Реп аждаје

Драматичан текст о Ђинђићу и Коштуници, Беби и Чеди, новинарима и ДБ, који је писао ишчекујући хапшење и оставио да се објави после смрти

Насловна опрема, којом Недељник рекламира свој ексклузивитет заиста делује врло занимљиво. Штета што је у питању најпримитивнија ПРЕВАРА.

Текст “Реп аждаје” Тијанић је објавио у “Српској речи” тачно 10 година пре смрти.
Ево га:

РЕП АЖДАЈЕ

Александар Тијанић

• Кад је звонио, махинално сам погледао број и помислио: »Како овим дркаџијама не досади!?». Очекивао сам још неког љубитеља еротике, четврте недеље пошто је онај кретен са Пинка објавио моје телефоне у секси-огласима. Било је још занимљивије. Са броја 065 4000080 јавио се мушки глас, између 27 и 35 година старости, правилног изговора, тенор, школован. Миран, као сваки човек који свој посао ради добро и зна да је добро то што ради. Рекао је само:» Април је. Славко те зове».

• Славко, то је мој пријатељ Ћурувија; стрељан 11. априла пре четири године. Овај позив стиже првог априла 2003. Окренуо сам број; глас је само рекао «орао» и прекинуо везу. Позвао сам Пеђу (гл.ур. Национала) да се нађемо за један сат. Усред разговора, са истог броја, стиже порука – »Џаба се договарате. Немате више где да пишете. Остаје вам писање на тоалетном папиру ако шеф затвора дозволи». Нас двојица кренемо у «Стелину», јавим промену локације пријатељу и у кафић стижемо истовремено кад и следећа порука – «Видимо се у Стелини». Пошаљем увредљиву поруку пушачког типа, помињући тројицу актуелних моћника, стиже експресни одговор – »Ја сам их створио, а тебе ћу одучити од навике да их псујеш». Знао сам да их је правио неки кретен, узвратим, а за Гају, Рају и Влају надлежан је Паја Патак а не ја. Његова последња – » Паја Патак је мртав!». Прекид комуникације. Њему је постало јасно да је мени јасно то што је хтео да ми објасни. Или поручи. У сваком случају више нисам ословљавао Пеђу, као последњих дана, са – «Ћурувија».

• Мада сам убеђен да ће сваки српски режим, још докле могу да видим одавде, тражити свог Ћурувију (слобизам), или свог Пантића (постслобизам) некако ми се чини превише симболично да ми смрсе конце баш у априлу. Јесу луди, али нису глупи. Кад сам год опомињао Славка каквој се погибији излажемо, увек је луди Ликота одговарао да смо сигурнији што жешће будемо писали против Слобе. То је тачно, упозоравао сам га, кад бисмо имали посла са људима нормалних реакција. Али, немамо. Били смо тада код Гоце Суше у емисији ВИН, смејали су се на рачун мог песимизма и мојих прогноза. Гоца ме на крају пита – «Шта видим за следећу годину?». Следеће године, изговорио сам то са убеђењем, један од нас који седимо у овој емисији биће мртав! Више сам мислио на себе него на њега. Нешто раније, усред редакције Дневног телеграфа, потпредседник СПС (Матковић) упозорио је Славка да престане са објављивањем моје колумне. Ако не, рекао је мирно – « мораћемо да убијемо Тијанића». Било је то усред битке за Косово.

• Кад сам у колумни написао да ће неке новине бити забрањене, неки новинари кажњени а неки познати људи убијени, стрељали су Павла Булатовића, војног министра, у кафани. Те вечери, са својима мирно гледам дневник кад се појављује водитељ и чита како је Александар Тијанић знао да ће Булатовић бити убијен, није то пријавио па сходно принципима револуционарне правде, има статус саучесника у злочину!? Сутрадан оптужбу објаве све новине, за два дана на Интернету појави се мој текст – којег никад нисам видео – у којем препоручујем да се побије цела фамилија Милошевић. Током дана позове ме један амбасадор, док смо ручали овери шенгенске визе на мом пасошу, и замоли ме да одем из земље током вечери. Одем код Коштунице по савет. Исто. Свратим код Добрице по мишљење. Исто. Одем и годину дана проживим по Босни, Црној Гори, Италији, Мађарској и Грчкој као бедуин без камиле.

• Оно што је мене страшило јесте факат да од свих ововремених диктатора једино и само Слоба никада није имао ниједног дисидента из својих редова. Све су то били људи које је сам избацивао. Знао сам и написао сам хиљаду пута зашто: зато што су својом главом гарантовали лојалност систему који их прави богатим, моћним, бахатим. Систем има само једну пресуду за бегунце а уговор са властодршцем сматра се доживотним. Тај систем, та кичма слобизма, механизам који је пресуђивао и извршавао егзекуције, није дотакнут после пада свог шефа. Ниједан овдашњи коментатор, садашњи првоборци, није у то доба смео да помене ескадроне смрти. Два дана после нестанка Стамболића написао сам – »Ако сам ја у праву, Стамболић је мртав. Али, ако ја нисам у праву, Стамболић је такође мртав». Његова Каћа, кажу ми пријатељи, читала је текст и док су је сви тешили отмицом Ивана казала је «Саша има право». Обоје смо знали ко га је отео, ко га је убио и зашто је то учинио.

• После свега, шта се променило: убиства по Србији, отмице, страх, ниједно решено стрељање, ритуални крвави обреди (Буха, Пантић…) настављени су без икаквих последица. Читав слој идеално-типских ликова слобизма наставио је да живи тамо где је живео и онако како је живео. Лагано су мрачне ликове преузели људи из садашњег режима; дружења, хиподроми, интервјуи, узајамна чашћавања, пољупци на улици, тапшање по рамену, пуцања по камповима, летовања и скијања, ноћни клубови и концерти, певачице и манекенке, пинк и палма, пословни простори и кошаркашки клубови, приватизација и транзиција, дворци и летњиковци, приватни затвори, бодигардови, хеклери, дрога, оружје, банкари, рекети, јахте…..Коментатори ћуте или се баве тривијалностима.

• Како је то полиција за један дан знала да оде где треба да нађе оно што јој није било дозвољено да тражи две године? Ко је пустио неког Шиптара из затвора кад су га нама послали Французи под оптужбом да је отео Мишковића? Хоће ли тај који га је пустио сада да одговара? Или онај који га је посећивао у истражном затвору? Или они који су га посећивали у Шилеровој? Или с њим славили нову годину?

• Видим из реакција «удовица» да су намерни да забране свако могуће постављање питања сопствене одговорности, свог оклевања, свог страха. Каква комична тежња да се расправа са државне одговорности за стрељање премијера морфингује у дебату о медијима и њиховој кривици. Та атмосфера «саучесништва» сваког који је био против политике српске владе или писао против премијера, идиотизам је којег ће се једног дана стидети и аутори геноцида над слабашним српским медијима. Али се атмофера рата државе против криминала прелила својим последицама на читаво друштво. Град је још у шоку; улице су полупразне, кафане такође, таксисти готово не возе ноћу, нико ништа не купује у радњама, сви су слеђени овим убиством. Уместо праве лекције о узроцима и правог наравоученија о последицама страшног чина, нуди се припроста вертикала: убице су читале одређене новине и онда су, као приљежни читаоци, решили да ураде то што су урадили. Којешта.

• Нема медија, главни уредници постројени пред реинкарнацијом Бебе, бедни шефови медија сами траже строжије мере према себи, пристају на све, шкљоцају зубима у истом такту неталентовани и застрашени, постоје само официјелне истине а заиста велика подршка јавности да се једном ратосиљамо ропског бремена криминала, тумачи се као политичка подршка једној групи, једној опцији, једном политичком маниру. Предлаже се ретроактивна смртна казна као да никад није постојало римско право. Церовић из Времена види ванредно стање не као нужно зло потребно да се решимо криминала или као закаснелу реакцију државе већ као царство слободе за грађане. Препоручује да ванредне мере трају у недоглед. Срећем га на једном пријему и кажем да ће га се одрећи најпре брат, па онда остали писмени читаоци. На истом пријему срећем Бећковићку, изљубила ме срдачно, казала присутнима да Матија само мени опрашта кад пишем о његовој мезимици, забринуто питала имам ли проблема и ако их буде да се појавим код ње у «Утиску недеље» те кажем шта год хоћу. Бујошевић галантно одбија могућност да имам било какве проблеме. Питам, хоће ли, као Чедин портпарол, да ми то да написмено 

• У таквој атмосфери свако истерује своје рачуне. Једна коментаторка са прасећим прстима најдиректније се чуди, не помињући ме, што нисам у затвору?! Српске новине, које су с оне стране њеног убеђења, назива «фашистичким». Кад сам пре три месеца у обимном разговору баш за «Идентитет» рекао – то је штампано – да је мафија кренула у освајање медија, то сам поновио у три телевизијске емисије, прасећи прсти то нису коментарисали, ћутао је Церовић, Политика ме није питала на кога сам то мислио, РТС није слао репортера са камером, Б92 о томе никада није направио нокаут. Сад се сви згражавају и ишчуђавају одакле мафији новина. Бедни лицемери. Шинтери новинарства. Увек накнадно паметни и после свега храбри. Но, после прасећег текста, којег увек диктира нека свиња, очекујем наставак напада на мене. Да се кладимо; типујем на «Недељни телеграф» или «Публику», на «Пинк» или на «Политику». Поготову сад пошто је пропала Лечићева полицијска комисија и аванзовање мог пријатеља Луковића у начелника МУП надлежног за писање и читање. 

• Замишљам да Лечић живи у Америци и да се презива Макарти. Да оснује неку комисију и да му шака падну Марио Пузо и Копола који су снимили три филма «Кум», којим недвосмислено величају мафију. Онда да му шака падне Оливер Стон који својим «Џ.Ф.К» доводи у сумњу правне институције, па Хемфри Богарт који је с превише воље и ентузијазма играо негативце, затим Вудворд и Бернстин који су писањем срушили Никсона, па хиљаду новинара који о Бушу говоре да је детектор интелигенције приближен њему потпуно нем, па све медије који су дигли хајку на Клинтона јер је умакао цигару усред Оралног кабинета, све шпанске медије који черече Азнара због подршке рату. Има још, колико хоћеш. Ко је у медијима примао мито, тај има име и презиме; који је новинар опслуживао гангстере – и тај има генералије. Који је власник у ортаклуку са мафијом, нека се процени његова кривица. Али уопштена сумња, државна анатема бачена на неки лист без иједног доказа, оптужба сунута у лице свима који у тој новини раде – мислим на «Национал» – привремена забрана претворена у трајно укидање фирме, па то је посао за адвокатског приправника – кад се и чим се у наш правни систем уведу адвокати. 

• Не чудим се онда што ми свака два дана долази неко од пријатеља који познаје неког из тужилаштва и каже да ће баш вечерас неки доћи по мене.Траже то наследници, захтевајући од полиције било какав линк од свињарија до Тијанића.. Кад питам – зашто би било ко долазио по мене? – не знају! Можда неко мисли, ако нема ничега спорног, није лоше да не пишем једно два месеца. Веома интересантно, толико траје садашњи притвор по дискреционом праву. Шта фали, проведеш два месеца у затвору, онда добијеш извињење. Увек сам се дивио Адему Демаћију који је одлежао 27 година у југословенском затвору. Њему је било лако; он је имао идеју о независном Косову. Како да идем у затвор без идеје, само са жељом да слободно пишем. Мало је то, нећу уз такву помоћ издржати ни седмицу.

• Како ми је већ десет година позната таква атмосфера, како знам те погледе, подгуркивање у пролазу, шапат у кафани, бекство од мене на пријему. Мир мог телефона, људима се не оставља отисак сопственог броја као визит-карта за оне који прислушкују или скидају смс поруке. Не говори држање људи да сам крив за било шта – они само показују да сам «врућ», опасан, обележен, нациљан. Сретнем адвоката Даниловића који ме, кроз смех, пита – «Зар си још напољу»; школски другови зову да виде ради ли мој телефон, три редакције поверавају вест да сам ухапшен. Божа Маљковић, мој кум, најбољи европски тренер кошарке, долази на три дана у Београд из Шпаније где ради. Пријатељи нам кажу да су средили моје привођење тек за следећу седмицу да се мало он и ја дружимо. Њему бар није првина, никад ме није оставио на цедилу ни у време Милошевића и никад није било да нисмо отишли с породицама у кафану. Имам још таквих.

• Ноћас треба да дођу по мене, поново ми кажу. Тако се прича у граду. Некад угледна Политика то већ најављује. У тексту под великим насловом – »Полиција стеже обруча око убица» стоји да сам приведен. Зашто? То треба ја да знам; као у најстрашнијим сећањима на Хазјајина, жртва сама, добровољно и ентузијастички, мора да пронађе сопствену кривицу, да је призна, да сарађује са својим џелатима, да се сложи како они не чине злочин већ испуњавају правду. Политика одбија да објави моју исправку. Тек после два дана појављује се таксена марка на дну странице којом се узвињавају. Коштаће их. Ја, дакле, сметам и овима. Ови, дакле, као и они пре њих, мисле да је власт добра само ако не подразумева одговорност, ако је вечна и ничим ограничена. Ако је овде све њихово, све што имамо, наше породице, наша деца, наш мир. Миран си, ако си наш. Нема мира за оне друге, нема им живота кад нису наши. За мене је касно да изаберем нешто друго. Прво, никад нисам имао храбрости да будем кукавица а друго, и кад бих хтео да будем мрчо и јадо – Тијанић ми не би дозволио. ј**о му ја матер.

• Она ме моли да никад не опростим «Политици» у којој смо обоје радили по двадесет година. То ти је решено, одговарам. Знам да је неко наредио Мишићу и Рибникару да објаве ту свињарију мислећи да имам разлога да бежим, да се сломим, да не спавам, да по хиљадити пут преврћем у глави како ће оно што сам пребацивао Њему – оклевање у обрачуну са мафијом – наследници претворити у оптужницу против мене. Смрт је, међутим, јак аргумент за много шта, али не баш за све.

• На пријему сам испсовао Мишића. Рекао сам да ће он и његова деца живети онолико мирно колико живе моји од дана кад је објавио да сам ухапшен. Бедно цвили и тврди да га о мојој исправци није обавестила дежурна уредница.. Лаже, каже ми други уредник Политике. Знам, кажем, увек је и лагао.

• Толико тога сам прочитао на ову тему, толико сам тога видео и проживео у овој српској хапсани отвореног типа да сам спреман. Славко је већ иструлио у гробу, Копања нема ноге – немам права да будем наиван! Упашће у кућу, казаће жени да се брзо враћам. Неће ме бити, ако будем имао среће, шест месеци. Ако не будем имао среће, обесићу себе у затвору. Моје последње речи биће – »Бебо, пиздо, не стежи толико, не могу да дишем». Па то су хтели бар три пута за ове две године. Или да ме хапсе, или да пуцају, или да ме убогаље палицама за безбол. Она плаче, ја се курчим – »Додај још једне гаће, можда се тамо усерем од страха». Заједно кријемо торбу да деца не питају где путујем. Она пита да ли је дозвољено носити лекове у затвор. Ништа сем вазелина, одговарам. 

• Зове ме Коштуница. Ништа конкретно; ваљда је чуо да ми прете па ме храбри. Код њега не идем због Љиље. Нас двоје имамо фер и до краја искрен однос: она ме мрзи а ја очима не могу да је видим. 

• Борим се са мишљу да сам ипак нешто крив. Не могу да будем баш толико невин колико ме Ови свака два месеца увлаче у неке афере. Гавриловић, Одаловић, Делимустафић, побуна Црвених беретки, Павковић, Томић, Национал, сада атентат…. Зашто се толико боје мене? Ко сам ја? Новинар без странке, без дружине, без фирме, са реповима мојих тридесет година у новинарству, са мало пријатеља и нешто вештине у баратању речима. Знам да су преврнули целу архиву Владе Србије не би ли нашли нешто компромитујуће за мене. Могу да замислим њихов бес кад су видели да сам одбио Слобину плату, да нисам узео ниједну дневницу, кредит, стан, ауто, телохранитеља, да се за пет месеци министровања ниједном нисам појавио на РТС-у или у дневној Политици, да сам одбио регистрацију ТВ Кошаве и да сам срушио одлуку премијера Марјановића да Влада суди Покојнику због афере са житом. Рекао сам, на седници, да су ме после Дејтона и мирења са Америма звали у Владу да мало поправим имиџ Србије. Пристао сам. Али, нисам пристао да будем члан «Врховног суда» који доноси пресуду опозиционом лидеру који је у јавност изнео оптужбу на рачун премијера. То је лична ствар Марјановића. Пресудио је глас Соколовића, тадашњег шефа полиције. Рекао је: « подржавам Мирка, али гласам за Тијанићев предлог». То је била порука «одозго» да Мирко одустане. Кад су Ономе испричали шта сам урадио на Влади, само је промрмљао :»Мира је Саши наредила да се супротстави Мирку»?! Ха. У ствари, толико је пута Онај разговарао са брачним паром да их можда познаје боље од мене.

• Хватам себе да реагујем на сирене онако како ми се не свиђа. Шта ја имам с тиме. За сваки случај, затварам врата од Стефанове собе; ако упадну, боље да га пробуди бука него камуфлирани нинџа са метком у цеви калашњикова. Онда себи кажем –«ј**ала те Ана Франк». Па ипак размишљам, зашто ово све нису урадили за две године владавине? Он би био жив, ја бих био миран, не бих лутао кроз накнадна читања мојих текстова да видим јесам ли се негде очешао о крстачу. Његову и моју. Не могу да схватим Михајловића; лукав и опрезан сигуран сам да је знао колико кошта оклевање у његовом послу. Можда би, да су га оставили на миру, истерао своје. Можда да је смео оно што је хтео. Ваљевац зна шта је Србија, докле је и каква је. Кад су почели да га развлаче, да му везују ноге и да га питају – јел не умеш да скочиш више, било ми је јасно шта се спрема. Као оном сељаку за време књаза Милоша; јадник је потомству оставио филозофску сентенцу – «чим су ми скинули чакшире и донели батину, знао сам шта ми се спрема». 

• Гледам потернице на телевизији; никада нисам срео ниједног, али знам ко јесте. Цео град зна код кога су улазили ногом отварајући врата, ко је кога пустио из затвора када је испоручен из Париза, ко се из власти љубио са њима, називао их херојима петооктобарске револуције, који је млади функционер рекао да се он никада не стиди својих другова. Сад плаче пред камерама и најављује страшне ствари за све који су писали против Онога и тиме створили, цитирам – «атмосферу линча»?! Како је могуће линчовати Онога који контролише све медије сем једног (Национал), тајну полицију, униформисану полицију, парламент, ДОС, новац, Хаг, дипломатију, привреду, приватизацију, транзицију, здравство, школство, Храм Св.Саве, владу, донације, кредите, увоз, извоз, од недавно и војску, познавао је оне које ја нисам и понашао се као да им нешто дугује. Онда се одрекао дуговања. Ови њега. Али и то је само део приче. Суштина српске драме почива на судбини аждаје, гигантског месождера, који од свог стварања – негде пред крај Другог светског рата – до дана данашњег усмерава Србију, контролише Србију, једе непослушне, награђује слуге, гута све што цури изван актуелног рама (комунизам, патриотизам, реформизам….) и бљује ватру у име виших циљева. Аждају интересује само њена судбина; Србија није скупа кад су јој Срби јевтини. Неман живи у подземном свету, појављује се само кад треба неког застрашити и ритуално прождрати. То је тајно братство крљушти, то су витезови аждајиног репа, невидљиве судије и џелати, дилери неограничене моћи без икакве одговорности. Са аждајом нема заједничког становања, нема трајног примирја. Она тражи сталне жртве, месо, крв и ко јој то ускраћује мора да буде св. Ђорђе или покојник без наде у беатификацију.

• Она је потамнела од бриге; кад сам изван куће зове на пола сата. Мисли да сам безбеднији у стану. Први пут у заједничком животу нема опомена због нереда у купатилу. Боји се њих. Не зна колико је у праву. Да може, Беба би ме сам хапсио, лично стављао кесу на главу и мучио оним кожним СМ прибором што нам га је показивао у «Спектри». Кад боље размислим, можда ће баш тако и да буде. Ко би то боље урадио од човека примораног да ћути док смо Онај и ја разговарали шта да радимо са странком и Србијом. Беба никад није заборавио да се тих година само бринуо да нам оловке буду зашиљене а сендвичи мекани? А после су бриге постале веће: да ли су цистерне са нафтом прешле границу са Македонијом. Десет процената је десет процената а међународне санкције нису једино њега направиле милионером. Можда му асистира мој бивши новинар Чеда. Као директор ТВ Политика био сам веома строг према њему. Само зато што је имао талента. Кад сам га први пут видео пијаног рекао сам му: «Чедо, мислио сам да ћеш једног дана бити Тијанић, али ти никада нећеш одмаћи даље од Тирнанића»!

• Чеда изгледа највише потресен; са разлогом. Био је најближи онима који су пуцали у Онога. Љубио се с њима, дружио се с њима, ишао у Прешево да посети легионара, виђали се на Хиподрому, кампу. Као сваки дечак дивио се његовој вештини и снази, предаторској природи човека који је убијао и могао да буде убијен. Двоструко издан – онај којем се толико дивио убио је, кажу, другога којем се такође дивио. Дечак сада рида. Нећу да му поставим ниједно питање; нека све рашчисти са собом. Но, неће бити добро ако своју тугу, свој жал и своју грешку, хоће да спере туђом крвљу, туђом кривицом, свирепошћу или спремношћу да сад пуца ситном сачмом на све који знају ко се с ким дружио и зашто. Мали је ово град за «велике» људе.

• Сад истражују како је Београд сазнао с ким је Чеда ишао на скијање у Француску. Прво, не знам зашто је то државна тајна. Он је само вођа једне парламентарне коалиције. Друго, медији објављују да је тајна могла бити проваљена само прислушкивањем његовог телефона?! Ха! Све је много комичније; девојка или жена богатог приватника у чијем ресторану Чеда највише воли да једе, гледајући звери у Зоолошком врту, похвалила се другарицама с ким њен дечко иде на скијање. Исто је урадио и један хирург. На све то надовезао се и један бивши аркановац који сада држи ноћни клуб до тог ресторана. И он човек скија. Ето, тако је дошла до новинара та страшна ствар. Али, тако је до новинара дошао и састав те скијашке репрезентације Србије. Тај састав, то је Србија, то је социологија, то је политика и то је психијатрија. Ја сам све чуо од Дане Драшковић. Њу бар не могу да оптуже како је сарађивала са убицама свога брата. Зар сам рекао – «не могу»? Каква наивност у мојим годинама.

• Знам какав је данашњи однос снага на врху. Демократска странка представља за ДОС оно што за обичну војску представља војна полиција. Човек који има највећу моћ јесте Беба, мада формално није члан странке нити има функцију, ако не рачунамо гебелсовски положај у Бироу за комуникације. Његова моћ проистиче из система султанизма, којег је Онај направио. Снага на врху српске пирамиде моћи мери се – без обзира на формални положај – близином, дужином и врстом пријатељства са Оним којег више нема. Као породични пријатељ, као особа која верује да је битно утицала на стварање Онога, као богат човек који није зависио од страначке милостиње, особа са многобројним контактима у мафији, градска фаца која има широк круг познанстава из доба кад је радио као конобар на броду Савски галеб, сада кадровски комесар и контролор медија и полиције, Беба је заузео позицију броја један. Нико се није бунио – он има статус извршиоца тестамента. Иза њега је Чеда, онда Живковић, два празна места па Гордана.

• На телевизији ових дана гледам министра културе Лечића. Бедан глумац, али јак министар. Каже, цитирам – «Ја сам задужен за свест нације»?! Не могу да верујем. Не желим да се присећам кад је то у Европи последњи пут речено. Знам да га је Онај волео као што се воли грип, али Лечић прича како су били велики пријатељи и како је на последњем сусрету јурио до паркинга за њим и питао – «Кад ћемо се видети»? Онај, улазећи у кола и затварајући прозор, «сетно» је рекао –«Једног дана». Видите, каже министар, дуго сам размишљао шта је тиме хтео да каже. Ево ја знам; хтео је да ти каже, Лечићу, да му се скинеш с курца јер има озбиљније проблеме! Баш тако, познавао сам га боље од свих којима је био окружен и знам да је то била његова тестаментарна порука теби. 

• У новинама, колумнисткиња са прасећим прстима помиње слобистички термин «издајице» а не «криминалци». Наиме, у издајнике можеш да учланиш кога хоћеш, чак и оне по којима се види шта све не знаш у новинарству. У мафију само онога који то јесте. На телевизији се појављује други омиљени израз Станета Доланца – «специјални рат». Церовић у «Времену» каже, што се њега тиче, ванредно стање и постројени медији могу да трају десет година. Њему ништа не фали. Жаре, његов главни уредник, узалуд паметно збори – »Не смемо пристати да се дебата о грешкама државе и пропустима полиције претвори у дебату о медијима». Коме прича?! Јањић, шеф Бете, тражи хапшења новинара. Предлажем га за будућег шефа Централног затвора. Никакав губитак за новинарство, велики добитак за стражарску службу. Новинар који је умешан у криминал или у атентат није више новинар већ криминалац, али Јањић воли да хапси новине и новинаре. Каже да му је тек сад јасно зашто је Национал забрањен?! Ниједан новинар у Србији, сем њега, то не зна. Сем што Американци сумњају да иза новине стоји Мандић а онда и снаге које «подржавају» Караџића и Младића. Јесте, сви знају да смо се Поповић (главни уредник) и ја најели меса на Палама. Још и да Дана пише колумну у новини која има везе са убицама Веселина, Звонка и остале двојице. 

• Лето пред Слобин пад провео сам два месеца у Црној Гори. Углавном по Будви, Подгорици, Пржном, Херцег-Новом. Једног дана сретнем Зеку Божовића, човека од великог поверења Онога и са њим Горана Весића који се тамо склонио од служења војске. Са пријатељима из Београда који су били на одмору, па смо се свакодневно виђали, углавном сам проводио време на тераси кафанице Код Зага. Но, наш мир је трајно нарушен. Сваког је јутра долазио Весић, остајао читав дан, седео за нашим столом, досађивао и никад није платио ниједну рунду пића или јела. Никоме се није допао. Сутрадан по виђењу Весић, видело се да жели Ономе да буде користан и са даљине, молио ме је да предлоге и анализе које сам слао Коштуници, штампам у дупликату и дајем њему како би их слао у Београд по специјалном куриру. Најпре сам га понижавао да пише руком док ја гласно диктирам по два сата усред кафане и пред очима полунагих гостију. Онда ми је досадило да будем духовит, па сам штампао по два примерка својих предлога и анализа. Наравно да сам то радо учинио и наравно да сам Коштуници рекао да дајем Ономе преко Весића готово све што пишем, сем ствари везаних за самог Коштуницу. «Код Зага», омиљене летње терасе Ђукановића, навраћала је доцнија заменица Бебе у Бироу за комуникацију српске Владе – Катарина Спасић, тада на специјалном задатку у Црној Гори, али се држала подаље од мене. Као да се нечега устручавала, мада смо обоје знали шта је у питању. Тачније – ко је у питању?

• Изгледало је да смо Онај и ја закопали ратне секире, јер је – по речима Весића – Онај питао шта ја мислим о ситуацији и какви су изгледи да Слоба падне. Тако, после заједничког рада на његовом преузимању странке, затим избора 93. па слогана Поштено, медијске кампање за његов лик и дело («Ђинђић-Демократска»), затим акције против избора 96. када сам по Вуксановићу, његовом потпредседнику, послао онај лик из цртаћа (Елмер), са магарећим ушима, који каже «И ја верујем да ће избори бити поштени», сада сам поново радио нешто за њега мада већ дуго нисмо говорили. Моји пријатељи знају да смо Онај и ја у «мимоходу» од часа када ме није довољно подржао после отпуштања са ТВ Политике. Неколико година доцније, за време протеста, стојимо нас неколицина на тротоару а средином улице Онај и Веља из Чачка предводе сто хиљада људи. Мој бивши пријатељ, две године смо заједно са децом летовали, види мене, његови знају да не говоримо, моји знају да смо у свађи, али Онај пређе улицу дође и пружи ми руку. Он каже – «Здраво, Саша», ја узвратим –«Здраво, Зоране». Било је то, сад знам, наше последње виђење. Био сам веома задовољан његовим гестом, мада ни данас не знам је ли то била неугода да прође крај мене као да ме не види, несналажење, тренутна слабост или став? Не знам. Никад више није допустио да му се то деси. Последњи пут кад сам срео Ружицу срдачно смо се, као увек, поздравили. Рекла је – «Ваша свађа траје предуго. Ја ћу да помирим вас два јарца». Каже ми њихов пријатељ да је пробала. Одговор је био такав да никада није поновила такву грешку. Слоба је владао још четири године од тог дана. 

• По Весићу сам слао предлоге и анализе, највреднији, сем маркетиншких, односили су се на методе продирања ДОС у војску и полицију те објашњавање сваком Слобином функционеру да ће цена репресије над народом, за свакога од њих, бити већа од цене пуштања Слобе низ Дунав. Идила са Весићем трајала је до мог одласка у Будимпешту. Тамо сам месец дана радио, као аналитичар волонтер, у пресс-центру страних новинара којима није био дозвољен улазак у Југославију. Прво лице у ослобођеном Београду које сам видео био је Жарко Кораћ. Знао сам да то није добар знак. Овај најгрђи изданак свог оца и стрица волео је да са мном шета градом, само онда га пролазници нису псовали; волео је да пије кафу са мном, није било много мазохиста за то. Скинуо сам осмех с лица – годину дана нисам био у Београду – кад је новопечени лидер хладно рекао: «Шта сад кажеш, Тијанићу? Писао си да смо ми из српске опозиције ромски дувачки оркестар који свира испод сваког прозора са којег бацају ситниш и онда се тучемо за паре»! Верујем и сад да је то тачно, рекао сам, мада сам због тога жалостан. Доцније сам сазнао да је тих дана, пред Оним, хвалио мене и одмах добио строги укор и упутство за право тумачење Тијанића. Било је то претпоследње виђење са Жарком. Последње, у истом кафићу, разговарам са Ерлангером, звездом америчког новинарства, наилази Кораћ. Стив зна Жарка боље од мене. Ја понизно устајем, клањам се као јапански конобар и гласно велим- «Поздрављам власт». Ерлангер се загрцнуо од смеха, добро познаје Србе. Кораћ само одмахне руком и кораком трудног пацова утече низ Јакшићеву. Већ тада је овај професор, који никад у животу ништа није радио сем предавања, у српској влади задужен за здравство, школство, медије и питања цигарета?! Моша Пијаде је имао мања задужења код Тита.

• Када и како сам схватио да Онај није заборавио нашу свађу? Телефоном из емиграције разговарао сам са Кораћем, Човићем, Михајловићем, Мићуновићем и осталима. Тражили су од мене да неколико пута интервенишем код Коштунице због разних проблема. Веровали су да се Воја и ја чујемо дневно, што није било тачно. Најкрупнији инцидент је искрсао кад су ови Хегели тражили да Коштуница иде на унутрашње ДОС изборе против Војислава Михаиловића из СПО и да се победник супротстави Слоби. Коштуница је, логично, то одбио и отклонио сваку могућност даље сарадње са ДОС. Целу ноћ су ме звали и малтретирали уплашени лидери да ће их Воја оставити на цедилу. Додао сам мало страха рекавши да бих и ја прекинуо сарадњу са њима да ме терају на прелиминарне изборе у ДОС а верују како могу да победим Слобу?! Саветовао сам ипак да се у рану зору построје, по висини, да сачекају Коштуницу на рампи у Бубањ-потоку, куда се враћа из викендице, прочитају извињење и саслушају његову пресуду. У међувремену, пробудили су Онога и рекли да Воја, љут, вероватно неће на изборе. «Боли ме к****», узвратио је Онај – «сутра предлажем Динкића за носиоца листе». Срећом, инцидент је изглађен. Ноћ после избора а пред револуцију, кад сам се спремао пут Београда, зове ме Коштуница и пита за мишљење. Кратко сам рекао:» Брани сваки глас као да ти од тога зависи живот, јер ти од сваког гласа зависи живот». 

• Но, поменута група лидера – тројицу сам једва убедио да подрже Коштуницу јер ће их, у супротном, сопствено чланство оставити и направити од Воје транстраначког лидера и тиме излити политику изван странака и институција – узимало је као готову ствар да ћу ја водити кампању ДОС. Наравно да сам прихватио, без обзира на опасности повратка у Београд, још увек је стајала оптужба да сам умешан у убиство Павла Булатовића. Неко од њих је то поменуо на састанку ДОС. Онај је само промрмљао да ће доцније изнети свој предлог. Сутрадан је предложио себе и Чеду. Онда су лидери рекли Коштуници да ће њихову кампању водити Онај и Чеда, па могу тај посао слободно да радим за њега (о томе уопште нисам разговарао са Војом, мада сам такву понуду сматрао логичном). Коштуница је, међутим, већ имао Љиљу, она се бојала мог ангажмана и тако сам остао по страни. Кад сам видео резултат, није ми било криво. Кад сам видео шта је она урадила доцније са два Војина избора за председника Србије (нисам позван да учествујем ни у томе) јесте ми било криво. Љиља се владала као да је Воја Ајнштајн, али да је она власница лиценце за експлоатацију теорије релативитета. Сумњам да ће се то икад променити. Чудесно самоубиство Воје женском руком.

• Чим сам дошао кући, потражио ме Михајловић и рекао да су на ДОС решили да одем за генералног директора Политике, да је то и Свилановићев предлог (он је био задужен за медије). Прихватио сам, под условом да је то предлог читавог ДОС. Дуле каже да јесте. Сутрадан сам видео да греши. Наиме, кад смо отишли код Љубе Шиптара, који је био председник Управног одбора Политике, и када ме Одбор изабрао за директора, видели смо да Онај, Чеда, Беба и Весић не могу то да прогутају. Чеда је организовао неколицину људи из Синдиката, затим пет новинара, оног Рибникара, човека без имена, који су ме у листу Политика прогласили «човеком пропалог режима»?! Упркос противљењу Душка и Љубе, одмах сам потписао своју оставку на тај посао видевши на шта су спремни они за које сам веровао да стоје на истој страни где и ја. Био сам званични генерални директор Политике један дан, без да сам у њу ушао пошто је на снази била забрана мог уласка још од времена Жике Миновића. Сутрадан је револтирани Свилановић поднео оставку на место координатора медија у ДОС и тиме ме задужио. Нисам пропустио прилику за серву. Објавио сам текст у којем сам оптужио Рибникара и његову неспособну банду да су били новинарска СС-дивизија која никада није произвела ниједан текст против фирера али су сад они победници а ја губитник. Е, то је теорија релативности. Уз то, наследник презимена Рибникар, податак је тачан, свих година слобизма коштао је Политику хиљаду марака дневно!? Пута тринаест година. Али, оно што сам те ноћи схватио није било лако «за поднети»: после годину дана емиграције, после три године без посла у Слобиној Србији, за мене неће бити посла ни у Србији којом влада Онај. Доцније су ми рекли да је Коштуница предлог за моје постављење подржао као што подржава већину ствари. Нисам му то узео за зло. Љиља је већ радила своје.

• После грког сазнања да ћу и даље живети у ванредном стању, догодила се још гора ствар. Новина која се отимала за моје текстове у доба Слобе (Блиц-њуз) никада се више није јавила да ми понуди сарадњу у страху од Онога. Тих сам дана објавио пророчки текст којим доказујем да ће различити методи између Коштунице и Онога, неминовно произвести политичке разлике које ће довести до њиховог сукоба. Текст је објављен у дневнику « Данас». Наслов «Зашто Коштуница неће преживети Ђинђића». Оштро је узвратила Весна Пешић упозоравајући ме да је доста тих прича, да је ово ново доба, нови људи и да политичких сукоба унутар ДОС нема нити ће их икада бити. Одговорио сам Весни као да одговарам на писање Видовите Зорке. Од тада, храбри, поштени уредник Грујица, друг са факса, никада од мене није затражио текст и прелази на другу страну улице када ме сретне. Обруч је био савршен; нема писања, нема појављивања, нема посла. Тијанић не постоји. Беба, Весић и Чеда обавили су свој задатак стаљинистичког окружења, обједе, прљања и претњи уредницима на савршен начин. Са кућом Политика сам у рату – нема пролаза; са Новостима никад нисам стајао добро, Мања има радар који га држи уз Онога – нема пролаза; у «Времену» би више волели да сам мртав, него да напишем нешто за њих – нема пролаза; у НИН-у се плаше и кад прођем Цетињском (нису објавили ни ред о лажним оптужбама против мене и емиграцији) – нема пролаза; на РТС – ни говора; остали медији – ма какви. Рекао сам жени – »Возићу такси, али нећу да имам посла са онима».

• Одмах иза те афере зове ме Човић и пита:»Који ти је к****?». Добро, кад те тако питају знам шта је у по среди, мада не знам о чему се ради. Он каже да је већина лидера ДОС, затим неки главни уредници и угледници, добила поруку на мобилним телефонима – »Ако ме не подржиш за директора РТС, заклаћу те» и потпис «Тијанић». Питам – да ли је на дисплеју мој број, каже да није. Онда установим да је порука послата преко компјутера којем се не може ући у траг. Значи, само недељу дана од доласка на власт Онај има људе, тактику, опрему, спреман је да некога уништи зато што предвиђа да у некој следећој борби нећу бити на његовој страни. Или простије, неко од његових због нечега жели да се освети. Пишем текст о томе за бањалучке Независне новине и питам јавно – јесмо ли добили новог господара живота и смрти, новог управљача судбинама људи? Две године иза тога, исти ум објављује телефоне моје породице у еротским огласима. Чак и оне којих нема у именику. Каква конзистентност, какав аутопортрет једне политике, једне феле недовршених људи. У међувремену, добио сам десетине претњи убиством, обећаван је масакр моје породице. Кад сам проверио један телефон са којег су звали (обично са говорнице) речено ми је да је тај телефон заштићен и не могу да ми кажу коме припада. Онда је штампан летак са сликом мог аутомобила и свим подацима и подељен по српском парламенту. А тај (половни) аутомобил сам зарадио, нико ми га није поклонио. Ни држава, ни мафија.

• Појавио се Богољуб. Дошао је код мене са братом Драганом. Пита: како ће ићи ствари у Србији? Радиће најпре сви заједно, рекао сам, онда ће Ономе да порасту апетити, одвојиће се од Коштунице, сукобиће се на изборима и на крају Онај губи. Практични Боги каже:»Е, дођи поново да радиш и направи од БК оно што треба да буде». Тако сам код Карића добио посао као оне године кад сам због помагања Ономе добио отказ са ТВ Политике. Но, како је време одмицало и Онај се ширио, за БК је било све мање правог посла. Богија су најпре звали, онда уцењивали, претили, свакодневно се Беба и Весић обрушавају на њега причајући како би му радо помогли код Онога – али не могу, јер држи мене на БК.Видим, Боги ми поштено говори како стоје ствари, каже да ће кренути на његову банку и мобтел, да хоће потпуно да га униште и мора да примени рецепт којим се спасио код Слобе. Отишао је код Онога, заузео је позу коју Лојола зове «послушност леша», понудио телевизију, банку, људе, помоћ код странака и медија које држи и пакт је склопљен. Ојадиће га, али га неће уништити. «Одоше муда, Тијанићу», стално ми је говорио Богољуб објашњавајући основну разлику између Онога и Коштунице: «Како не схваташ, овај твој ће ми опростити ако победи, али ако ја подржим Коштуницу а победи Онај, глава је у питању». Шта да додам тој необично тачној теорији? Весић све чешће зове главног уредника БК, овај ми каже да га практично врбује да прода мене и Богија. Видим, неће ту бити још дуго посла за мене. Разговарам са Богијем и нас двојица договарамо репризу игроказа: добровољно идем, да не привлачим громове и љутњу Онога на целу Компанију и тиме омогућим потпуну предају њихове телевизије. Као Немачка 45. Рукујемо се и растајемо. Без љутње, јер је према мени увек био изузетно фер. Кад није био фер, налазио је начина да ми се одужи. Углавном пробајући чаробни трик са новцем. Раније, нисмо се видели једно две-три године и сретнемо се у Црној Гори, обојица у емиграцији због Слобе. Каже ми, са устручавањем, како је покајнички рекао Милошевићу да сам га ја наговорио да се кандидује за председника. Смејемо се, обојица знамо шта сам му рекао: да у кампању уложи десет милиона марака, мени да плати три милиона за вођење кампање и да гарантујем ТРИ одсто гласова! Сада бих му за исте новце дао више.

• У међувремену сукоб два најјача центра моћи постаје све извеснији. Скупљају се екипе, тргује се савезништвима, заузимају се позиције. Један од ретких пријатеља Коштунице разговара са мном и пита ме, још сам био на БК, да ли бих отишао код председника да радим као саветник за медије. Никог сем Коштунице тамо нисам познавао. Знајући природу странке и менталитет његовог окружења, не верујем да гину од жеље да ме виде на месту центарфора или голмана. Али, одлазим са БК, нигде не могу да пишем, наћи ћу се усамљен као Душко Дугоушко на брисаном простору између две тешке артиљерије; прихватам понуду. Разговарам са Љиљом, која је – без директне формулације – изнела предлог: ако признам да сам целог живота сањао да радим са њом, ми смо пријатељи и мени је у кабинету живот лак. ј**и га, изабрао сам тежи пут. Са Војом сам имао само један разговор на тему шта радим. Како сам схватио, практично ништа – све је радила Љиља. Но, ма шта да радим, рекао је, не смем да користим Њихове методе. У том случају неће стати иза мене.

• Два дана пред мој прелазак у кабинет, Коштуница и Онај чекају Мила Ђукановића на степеништу Палате Федерације. Све ми то сутрадан, не без извесног задовољства у гласу, препричава Воја. Пошто се чекање одужило на пет минута а теме о којима су причали већ су исцрпљене, после минут неугодног ћутања Онај пита: «Да ли је истина да узимаш Тијанића за саветника?». Воја је нешто злурадо промрљао као «ма да, али шта је то важно». Допала ми се прича, али ме и замрзла. Они Други имају неку врсту психолошких портрета свих чланова Кабинета и по томе планирају своје акције. Нешто им се у мојем портрету није допадало и ја сам ускоро открио да представљам објекат на којем су Његови вежбали суровост, стаљинизам, вештину у хајци, подмуклост и безобзирност, будући да је мета постала читава моја породица. Нисам им остајао дужан, подсмевао сам им се, раскринкавао њихову блискост са мафијом, обећавао да свако моје појављивање кошта ДС један проценат гласача мање. Дошло је дотле, кажу колеге, да више нико из ДС није смео да изађе са мном на телевизијски дуел. Повремено се Живковић одважио. Боље за њега да није.

• Ускоро су заређале афере. Убију Гавриловића, ја са породицом на одмору у Словенији већ данима. Телефоном разговарам са пријатељем и намерно лажем да сам у Италији. Весић одмах изјављује да је Тијанић пренео информацију Блицу о Гавриловићевој посети Кабинету и да се одмах морам вратити са одмора у Италији. Одакле зна где нисам?! Никога не интересује ко је убица, сви питају – шта је покојник донео од докумената? А ја, да се насмешим, у Кабинету ни свој посао нисам радио. Углавном сам из медија сазнавао кад су председникове конференције за штампу; камоли да радим још и полицијски посао. Кад сам се вратио са одмора, кажем Коштуници да је мафија основни проблем Србије, да је мрежа убица и налогодаваца нетакнута, да је откривање убица Стамболића и Ћурувије стартна тачка Нове Србије. Истовремено, кажем да Они не признају постојање мафије, да се не усуђују да крену на њу и да је то најслабија тачка Онога. Као да им нешто дугују. Зато проблем убица Стамболића, Ћурувије и новинара Пантића треба ставити у први план. Онда дође смена на БК и Онај постави Марића као жиранта да ће све што Беба замисли то бити испуњено. И мало више. Морао сам да то прокоментаришем, јер је пуфнасти Марић нешто лајаво рекао о програму и људима са БК. Тада сам помислио – како Онај може да трпи у кући тандем Марића, како му од њих не припадне мука? Записао сам: он има права на своје пријатеље, а ја на своје гађење. Али, закључујем да се Онај неповратно променио; у времену док смо били пријатељи, никада Мариће не би пустио у кућу. Зашто Јоца и Лука да мисле како тако изгледају људи.

• Онда је, не пишем баш хронолошки, дошла афера са Делимустафићем. Срео сам човека у препуном кафићу, нисам га познао, пријатељ је рекао ко је, руковао сам се с Алијом, платио туру пића и отишао. Још пре ратова се причало да је добар са нашом војном обавештајном службом и нашом полицијом. Уопште нисам био изненађен да је овде потражио уточиште пред проблемима у Босни. Е, онда сам схватио шта значи машина за млевење меса. Најпре је неко (Весић) написао текст о економском подухвату Делимустафића и Тијанића који намеравају да оснују муслиманску телевизију усред Београда, који је као што знамо после Меке и Медине веома јак исламски центар (ха), онда да спремамо рушење српских медија увођењем монопола на новинску хартију – која је на слободној листи за увоз. Покушавају да увуку и Дракулића, испробаног пријатеља Коштунице. Али, коме су важне чињенице, коме је важна истина? Онај који намерно иде у сукоб са Коштуницом сматра како један од људи који умеју да говоре и пишу – то сам ја – мора бити јавно линчован, провучен кроз катран и перје не би ли његове речи Србима мање значиле. Ако им уопште нешто значе. Текст је објавила подгоричка Публика и неки листић из Новог Сада, мада је Весић нудио свињарију свим редакцијама. Онда се јавила Међународна кризна група коју плаћају овдашње газде. Сутрадан је Живковић на пресконференцији рекао да је веома опасна ствар за државу што саветник није пријавио зликовца који је на потерници Интерпола и који је убијао наше војнике по Босни?! Крај знате, (сироти Живковић), наш суд је гонио Делимустафића само за лажну личну карту. Онда се јавио Весић, па Кораћ и на крају Онај. Рекао је да хитно заказује састанак Савета за националну безбедност, да је држава угрожена и да се кривица саветника мора измерити. Људи моји, кад је убијен генерал Буха није заказана седница тог Савета. Цео град прича да сам ухапшен; телевизија Пинк, Политика и БК по двадесет пута дневно читају о мени и мојој кривици. Схватам да ме желе шест месеци у истражном затвору, затим да кажу –«Извини, ништа нисмо нашли». Скотови. Али, систем показује шта може. Моју мајку пред телевизором погађа мождани удар. Све што могу тада јесте заклетва, ако умре, да ћу Митровића са Пинка испећи на ражњу. Годину дана доцније Митровић објављује број те 82-годишње старице у еротским огласима, да би се осветио мени. Печен је, само још не зна. 

• Афера траје двадесет дана. Чујем да су Михајловић и Човић хладили Онога на Савету рекавши да за мене не постоји основа ни за привођење а камоли за суђење. Притисак постаје ужасан; искључујем телевизор у кућама свих Тијанића одмах кад приметим да ноћима остајем будан, да тек после пола литре вина идем пред зору да се сит наспавам. Од пет до пет и петнаест?! Сину, који обожава да упали ауто, не дозвољавам да се приближи колима нити да негде иде са мном. Људи који су ме, после Славкове смрти, месецима зачуђено гледали на улици и питали – «Зар си још жив» – учтивија форма: «Зар си још овде?», сад ме питају «Зар ниси ухапшен?». Добри, традиционални, српски хумор. Седим само са пријатељима који су ме својевремено, у време диктатуре, превели у Босну без обзира шта је Слоба могао да им уради. А могао је шта хоће. Неки другови избегавају да попију пиће са мном, жене их моле да се клоне опасности. Други седају, прекрсте се и кажу –«Ваљда ће бити прецизни кад си толико глават». Трећи питају где су ми телохранитељи. Његови проносе глас да ме чувају војне «кобре». Смејем се томе са пријатељима и зовем их «змијама». Каква реприза атмосфере пред Славкову смрт?! Каква употреба истог механизма, истих медија, истих аутора, све за рачун нових господара. Каква друга реприза данас? До мене долази вест како ДБ туче ухапшене пријатеље Делимустафића постављајући само два питања:»Да ли је Тијанић водио Делимустафића код Коштунице» и «У случају сукоба у Босни да ли би Коштуница интервенисао војском». ј**ала их питања. Један од мојих добрих познаника долази код мене, каже да током ноћи бежи из Београда, да је те вечери имао страшан разговор са Бебом који од њега тражи да напише изјаву како је присуствовао разговору Делимустафића и Тијанића на тему како укинути четири годишња доба изнад Србије. Тај пријатељ још не долази овде. Боље. Можда га Беба, у функцији губернатора Србије, данас лакше сломи. Пишем и објављујем текст –«Могу ли да будем против Ђинђића а да останем здрав, жив и на слободи?». Ништа ми се није десило.

• На врата долазе полицајци и траже да у МУП однесем своје пиштоље за које имам дозволу и плаћам порез. Из авиона, изнад Атлантика, зове ме Коштуница, који је кренуо у Вашингтон и тражи да не идем у МУП. Шаљем тамо адвоката; враћа се, каже да нисам направио ниједан прекршај али је начелнику наређено «одозго», да ме разоружају. Ако до подне не однесем пиштоље, по мене долази интервентна јединица са калашњиковима. Добро смишљено. Упркос Коштуници, нећу да ми пуцају у врата док је он у Вашингтону, пакујем пиштоље, носим у МУП Нови Београд. Тамо гласно и страшно вређам генерала Лукића, затим шефа ДБ Савића, Бебу, Јањушевића и Милића, предајем оружје. Шаљем поруку Михајловићу питајући га – да ли се ово ради уз његову сагласност како би ме неко лакше убио? Сутрадан долази на врата други полицајац и уручује ми позив да подигнем оружје из МУП. Шта је, бре, то? Какав сам ја јебени саветник председника државе ако ми на врата сваког дана звоне полицајци типа узимала-давала? Прво сам помислио, параноја је забава за целу породицу – скоро као инцест – да су узели моје оружје, убили неког током ноћи, враћају ми сутрадан, налазе жртву, упоређују балистички извештај и смештају ме у затвор. Тражио сам од МУП да потпишу како из привремено одузетог оружја није пуцано. Колико сам схватио Онај је тражио да ме разоружају, а Михајловић – био на путу – чим је дошао, вратио ми је све. Но, кад су две бомбе експлодирале на вратима ДСС, пред Коштуницом сам целокупно руководство полиције малтретирао не више од пар сати. Мало мало па сам подизао чашу и наздрављао:Е, па кад код вас овако експлодира, опет да се видимо у здрављу и весељу! Препричавао сам одузимање оружја и уживао што се зноје пред Коштуницом. Ниси требао да ме псујеш у полицији, каже са смешком пуним разумевања генерал Лукић. Па нисам само тебе, псовао сам и Душка, кажем.

• Мој петнаестогодишњи син тих дана долази из школе, пита мајку зашто хоће да ме хапсе, тражи Национал којег смо сакрили од њега, узима, гледа насловну страну са огромним словима – «Ђинђић хапси Тијанића», иде у своју собу и затвара врата. Шта да му кажем? Отац, којем је драго што се курчим у свим режимима, сад дрхтавим гласом пита да ли бих можда могао коначно да се мало смирим и пустим их да на миру умру? Овако, не могу да издахну и да ме оставе у проблемима. Имају по 82 године а дочекаће стоту. Сами су криви кад сам им једне давне ноћи баш овакав пао на памет.

• Не требају ми истраживања, анализе, анкете, пиплметри; сведок сам какви су Његови људи, какав је систем којег праве, какви су методи којима се служе. Колики је раскорак између онога шта причају и шта раде? Како вешто скривају морал који примењују а не проповедају и како се заклињу у морал који проповедају, али га се не придржавају. Ја сам пример шта су и ко су Његови, какви су и шта је њихов циљ? Њих не интересује Србија, смеју се на реч демократија, зацене се кад потржеш слободу медија. Умиру од легализма. Они хоће ВЛАСТ! Ничим ограничену, пуну власт, без одговорности, власт над државом, привредом, судбинама људи, власт над породицама, над законом. Они су направили мрежу, маскирану лозинком о реформи, пирамиду од медија, тајне полиције, њихових пријатеља из мафије, уцене банкара, крупних капиталиста и тај систем може да сломи сваког човека који одбије њихову истину, њихову верзију Србије, њихов вредносни систем, њихове лажи о војном пучу Коштунице, намештају у авиону за Кину, њихову религију да у Србији постоји само један човек, само једна странка, само једна екипа која може да влада. Направили су странку као војну организацију са чиновима, дневним рапортима, извиђачима, артиљеријском припремом, чаркарима, јуришем, освајањем тврђава, пљачком, силовањем, одвођењем у робље. Своје младе јаничаре воде у своју политичку школу, смештену у бившој галерији Неде Арнерић, доводе професоре за дикцију, држање, ход, писање, анализу, облачење, језике, безбедност, компјутере и после шест месеци шаљу их да управљају Србијом. То им је први, приправнички посао. Јадна земља. Генерално, правац није лош – Европа! Али не само да постоји наличје тог пута које је мрачно и препуно манипулација, већ тај пут не може да буде ничије власништво. Ни странке, ни појединца.

• Растурен је парламент, Маршићанин отеран уз јавно разапињање на крст (срамотно слабашна реакција ДСС, као да је неко изнутра био срећан због његове смене), медији постројени, ДБ представља само одбор ДС, Михајловићу постављају принудне управнике, креће приватизација и транзиција, парајлије се жале да их обилазе Весић и Беба и узимају колико треба, џипови лутају по граду, ниједно убиство није расветљено. Али, Онај упорно тврди да мафија не постоји, да ми претерујемо, да постоје други приоритети а не сукоб са мафијом које нема. Ако је то тачно – зашто онда толико телохранитеља око њих? Корупција досеже енормне размере, људи се боје, мртви падају по улицама, тајанствени суд смрти и даље заседа. Генерал Буха, командант полиције Београда, пет дана после своје смене каже да постоји мафија, убијен је као пас на паркингу (лекарка држи генералову главу док умире и пита га пред камерама :»Да ли вас боли?»). Ником ништа. Онда крећу пљачке, па отмице. Нестају најбогатији и враћају се осиромашени. Али, ћуте. Ћути и власт. Онда отимају децу. Воде женско робље у Албанију. Имају своје судије, полицајце, дебејце, компаније, дворце, кафане, свој сој и свој слој, натурају идеално-типски модел разбојника као друштвено пожељног модела за целу младу генерацију. Ко ради и учи тај је будала; ко верује у закон тај је луд. Претварају Пинк у свој духовни храм, фолк у своју химну, евро у своју заставу. Нико није довољно добар: једном страда Лабус, па Веља, онда Динкић, па Човић, затим Михајловић, па Исаков, затим Мићуновић, Коштуница редовно. Ја како се заломи. Неко, ваљда знате ко, штампа летак са мојом сликом, сликама мог аутомобила и женине мазде старе 12 година, све то дели медијима и у Парламенту. Кад год изађем из куће држим се за пиштољ као за мантру. Како живети у земљи која није демонтирала систем киднаповања, убијања и имунитета убица? Дајем интервју «Идентитету», сваки новинар у Београду зна да су га купили Земунци, и намерно кажем да мафија већ улази у медије. Нико не реагује. Понављам то на телевизији. Сви ћуте. Американци дају српској полицији адресу за фабрику екстазија. Срамота, а у медијима одушевљење акцијом. Говорим о судару структура од којих се старе боре да преживе, нове да их докину и да то добија форму грађанског рата који се води у затвореном кругу где већ падају главе. Мислио сам на генерала Буху, инспектора Баточанина, новинара Пантића…

• Овако је замишљена реформисана Србија: информативни програм Пинка, страначка полиција, коегзистенција мафије и власти, приближавање стила живота владајуће елите, мафије и старе слобистичке елите. Политика, криминал, корупција и контрола медија и даље долазе из исте корпе, само раде за другачије газде. Да кажем то директно: онај који је имао смелости и снаге да Коштуницу обори са власти, да га отера из парламента, да га одвоји од свих медија, парламентарних одбора, да узме власт у свим градовима, полицију, ДБ, спољњу политику, приватизацију, управне одборе, да себе лиши кишобрана убедљиве већине Срба коју води ДСС – тај је имао снаге да се обрачуна са криминалом. Само да је хтео! Био је то избор између живота и смрти. Тако банално, толико тачно…..

припрема: Предраг Поповић