09.01.2013. –
Република Српска је основана 9. јануара 1992. године под називом Српска Република Босна и Херцеговина, као реакција српског народа на одлуку о независности СР Босне и Херцеговине од СФРЈ коју су изгласали муслимански и хрватски посланици. Српска Република Босна и Херцеговина је проглашена за федералну јединицу Југославије.
Преузмите 2. Службени гласник Српског народа у Босни и Херцеговини из фебруара 1992. године – ДЕКЛЕРАЦИЈА.
По Дејтонском споразуму она је један од два ентитета Босне и Херцеговине и заузима 49% територије БиХ. Народна скупштина Републике Српске врши уставотворну и законодавну власт, и чине је 83 посланика који се бирају на изборима сваке четврте године. Влада Републике Српске врши извршну власт. Предсједник РС се бира на непосредним изборима сваке четврте године. Нивои власти су општина односно град (Бања Лука и Источно Сарајево) и република.
Током политичке кризе након отцјепљења Хрватске и Словеније од Југославије, 25. јуна 1991. године, Срби су створили посебну скупштину 24. октобра под називом „Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини“. Дана 21. новембра 1991. године скупштина је објавила да све општине, мјесне заједнице и насељена мјеста гдје је више од 50% становника гласало да СР Босна и Херцеговина остане у Југославији, постају дијелом „српских аутономних територија“.
Дана 9. јануара 1992. године, ова скупштина је прогласила „Републику Српску Босну и Херцеговину“, док је 28. фебруара донесен Устав Републике Српске Босне и Херцеговине, у којем је писало да територија ове републике обухвата српске аутономне области, општине и друге српске етничке ентитете у СР Босни и Херцеговини. Република би се састојала не само од свих подручја гдје су Срби били већина, него такође и од „мјеста гдје је српски народ мањина због геноцида над њим током Другог свјетског рата“. Република Српска Босна и Херцеговина је проглашена дијелом југословенске федералне државе.
Дана 5. априла 1992. године, крња Влада СР Босне и Херцеговине је прогласила независност, а након три дана промјену имена у Република Босна и Херцеговина. Европска заједница је признала независност СР Босне и Херцеговине 6. априла 1992. године. Дана 7. априла, Српска Република Босна и Херцеговина проглашава независност од Босне и Херцеговине и останак у Југославији. Ипак, када су Србија и Црна Гора као једине de facto преостале југословенске републике, 27. априла 1992. године прогласиле Савезну Републику Југославију, Република Српска и Република Српска Крајина су саме по себи издвојене из граница федерације, иако све до 1995. године то нису признале.
Дана 12. маја 1992. године, током сједнице скупштине Срба, Радован Караџић је објавио шест „стратегијских циљева“ српског народа у Босни и Херцеговини:
1. Успоставити државне границе које би одвојиле српски народ од друга два народа.
2. Успоставити коридор између Семберије и Босанске Крајине.
3. Успоставити коридор у Подрињу, што значи укинути стање Дрине као границе српских држава.
4. Успоставити границу на Уни и Неретви.
5. Подијелити Сарајево у српске и бошњачке дијелове, те успоставити способне државне власти у оба дијела.
6. Осигурати приступ Јадранском мору.
Током исте сједнице, скупштина Срба је успоставила Војску Републике Српске (ВРС) и изабрала Ратка Младића да буде командандт друге војне области Југословенске Народне Армије. Пред крај маја 1992. године и повлачења југословенских снага са простора бивше СР Босне и Херцеговине, други војна област је постала главни штаб војске Републике Српске. 12. августа 1992. године назив Српска Република Босна и Херцеговина је промењен у Република Српска.
Рат у Босни и Херцеговини је трајао од 1992. до 1995. године. Дана 30. августа 1995. године НАТО пакт покреће бомбардовање Републике Српске („Операција Намјерна сила“). Рат је окончан потписивањем Дејтонског мировног споразума, 21. новембра 1995. године. Република Српска је међународно призната као један од два ентитета који чине Босну и Херцеговину (други ентитет је Муслиманско-хрватска Федерација, сада Федерација БиХ). Република Српска обухвата 49% територије Босне и Херцеговине, а Федерација Босне и Херцеговине 51%.
Арбитражном одлуком о статусу Брчког, те успостављањем Дистрикта Брчко БиХ 2000. године, посјед територије оба ентитета је смањен за отприлике 0,5 — 1,0%. Брчко дистрикт је по Арбитражној одлуци стављен под међународну управу супервизора који de facto има законодавну, извршну и судску власт у дистрикту. Он издаје налоге којима доноси законе и уредбе, и именује и разрешава службенике и функционере Брчко дистрикта.
Током година након Дејтонског споразума, неке ингеренције Републике Српске које су дејтонским Уставом Босне и Херцеговине и његовим анексима биле дефинисане као надлежности ентитета пренесене су на ниво Босне и Херцеговине (царинска и гранична служба, војска, правосуђе – оснивањем Суда БиХ и Високог судског и тужилачког савјета БиХ итд). Високи представник за Босну и Херцеговину је наметнуо велики број амандмана на Устав Републике Српске.
Положај, величина и границе
Положај Републике Српске
Границе Републике Српске су одређене међународно признатом границом према Србији, Црној Гори и Републици Хрватској и међународно признатом међуентитетском границом према Муслиманско-хрватској Федерацији (сада Федерацији Босне и Херцеговине). И једна и друга је успостављена без поштовања основних принципа разграничења међу народима (етнички, историјски, природно-географски, функционално-економски, војностратешки и др).
У односу на површину своје територије Република Српска има несразмјерно дуге и неправилне границе. Оне су јако издужене и изломљене правећи на појединим мјестима уске појасеве (тзв. „џепове“) којима се вежу српски простори. Такав најужи и најосетљивији појас је, до издвајања у засебан дистрикт, био онај око града Брчко чија је ширина свега 5 km. Укупна дужина границе Републике Српске износи око 2170 km, од чега на међуентитетску границу отпада 1080 km. Ако би територија Републике Српске са површином коју има била у облику круга, укупна дужина њених граница би онда износила свега 561 km. То значи да је коефицијент разуђености границе 3,6 што је ријеткост у свијету, и једино би се могла поредити са Чилеом.
Република Српска има атипичан облик државне територије чији је сјеверни дио издужен у правцу запад-исток, а источни у правцу сјевер-југ. Овакав необичан облик представља отежавајућу околност унутрашње комуникације и економске интеграције међусобно удаљених западних и јужних дијелова Републике.
Територија Републике Српске налази се између 42°33′ и 45°16′ сјеверне географске ширине и 16°11′ и 19°37′ источне географске дужине. Заузима мањи дио јединственог српског етничког простора западно од Дрине, односно захвата сјеверни и источни дио геопростора Босне и Харцеговине. Један дио простора Босне и Херцеговине који су претежно насељавали Срби је према Дејтонском споразуму остао изван Републике Српске – дио Босанске Крајине, Озрена, Посавине и Херцеговине, дијелови Подриња, сарајевске котлине, те дио Јадранског приморја. Република Српска има површину од 25.053 km² или око 49% територије Босне и Хeрцеговине на којој живи 1.439.673 становника.
Република Српска спада у групу контитенталних земаља – нема излаз на море, што је карактиристика земаља са неповољним географским положајем. Међутим, за опстанак и развој неке земље није одлучујуће то да ли има или нема излаз на море (нпр. Чешка, Швајцарска, Аустрија и др). Република Српска је смјештена на контакту двију великих природно-географских и друштвено-економских регионалних цјелина – панонске и медитеранске. У саобраћајно-географском смислу овакав њен положај има посебан значај, јер је просјецају виталне комуникационе везе. То се првенствено односи на меридијански правац који међусобно повезаним ријечним долинама Босне и Неретве, пресијецајући динарски планински комплекс повезује средњоевропску и медитеранску макрорегију. Ништа мањег значаја није нити упоредни правац који повезује Републику Српску са централнобалканским и западноевропским простором. У том погледу је неопходно истаћи важност излаза Републике Српске на ријеку Саву којом се веже на европску ријечну саобраћајницу Рајна-Мајна-Дунав. Дакле, простор Републике Српске представља спону панонског и јадранског басена са једне стране, и Западне Европе и централног Балкана, с друге стране. Тако детерминисан њен положај у геополитичком смислу има двојак карактер – у мирнодопским приликама он је позитиван, док у ратним условима, нарочито ако се има у виду издуженост и изломљеност граница он постаје изузетно неповољан.
Природне одлике Републике Српске су веома сложене, што је резултат њене припадности различитим природногеографским цјелинама и њиховој геоморфолошкој еволуцији. У геоморфолошком изгледу на простору Републике Српске се смјењују различити облици. У сјеверном перипанонском дијелу брежуљкасти терени изграђени од кенозојских наслага постепено се спуштају у равничарске просторе са алувијалним заравнима и ријечним терасама који уједно чини и најплоднији дио Републике Српске. На том простору издижу се само неколико усамљених планина – Козара, Просара, Мотајица, Вучијак, Озрен и Требовац, те крајњи сјевероисточни огранци Мајевице. Према југу равничарски простор преко брежуљкастог терена прелази у планинско подручје које заузима и највећи дио површине Републике Српске.
Декларацију о оснивању Српске Републике Босне и Херцеговине, односно Републике Српске, као и ставове српског народа у тадашњој БиХ можете преузети на доле наведеним линковима. Доле наведени линкови су први службени гласници са којима је ударен темељ стварању Републике Српске.
Преузмите 1. Службени гласник Српског народа у Босни и Херцеговини из јануара 1992. године – ОДЛУКА О ОСНИВАЊУ СКУПШТИНЕ СРПСКОГ НАРОДА У БиХ.
Преузмите 2. Службени гласник Српског народа у Босни и Херцеговини из фебруара 1992. године – ДЕКЛЕРАЦИЈА.
Восток
