На дванаесту годишњицу независности, стечене на референдуму одржаном 21. маја 2006. године, сви параметри који чине једну државу — територија, становништво и сувереност — указују да је држава Црна Гора све слабија, тврди у интервјуу за Спутњик Александар Алексић, бивши градоначелник Цетиња и геополитички аналитичар.
Какав је положај Црне Горе 12 година од стицања независности?
— Црна Гора се налази у положају који најбоље може да одреди синтагма „Република Титоград“. Континуитет разарања свих вриједности, подијељеност друштва, организовани криминал и корупција представљају основне алате којима америчка амбасада управља својом творевином. Главе које се котрљају улицама постале су „најнормалнији“ призори са насловних страна медија које контролишу двије породице. Једна породица је задужена да управља људским ресурсима, квазиинституцијама и огромним процентом токова новца, а друга да руши било какву организациону могућност стварања алтернативе постојећем систему који би могао да поруши „Републику Титоград“ и ослободи Црну Гору. Наравно, друга породица то ради уз интерес, у много мањем, али за несрећне црногорске прилике јако великом власничком учешћу у тржишту капитала. Једна без друге не могу политички да опстану. Хапшења и судски процеси служе да се са виновницима пљачки, разарања, убистава, преговара о њиховој некажњивости. Злочинци и лопови знају судску праксу. Они у својим радњама полазе од тог знања. А то је исти чвор у који је свезано друштво још од краја Другог свјетског рата.
Да ли је Црна Гора сада више или мање суверена у односу на 2006. годину?
— Када говоримо о било којој држави, онда је довољно загледати се само у три њене компоненте: становништво, територију и сувереност. Сви параметри показују да је у свим овим компонентама држава све слабија. Становништво изумире, постаје све старије, високообразовани масовно одлазе, породица се, као основна компонента друштва способна да га обнови — разбија. Становништвом се управља тако што се не производи готово ништа. Извоз је у економском смислу омча око врата „Републике Титоград“. Спољни дуг од 2006. до данас порастао је за више од 400 одсто. Масовна незапосленост ствара огроман притисак, посебно међу високо образованим младим људима, који умјесто да раде и стварају за своје породице, живе од пензија својих родитеља. Територија је уређена на начин да у сусједним државама постоје снажне политичке групације које оспоравају границу, са Хрватском на Превлаци, са Босном и Херцеговином на Суторини, а са Србијом границу оспорава — Америка (имајући у виду да је Косово њено чедо). Уз све ово ваља сачекати да видимо да ли ће Амбасада САД одлучити да се и ове године избор за мис Албаније одржи у Улцињу. Сувереност власти у некој држави огледа се у њеној супрематији према свим другим властима унутар те државе, као и у независности при обављању своје интерне мисије и своје функције у међународној арени. Суверена власт државе је изворна — оригинална, и не изводи се ни из какве друге власти. У нашој малој домовини од државе већу власт има улица, још већу власт има НАТО, а највећу власт имају незнање, подлост и слабости њене квазиелите огрезле у непотизму. Земљом управља НАТО, а политичке корњаче које учествују у изборном театру само су параван иза кога се скрива врховна моћ у региону.
Колико је Црна Гора самостална у вођењу своје спољне политике?
— Земља чијим министарствима силе управља НАТО, која не контролише копно, небо и територијалне воде, која нема стратешке документе којима ће на своје чело довести најпаметније и најбоље међу собом, не може мирно гледати у будућност. Таква држава не може бити самостална ни у вођењу своје спољне политике. Можда је одговор на ово питање најбоље дао Рамуш Харадинај у интервјуу с почетка априла ове године, када је саопштио: „Када је спољна политика у питању, Косово је дио клуба земаља који предводи Америка. Нама то није проблем да признамо, немамо ни времена да се бавимо проблемима у свијету“. „Република Титоград“ је дио истог тог „клуба“, она нема спољну политику, и све њене спољнополитичке одлуке доноси искључиво Америка у сопственом интересу.
Протеклих недеља у црногорској јавности је било доста спекулација о евентуалној нормализацији односа Црне Горе и Русије, након што је Ђукановић изјавио да је спреман на тај корак. Колико је реалан тај сценарио? Рецимо, амерички аналитичар Данијел Сервер каже да „сумња да је то могуће“?
— Данијел Сервер је засуо политичку кантицу воде како би угасио ситне „пожаре“ који се претходних мјесеци спорадично појављују по Балкану. Ваља увијек имати на уму да он шаље озбиљне сигнале и смјернице о нашем региону у контексту америчких планова. Сјетите се само када је 2015. угостио данашњег предсједника Србије на америчком Универзитету „Џон Хопкинс“, када му је саопштио да, цитирам: „Србија мора да промијени неутрални став који тренутно заступа уколико жели да напредује… Доћи ће дан када ће Србија морати да призна Косово као независну и суверену државу са којом ће успоставити дипломатске односе“. С друге стране, америчка војска ставила је у средиште своје националне одбрамбене стратегије из јануара 2018. супротстављање Русији (и Кини). Због тога није природно да у било ком дијелу империје, посебно међу најслабијим карикама, дозволи било каква кокетирања баш са Русијом. Да би се догодила нормализација односа између Русије и Црне Горе потребна је воља обије стране — Русије и Америке. Ја не видим индикаторе на Балкану који указују на тај правац.
Небојша Поповић, Спутник
фото: АФП
