На „Бушов позив” за редован рад у ЦИА примљено је или врбовано за једнократне уговоре око 5.000 непрофесионалаца који су само мало подучени и проглашени за „ноксе”. Та лица су се разлетела по читавој планети и основала стотине лажних трговинских или консалтинг компанија

У те лажне компаније уложене су стотине милиона долара који практично нису давали никакве резултате. А почела је да функционише класична америчка невоља: већина нових илегалаца није уопште знала ниједан страни језик нити желела да научи
Поразмисливши, ЦИА је почела да оснива и „алтернативну шему”, али сада већ под „кровом” амбасада: са задовољством су примали перспективна војна лица из круга старијих официра са искуством у борбеним дејствима ЦИА од тога није било лакше, јер су и „маринци” исто тако одбијали да уче језике, покушавали да врбују било кога, претежно женског рода, и нису излазили из ресторана за иностране експерте на рачун новца који је издвајао Конгрес

Програм GDI је затворен пошто за више од десет година – није дао практично никакве резултате. Проћердане су три милијарде долара. Пет хиљада људи, навикнутих на леп начин живота, на статус и на сопствени имиџ наследника Џејмса Бонда, сада лута планетом у потрази за новом срећом

ЦИА је затворила највећи програм у историји САД за глобалну примену обавештајне службе, који је функционисао више од 10 година. Око пет хиљада Џејмс Бондова препуштено је својој судбини.

Представници америчке обавештајне службе признали су да операција великих размера за глобално развијање мреже нелегалне или полулегалне обавештајне службе, која је изведена после трагедије од 11. септембра и коштала буџет око 3 милијарде долара, практично није дала никакве резултате и да ће бити затворена. За кривце ће се највероватније прогласити раније руководство ЦИА и администрација Џорџа Буша-млађег који се, наравно, више не могу позвати на одговорност.

Ради се о такозваној „Иницијативи глобалног развијања” (Global Deployment Initiative – GDI) у којој је било ангажовано око 5.000 редовних и спољних сарадника ЦИА по читавом свету.

Систем нелегалне обавештајне службе ЦИА први пут је био потпуно уништен после 1991. г. када се завршетак хладног рата срећно подударио са бурним увећавањем компјутерских и дигиталних технологија. Светске обавештајне службе су се опустиле, већи део свог посла пренеле на паметне машине, а „рад на терену” прогласиле за „застарели метод”, „ретроградан” и готово за опскурантизам.

Терористички напад у Њујорку отворио је очи многима и на много тога. Неочекивано се показало, поред осталог, да никакве паметне машине не могу да замене комуникацију људи. Самоубиство нелегалне обавештајне службе оцењено је као грешка, будући да најпрецизнија информација може да дође само од живог човека уз посредовање другог живог човека и то под условом да самом извору може да се верује.

А „веровати” – није шифра од нуле и јединице, нису пиксели сателитских фотографија високе резолуције (сећате ли се узвика: „Ми можемо да видимо, чак и бројеве аутомобила на улицама Адена, Техерана, Пјонгјанга!”) и нису терабајти разговора са љубавницама трећеразредних чиновника из „земаља потенцијалне опасности”. То је нешто људско, веома људско. И управо оно, што је катастрофално недостајало и још увек недостаје за минимизирање опасности од тероризма, да не говоримо о политичкој и стратешкој обавештајној служби.

Више није било могуће да се у службу врате ветерани, чак не због животног доба, већ због њихове осетљивости и одсуства жеље да овладају тим, уистину технички прогресивним, новинама које су уведене у обавештајну делатност у процесу глобалног технолошког скока 90-их година.

Тада је унутар оперативног директората ЦИА, уз личну подршку председника Џорџа Буша-млађег, и настала GDI. Њене карактеристике првобитно су се испољиле пошто је председник САД потписао указ о повећању броја сарадника ЦИА у иностранству за 50% и издвајању одговарајућег финансијског програма. Нешто касније постало је јасно о чему се конкретно ради.

Ради се о томе што се у америчкој терминологији појам „нелегална обавештајна служба” унеколико разликује од онога што је уобичајено у Русији као наследници традиција совјетских обавештајних служби.

Принцип је, наводно, исти. Нелегални сарадник обавештајне службе нема дипломатско покриће, нелегално се налази на територији земље пребивалишта или са пасошем те земље или са документом треће земље (није обавезно савезне, та земља може да уопште не зна, а неке се понекад, чак и увреде). Већи део тих лица не одржава везу са својом амбасадом и „легалним” сарадницима службе који тамо раде. У америчкој терминологији такав илегалац се назива NOK, односно Non Official Cover – „без званичног покрића”.

У оквиру GDI тај термин су почели шире да тумаче. Логично је да су у том програму аутоматски били ангажовани сарадници других специјалних служби САД који су се по дужности налазили ван граница своје земље. То су пре свега сарадници ФБР (FBI), сарадници службе за борбу против промета наркотика и ватреног оружја и криминалне полиције, који се налазе на службеним путовањима у саставу специјалних мисија.

У Русији сличне функције треба да обављају представништва ФСБ у иностранству, али по правилу их не извршавају, будући да ФСБ нема права на извођење операција изван земље, а особље за представништва се одређује углавном по принципу преосталих: или „иди да те не видим”, или обрнуто, – иди у одмаралиште због ранијих заслуга. У америчкој обавештајној заједници те мисије су добиле ефикасну компоненту.

Али, основу програма GDI не чине редовни сарадници са некаквим, али и професионалним знањем и искуством. Често не са таквим какви би требало да буду (на пример, у FBI, оперативци немају јасно одређену стручност – исти сарадник може претходног месеца, на пример, да јури нарко-босове у Шпанском Харлему, а следећег да добије распоред за неку групу за обраду перспективног иранског дипломате), али ипак, са искуством. На „Бушов позив” за редован рад у ЦИА примљено је или врбовано за једнократне уговоре око 5.000 непрофесионалаца који су само мало подучени и проглашени за „ноксе”.

Та лица су се разлетела по читавој планети и основала стотине лажних трговинских или консалтинг компанија. Узмите московске „Жуте странице” и ако само отворите вероватно ћете наићи на „Лопови и шпијуни инкорпорејтид”.

При том је углавном настрадала, као и увек, старица Европа, будући да су управо тамо, као што је познато, живели, студирали и радили терористи који су навели авионе на куле близнакиње.

Заправо, у арапске земље, посебно у „затворене” са диктаторским режимима нико од новопечених „илегалаца” није се прогурао. У те лажне компаније уложене су стотине милиона долара који практично нису давали никакве резултате.

Још једна група те врсте сарадника ЦИА, отприлике са истим таквим успехом, улазила је у универзитетску средину, научно – академску и истраживачку. Друга ствар је то што су успевали да продиру само тамо где није било ограничења поверљивости, која је успоставила земља пребивалишта, и према томе није било забрањено да се странци примају на посао.

И ту се показало, прво, да нико од потенцијалних терориста или носилаца поверљивих информација није горео од жеље да користи услуге бизнис-консултаната из фирми „без прошлости”, које су настале ни из чега, или да тргује половним сатовима у Женеви.

Друго, подршка за „легенду” таквих врста компанија захтевала је изнајмљивање локалних кадрова, што је повећавало ризик од разоткривања. Јер, нису сви староседеоци хронични идиоти, иако у оперативном директорату још увек у то не верују.

Треће, почела је да функционише класична америчка невоља: већина нових илегалаца није уопште знала ниједан страни језик, а није ни желела да научи.

И на крају, четврто и најважније: пошто су добили на располагању солидан новац за начин живота који одговара легенди, многи су заузели став пасивног ишчекивања. Односно, нису „јурили за клијентима” већ седели у канцеларијама и годинама чекали када ће код њих доћи на консултације финансијери светског терора, или да се запосли као лаборант на универзитету момак са брадом и чудним жаром у очима, који показује необично факултативно интересовање за клице сибирског чира.

И тако десет година. Велику финансијску вредност програма GDI, укључујући и разне трошкове за „нове илегалце” и њихове „препоруке”, оперативни директорат је прилично дуго успешно објашњавао великим ризицима.

Заиста, ако би активност илегалца или његове компаније за прикривање нанела штету земљи пребивалишта, властима ништа не би сметало да их једноставно ухапсе и због шпијунаже осуде по својим законима. Сарадници сувише сигурни у себе и „ујка Сема”, чак су иза леђа ЦИА захтевали повећање фондова као накнаду за ризик (они су већином управо онакви какве их приказују у филмовима – уверени у своју високу мисију да свету доносе демократију, патетични и умишљени лаици).

Од времена почетка „разнобојних револуција” део њих преоријентисан је на подривачку активност практично не мењајући „препоруке”, покриће и системе повезивања.

Поразмисливши, ЦИА је почела да оснива и „алтернативну шему”, али сада већ под „кровом” амбасаде: са задовољством су примали перспективна војна лица из круга старијих официра са искуством у борбеним дејствима. А они, будући да нису будале, ухватили су се за могућност да промене линију каријере, јер сваки потпуковник артиљеријске морнаричке пешадије не може успети да некад постане генерал, али може да постане саветник – изасланик или први секретар у амбасади у Москви са перспективом за будући рад у Стејт департменту или, чак, у Белој кући.

ЦИА од тога није било лакше, јер су и „маринци” исто тако одбијали да уче језике, покушавали да врбују било кога, претежно женског рода, и нису излазили из ресторана за иностране експерте на рачун новца који је издвајао Конгрес.

Заправо, ЦИА је могла бескрајно да имитира ватрену активност, будући да у читавом свету нема јасних критеријума за оцену рада обавештајних заједница, а „добар језик” имају управо шпијуни и умеју дугим фразама да објашњавају свој нерад.

Неприлику је створио секвестардржавних расхода и тим поводом вечити спор председника Обаме и Конгреса. Барак Обама, као сваки мушкарац који „није одслужио до краја” и „није се борио до краја”, изузетно зависан од харизматичних сарадника ЦИА и Пентагона, чак ни он, ипак, није могао да убеди Конгрес да сачува финансирање на ранијем нивоу. Наравно, детаљи буџета су поверљиви, али су високи функционери тог ресора већ признали да је забрана и њих дотакла као и друге федералне ресоре.

***

Програм GDI је затворен пошто недостојно – за више од десет година – није дао практично никакве резултате. Проћердане су три милијарде долара. Пет хиљада људи, навикнутих на леп начин живота, на статус и на сопствени имиџ наследника Џејмса Бонда, сада лута планетом у потрази за новом срећом.

Њих је хумано чак и пожалити, будући да њихове квалификације нису довољне за наставак успешне каријере у ЦИА ни за рад, на пример, у приватним консалтинг фондовима. Али, свет је уопште неправедан, а нарочито према неуспешним шпијунима.

Пише: Јевгениј КРУТИКОВ

Превела: Ксенија Трајковић

Факти