За Руску империју је Први светски рат у целини био победоносан! Истина, било је и неуспеха, али победа је било више, и то су биле велике победе. Према стању на 2. март 1917. године, када је империја пала као жртва револуције, када се рат за њу завршио, линија фронта је пролазила практично дуж државне границе
У тренутку своје погибије, Русија је од својих земаља предала нешто ситно, само на западу. А јужније, територија под нашом контролом обухватала је део Аустро-Угарске, део Румуније и велики део Турске
Тврдило се да је тај рат, који су у Русији назвали Другим Отаџбинским, био мрзак народу и није имао његову подршку. Ми показујемо да се Први светски рат, све до краја фебруара 1917. године, у народу доживљавао као праведан рат!
Черчил је признао: „Русија је три године одолевала навали трију империја – Немачке, Аустро-Угарске и Турске“. Зар је било могуће тако нешто, ако рат није био заиста народни?
Велики рат је започела Немачка, а не Русија која је у њега ушла из моралних побуда, штитећи пријатељску Србију. Документима доказујемо да је план наоружавања Русије требало да буде завршен 1917. године. А Немци су завршили своје наоружавање пре 1914. године! Зато су журили, морали су хитно да нападају док су имали предност
СКИДАЊУ копрене са митова и лажи о Првом светском рату посвећена је тротомна монографија, коју су сачинили научници Руског института за стратешка истраживања.
Монографија је издата у оквирима реализације специјалног пројекта РИСИ о Првом светском рату и улози Русије у њему.
Директор РИСИ Леонид Решетњиков је у интервјуу ТАСС рекао да би то требало некако да попуни 100-годишњи јаз ћутања у нашој земљи о том Другом Отаџбинском рату.
Данас много пишу о Првом светском рату. По чему је рад Вашег института на ту тему посебан? Шта у њему има ново?
– То је специјални пројекат нашег института, за нас веома битан пројекат. Погледајте: Први светски рат за наш народ – то је заборављени рат. Штавише, оклеветан, оцрњен, а затим избрисан из сећања. Ми смо се потрудили да се у овом раду посветимо пре свега разоткривању и критици митова и легенди у вези Првог светског рата, које су настале у совјетско а делимично и у пост-совјетско време.
Какви су то митови?
– Главни мит је да је тај рат био крајње неуспешан за Руску империју. А ми – и не само ми, јер на овом тротомном издању нису радили не само научници нашег института, већ и истраживачи других института, и аутори из иностранства – у овом раду јасно показујемо да је за Руску империју Први светски рат у целини био победоносан! Истина, било је и неуспеха, али победа је било више, и то су биле велике победе. Према стању на 2. март 1917. године, када је империја пала као жртва револуције, када се рат за њу завршио, линија фронта је пролазила практично дуж државне границе. Наравно, ако искључимо Краљевство Пољске, које је било само по себи изгубљено. У тренутку своје погибије, Русија је од својих земаља предала нешто ситно, само на западу. А јужније, територија под нашом контролом обухватала је део Аустро-Угарске, део Румуније и велики део Турске!
Другим речима, једноставно је глупо сматрати тај рат неуспешним! Година 1915. била је неуспешна. Али, 1914. и 1916. су биле успешне. Понављам: у целини, до тренутка револуције, Русија се није била померила у дубину своје територије безмало ни за један корак!
Други мит су – губици. Тобоже, огромни губици. Узели смо све могуће податке, анализирали процене совјетских аутора, а истовремено – податке истраживача Белог покрета. Њихове оцене, упркос томе што су њихове позиције дијаметрално супротне, варирају од 1.300.000 до 1.450.000 жртава. То је много. Али, то је много мање од губитака које су имале друге земаље-чланице коалиције.
Следећи мит је свима познат: тобоже, тај рат, који су у Русији назвали Другим Отаџбинским, био је мрзак народу и није имао подршку у народу. Ми показујемо да се Први светски рат, све до краја фебруара 1917. године, у народу доживљавао као праведан рат!
Код великог дела нашег народа, у сваком случају. Осим врха аристократије, крупне либералне буржоазије и револуционара, који су почели да шире идеју неправедности рата и пропагирају смену режима.
И тада је постојала „пета колона“?
– Да, слична је овој данашњој која излази на улице са белим лентама. Ми то такође приказујемо. А једна од главних митских тема је покушај неких западних историчара да се Русији припишу агресивне намере, да се она прогласи, малтене кривом за отпочињање Првог светског рата.
У нашој монографији је јасно, документовано, приказано, ко је започео рат. Показано је да је Немачка прва започела агресију. Русија је, практично, ушла у рат из моралних убеђења, штитећи пријатељску Србију. И нема никаквих основа за тврдњу да је Русија планирала овај рат. Нема!
Документима доказујемо да је план поновног наоружавања Русије требало да буде завршен 1917. године. Ако се већ Русија сумњичи за агресију, то би требало везати за тај датум. А Немци су завршили своје наоружавање пре 1914. године! Зато су журили, морали су хитно да нападају док су имали предност.
Осим тога, ми једноставно описујемо рат. Данас се о том рату ништа не зна. А то је био херојски рат! Било је много подвига – подвига како обичних војника, тако и официра, генерала. А шта ми знамо о томе?
Например, Кавкаски фронт, где су наши одржали сјајне победе на челу са генералом Јуденичем, генералом Пржеваљским…
Јуденич је био један од најталентованијих војсковођа тог доба! У исто време су енглеске и француске војсковође јуришале на Дарданеле. Ако је неко некада ишао тамо бродом, могао је да види да се буквално свуда налазе споменици турским војницима који нису пропустили Енглезе. Јуденич је у исто време разбијао Турке у току сјајних операција и добро је напредовао!
Или, например, шта нам је познато о учешћу јерменских дружина у том рату? Ништа! А Јермени су под вођством талентованог генерала Андроника, чинили чуда!
Ми у монографији говоримо и о козаштву, кубањском и теречком, и о Персијском фронту – односно о ономе што је у већој мери остало непознато за генерације Руса које су долазиле. А то су херојске стране руске историје, заиста херојске!
Шта се открива о подвизима обичних војника?
-Војничких подвига је било много. И, узгред речено, чинили су их војници најразличитијих народности. Можемо да се сетимо, например, Дике (дивље – прим.прев.) дивизије, коју су чинили народи Кавказа. Они су се посебно истицали када су добијали задатак да доведу заробљеника или да изврше кратак упад у залеђе непријатеља. Показивали су апсолутну храброст у таквим приликама!
Читао сам извештаје, заповести о награђивању војника Георгијевском лентом. За не-православце, односно муслимане тада су били предвиђени крстови без лика Георгија Победоносца. Лично сам у архивама читао изјаве ових Чечена, Ингуша, Кабардинаца, да им дају крст са јахачем: „Дајте са џигитом!“ (џигит је делија – прим. прев.)
Подвига је било заиста много! Међу редовима је било немало оних који су награђивани и са три, четири крста – а Георгијевски крст тада нису давали тек тако.
Черчил је рекао: „Русија је три године одолевала навали трију империја – Немачке, Аустро-Угарске и Турске“. Зар је било могуће тако нешто, ако рат није био заиста народни?
Да ли се у монографији отвара тема револуције 1917.?
– На крају пишемо, ко је изгубио рат. Издала је прво буржоаска Русија, а затим Руска република. Потом су Русију потпуно издали бољшевици. Они су једноставно капитулирали и на тај су начин поништили све подвиге, све жртве Првог светског рата.
Ја, нарочито као унук погинулог у Брусиловском продору деде-подофицира, имам обавезу да говорим истину о Првом светском рату. Треба вратити историјско сећање на тај подвиг Русије и њеног народа.
Превела Марија Петрова
Факти
