“Република Косова”: правац – НАТО

Ана ФИЛИМОНОВА | 15.01.2013

Осакаћена Резолуција о Косову и Метохији коју је почетком јануара усвојила Народна Скупштина Републике Србије, у односу на првобитну верзију коју је предложио председник републике Томислав Николић, није ни међународно ни правно обавезујућег карактера. Резолуција представља политички акт (за њено неизвршење може уследити само унутрашњо-политичка санкција, но, у ситуацији када сви договори између Београда и Приштине у својој суштини противурече важећем српском Уставу, може ли ико озбиљно да брине за њену даљу судбину). Оштре дискусије, укључујући и Скупштину, су прошле и позиција страна је релативно јасно изражена. Главна карактеристика настале ситуације није се много променила: Београд је потврдио све раније споразуме са Приштином и своју спремност да на основу непромењених позиција на политичком и техничком плану, доведе преговарачки процес до краја.

Са једне стране, Резолуцуција није уопште нови корак, пошто се концептуално превише не разликује ни од плана Мартија Ахтисарија, ни од такозваног плана у четири тачке Бориса Тадића. Али са друге стране, она има судбоносан историјски значај, пошто “ставља све тачке над и” у друштвено-политичким дебатама. Власт је у ауторитарном виду продиктирала своју вољу: “не деловати на основу митова и бајки”, “не жртвовати ради људи са севера милионе других живота”, “сачувати оно што се још може сачувати”, и руководити се само суровом политичком реалношћу. Резолуција садржи формулацију о: “спремности Србије да пође на допунске уступке” уз примедбу “ако ти уступци не буду у супротности са њеним државним и националним интересима” (вероватно сва претходна догађања на КиМ и споразуми са Приштином томе не противурече). Све то ради достизања  – “чврсте основе за изградњу трајног мира и достизања пуне безбедности за све људе који живе на простору јужне српске Покрајине”.[1]

У овом случају политичка реалност се не јавља продуктом природног историјског процеса, него вештачког и насилног стварања реалности. Али Београд је напустио позиције, његова воља је сломљена. При том је очигледна журба, својеврсна грозничавост у спровођењу акција у последњих пола године, чак и у поређењу са мерама из времена режима Бориса Тадића (које су такође биле недвосмислено на истој линији). Усиљено јачање улоге Београда у процесу признања независности Косова сад је већ де-јуре (признање де-факто проистиче само из једне чињенице – постојања “Приштинске царине” на граници са Србијом, ма какве биле резерве на функционисање границе и царине). Промоција потпуног формирања и учвршћења “Приштинске државности” протиче као у неком “вакууму” које је потпуно изоловано од осталог региона. Погледајмо само један сценарио, чији развој подрива читаву конструкцију која се тиче “бољег живота грађана Косова и Метохије, мира и стабилности и европске будућности Србије и региона”.

Као што је познато, када једна страна одступа, тада друга неизбежно напредује. Тако је 13. јануара 2013. године, “Приштинска власт” обзнанила остварење свог следећег плана – трансформацију својих безбедносних снага (КБС) у “Армију Косова”. Званично је о томе у “Приштинском парламенту” говорио командант КБС Агим Чеку, који је са језуитском лукавошћу обзнанио и сферу компетенције будуће армије – “реаговање у ванредним ситуацијама, ликвидирање експлозивних направа и заштита грађана”.[2]Чеку је доследан у својим акцијама. Ова изјава представља тачну репродукцију онога што је изјавио у марту 2012. године: “Косово ће у 2013. години имати своје оружане формације, аналогне регионалним армијама”.[3]Главна улога у овом процесу трансформације отпада на армију САД.

Припрема трансформације огледа се у званичној одлуци КФОР-НАТО о постојању КСБ, која је донета крајем децембра 2012. године. У закључку се констатује да су “Косовске снаге безбедности у последње три године оствариле значајан напредак”. КСБ очекује добијање статуса “пуне оперативне способности” (главни оперативни показатељ стања војске). Завршну политичку одлуку треба да донесе виши руководећи орган алијансе – Савет НАТО-а, чија се одлука очекује у јуну 2013. године. Да ли неко може сумњати у позитивну препоруку? У пракси “пуна оперативна способност” значи завршетак формирања КСБ, способност њиховог самосталног функционисања у извршењу борбених задатака, а такође крај патроната КФОР-НАТО-а.[4]

Приштина је још током распламсавања кризе у лето-јесен 2011. године, када су јединице КФОРА и ЕУЛЕКСА примењивале силу све до употребе борбеног оружја против српског цивилног становништва, са циљем наметања власти Приштине Србима са севера покрајине, изјасниле кристално јасно о главном борбеном задатку КСБ. “Република Косово” намерава да примени јединице КСБ за регулисање стања на северу Косова и тако замени јединице КФОР-НАТО на граници са Србијом. О томе је недвосмислено говорио и “премијер” Хашим Тачи 21. децембра на заједничкој конференцији за штампу са Ангелом Меркел, када је подвукао да је “Косово формирало безбедносне структуре способне да заштите мир и поредак у свим деловима државе.[5]Не заборавимо на програм који је изнео Тачи: “позиција косовских институција није и неће бити промењена. Неће бити ни сецесије, ни специјалног статуса, ни аутономије у било ком делу наше државе”.[6]У априлу 2006. године, КСБ је почела са применом борбених дејстава: спроведене су десетодневне војне вежбе “за решавање ванредних ситуација” у рејонима Пећи, Гњилана и Призрена, под контролом КФОРА.[7]

У састав КСБ улазе бивши борци терористичке ОВК. Средином деведесетих ОВК је ујединила узајамно сукобљене диверзантске формације Албанаца. ОВК је обучена из иностранства, од стране специјалаца, по НАТО стандардима. Већина бораца ОВК из периода 1990-1996 прошла је кроз диверзантско-терористичку обуку у базама у Албанији. Позната места за логорску обуку су места на северу земље: Тирана, Елбасан, Драч, Кукес, Крума, Бајрам Цурија, Тропоја и др. Припрему бојевика су омогућили и пружили прикриће легални државни органи и институције Албаније, укључујући тајну службу SHIK, полицију, армију, амбасадеи др. У састав ОВК улазили су и “пси рата” из иностранства: “Атлантски” батаљон, укључујући најамнике из САД Канаде; «Абу Бекир Садик» и «Браво» – најамници из редова муџахедина.

После НАТО агресије на СРЈ 1999. године, ОВК није била разоружана. Прикривајући се иза Резолуције 1244, која је говорила о демилитаризацији ОВК(!), она је одмах трансформисана (септембар 1999) у Косовски заштитни корпус (КЗК) и Косовске полицијске снаге. (КПС). Међутим, карактер њене делатности и борбени задаци нису промењени.  У складу са подацима низа западних служби, погроми неалбанског становништва у марту 2004. године, организовала је АНА (филијала ОВК створена 2001. године, која се први пут огласила у терористичким акцијама у Македонији), вероватно уз сарадњу са КЗК.[8]Без ометања наставља са својом делатношћу и тајна служба SHIK. Почетком фебруара 2012. године, бивши Тачијев сарадник, заменик председника косовског покрета “Самоопредељење” Реџеп Сеелими, са позиције посланика “скупштине Косова” упозорио је на наставак делатности SHIK-а, која прети (између осталог и физичком ликвидацијом) и уцењује политичке противнике “тираније Хашима Тачија”.[9]

У складу са Ахтисаријевим планом, КЗК је трансформисан у Косовске безбедносне снаге. Немачка је за ту трансформацију издвојила 7 милиона евра и о томе је говорио немачки министар одбране Језеф Јунг.[10]Са своје стране и САД је КЗК-у пружила свестрану подршку, издвојивши 22. јуна 2011. године за њихов развој 2.5 милиона долара. Тим поводом је Мајкл Мерфи, вршилац дужности амбасадора САД у Приштини, изразио увереност да ће се у будућности КСБ интегрисати у регионалне и атлантске структуре.[11]Тада је командант КФОРА Ерхард Билер предложио шефу Генералштаба војске Србије М. Милетићу да укључи КСБ у регионалну сарадњу у сфери безбедности.[12]Потом је 27. јуна 2012. године,  ступио на снагу споразум “СОФА” између владе САД и “владе Косова”. Једна од тачака је и проширење у оквирима Програма државног партнерства садрадње КСБ са националном гардом Ајове. Национална гарда је својеврстан патрон КСБ. САД између осталог сваке године “Републици Косово” издвајају између 5,5 и 7 милиона долара за војну обуку и војно одржавање и опрему. Укупан буџет КСБ износи 35 милиона долара годишње. Бројни састав КСБ бојевика обучених у војној академији Форт Блис (Тексас) и у неколико војних колеџа САД. Но, не заостаје ни Немачка – војни службеници КСБ тамо спроводе војно-тактичку обуку. Члан “косовског парламента” Реџеп Селими, оперативац КСБ, констатује: “Ми желимо да завршимо наш рад што је могуће пре, јер ми морамо да ступимо у НАТО”.[13]

Не треба да нас доводи у заблуду стање званичног бројног састава КСБ: У складу са Ахтисаријевим планом то треба да буде 2. 500 војника и 800 резервиста. Косовска министарства не скривају тајне по питању КСБ, да су од 2008 до данас три генерације регрута из састава цивилног становништва, завршиле војну обуку” и они се не рачунају у званичну цифру. КСБ је смештена у девет касарни широм Космета (Јужна Митровица, Приштина, Исток, Пећ, Призрен, Урошевац и Гњилане). Осим тога, практично на свим таблама КФОРА и ЕУЛЕКСА виси табла са натписом КСБ. Данас америчка база “Монтејн” (Гњилане), друга по бројности после “Бондстила”, представља центар за обуку КСБ.

Приштинско законодавство дозвољава спровођење обуке и иностраним грађанима (потребно је само добити неколико приштинских докумената). Због тога у “Републици Косово” диверзантско-терористичку обуку пролазе и борци “сиријске опозиције”. ОВК представља други модел за рушење режима, у односу на “масован отпор” виђен у Египту и Либији. Искуство ОВК – формирање мањих мобилних герилских група ушло је у методологију вођења рата још 1994. године, када је под патронатом ЦИА створен “Национаални покрет за ослобођење Косова”. Тако је Косово претворено у моћан, комплексан војни полигон. У дејство је стављена и Албанија – тамо се у старим логорима ОВК на северу земље и данас обучавају америчке снаге за брза дејства.[14]

Без обзира што је званично дозвољено само лако наоружање, стварна слика је потпуно другачија. Као прво, само у складу са званичним подацима КФОРА, у региону остаје отприлике пола милиона (!) илегалних јединица борбеног наоружања, стотине хиљада граната и других експлозивних средстава. “Муниција” се непрекидно попуњава. Путеви за снабдевање Косова оружјем иду преко Тетова (северозапад Македоније); преко Кукеса ка Призрену и Пећи; из Црне Горе преко Рожаја до Пећи.; преко Новог Пазара (Србија) ка јужном делу Косовске Митровице. И све се то догађа уз хапшење Срба чак и због ловачког наоружања.[15]Као друго, јединице КФОРА које су претрпеле смањење бројности, оставиле су КСБ-у хеликоптере, транспортере и другу техничку опрему. Најчешће су војни службеници КСБ-а наоружани “калашњиковима”, немачким пушкама “Хеклер и Кох” и аустријским пиштољима “Глоју”. Инструктори КСБ су западни војни специјалци из приватних војних компанија (на пример америчке «MPRI»). Међу оружјем КСБ, како се истиче,  знатан удео има и наоружање из Немачке, она снабдева будућу Приштинску армију војним транспортерима и џиповима.[16]

На тај начин, Србија у позадини не пушта на произвољност само косовске Србе, који се свакако не могу сами супротставити војној моћи НАТО и албанским терористичко-диверзантским јединицама. Иза нове границе формирају се нове војне снаге које не потпадају ни под какву контролу и рачуницу. Наступ друге фазе територијалне дезинтеграције Србије нипошто не може спречити послушничко “скидање косовског баласта”. Заборавити на “косметски кошмар” и “живети мирно и срећно”, чиста је илузија. Већ је под великим знаком питања и контрола Београда над јужним српским општинама Прешево, Бујановац и Медвеђа. АНА, још један клон ОВК, отворено прети војним дејствима у случају покушаја уклањања споменика у Прешеву, подигнутог у част палих бораца ОА ПБМ. Споменик је само врх леденог брега – у локалним органима власти и у државним институцијама дошло је до потпуног учвршћења позиција “албанског фактора”. Слични процеси одвијају се и у Рашкој области (тзв Санџаку). Као резултат свега, српско национално питање избија у оштром виду на дневни ред у Србији и њега у овом тренутку решава спољни фактор, стешњујући Србе и тако угрожавајући и сам опстанак српског народа.