку америчка влада је имала тајни план да се свим домаћинствима бесплатно подели радио-апарат у коме би био и микрофон за прислушкивање. Та жеља тада није остварена, али ни заборављена. И – ових дана преко Викиликса смо сазнали да се то реализује преко „самсунг“ телевизора.
Данас је сав медијски потенцијал од књига, музике, новина, магазина, радија и телевизије сливен у дигитални ток – у смарт телефон, на пример. И све то стиже преко неколико платформи чија су седишта и машинерија у Силиконској долини.
Том свету, слобода медија о којој ми још причамо, само је угаљ од кога се ложи ватра да се подгрејавају сећања на „златно доба“ слободе штампе. Централна установа тог пројекта је Гугл. Сад се више и не крије да су се медији од ослобађајуће силе у друштву претворили у поробљавајућу, од оних који информишу у оне који манипулишу. Идеал слободе је угуран у пропаганду. Медији су бескрупулозни ликвидатори здравог разума у грађанском друштву, чега се плашила Хана Арент још у послератним годинама.
• У књизи наводите да је „уредничка редакција Си-Ен-Ена била – и то од 1988. – под контролом војне јединице постављене у њеној главној канцеларији, Одељења америчке војске за психолошке операције“, и да је то „шоу управљан од стране CIA и Пентагона“. Тијери Мејсан, чија је ово информација, наводи и да су западни ратни извештачи, и са наших простора, „готово сви (…) стални сарадници тајних служби NATO“. Постоје ли докази за ову тврдњу, то је прво питање.
– То уопште није споран детаљ. Имате на Википедији, чеду Гугла, под одредницом Psychological Operations (United States) па у оквиру текста са међунасловом CNN and NPR interns incidents. У мојој претходној књизи постоји и опширан опис како Пентагон преко PR-агенција за војне операције унајмљује „експерте“ на које се онда усмеравају сви медији, уредници, извештачи. Тако је слика потпуно унисона.
Кад се јави „био је масакр“ – сви прихватају, кад се јави „геноцид“ – нико то не доводи у питање. „Независни медији“ без трунке критичности преузимају интерпретације унајмљених експерата. Кад се операција заврши, као рецимо Заливски рат, онда Њујорк тајмс „открије“ да су објавили и разне неистине, али се све пребаци на „експерте“. И тако, медији су чисти. Пентагон унајмљује нову екипу.
• Лежи ли баш овде објашњење црно-беле слике о ратовима у бившој Југославији која је форсирана преко тих медија?
– Кад је својевремено руски дисидент Александар Зиновјев дошао из „црвене Москве“ на „слободни Запад“ – запрепастио се да, иако формално не постоји јединствен центар за управљање медијима, они фактички функционишу као да добијају инструкције из неког центра попут ЦК КПСС. Он је уочио да ту постоји „невидљива рука“, која – гле чуда! – уопште није научно проучена на Западу. Подаци о њој ретко доспевају у штампу.
То је релативно мали број лица која прате препоруке које долазе из ширег круга политичара, бизнисмена, политиколога, новинара, саветника и дају сигнал за усаглашено деловање медија по одређеним питањима. У медијима је велики број искусних сарадника који одмах „нањуше“ нове околности и чак, могу да предухитре „вишу инстанцу“. Тога се одмах лаћа огромна армија реализатора неупитно спремних да испуне било који задатак. Механизам је маскиран гиздавим приповестима и митовима о слободи штампе и легендама о новинарским подвизима. Нерањив је споља.
Тако маскирани медији су моћан инструмент за формирање свести, осећања и укуса огромних маса људи и за њихово усмеравање у жељеном духу.
Тај и такав инструмент и сам себе опажа као друштвену моћ, који онда све остале снаге користи као инструмент за своју владавину над друштвом. И, сад замислите, кад се тако разрађеним механизмима шапне шта је „амерички национални интерес“ у бившој Југославији, ко су „добри“ и „лоши“ момци, онда они сигурно неће правити грешке.
Милошевић ће се за тили час претворити у Хитлера, наћи ће се „концентрациони логори“ у двориштима грађевинских складишта са неколико метара бодљикаве жице, антифашистички Срби ће одмах постати мрачни фашисти.
Колико су ту чињенице неважне још боље се види по Русији – председник земље која је поразила нацизам се без зазора назове Хитлером. Бесмислене су зато тврдње неких наших медиолога да је Милошевић – само да је изнајмио неку скупу PR агенцију – могао да направи потпуно другачију слику.
Никола Врзић, Печат, Факти
(следи крај текста)
