РЕШЕТЊИКОВ: Србин без Русије – није прави Србин

• Имам много пријатеља на Балкану. Да нисам православни верник, рекао бих да бих у другом животу био Бугарин, или Србин, или Грк. Мени се тамо веома допада, допадају ми се људи
• Судбина Србије, Бугарске и Грчке и њихових народа, њихова мисија је – да буду са Русијом. Другачије оне губе смисао свог постојања. Сада су се те земље нашле у сфери утицаја Запада, другачије цивилизације и ти народи… нестају као Грци, као Бугари, као Срби. И не само да нестају, него се трансформишу у безличну масу. Од нестајања ће их спасити само служење идеји са Русијом, подршка цивилизацији која је алтернатива Западу
• Истина је да сам често критиковао СССР…  Држава коју смо основали 1917-1918., распала се крајем 1980-их. Сама се распала! Сви говоре да су издајници Горбачов, Јељцин и још неки… Не, они су продукт распада, продукт труљења. Да није било тако – систем би изнео на површину алтернативне личности које би тај продукт труљења избациле на сметлиште
• Много генерација Решетикових живело је са истим погледом на свет, истим поимањем света, они су од тога били саткани, и одједном (1917.) све прекидамо и од свега одустајемо, па и од свог рода. Кажемо да ми знамо како треба боље живети. А шта ми боље знамо?!  
• Убијали смо једни друге, Рус Руса, и поткопали снагу свог народа. А не може се искоренити оно што се обликовало током хиљаду година и што је остало у нашим душама! Чак и ако човек сто пута каже да је атеиста, ако је одрастао у Русији и воли Русију – у њему, ипак, живи православни дух
• Ми Руси смо народ подвига, а наш подвиг често је заснован на мисли „живети хришћански – то се не постиже увек, али сигурно треба умрети хришћански“. Између подвига ми често живимо нехајно, што Господ не може да прихвати, али када дође одлучујући тренутак, ми умиремо хришћански, односно, чинимо подвиг. То нас веома разликује од других народа

        НЕДАН од најрускијих и најправославнијих руководећих људи у Москви сигурно је директор Руског института за стратешке студије Леонид Петрович Решетњиков.

        Оснивач тог елитног института је председник Руске Федерације. Утолико је значајније што је Решетњиков и међу онима који у Москви најбоље разумеју Балкан и који су најнаклоњенији Србима.

        Ево већег дела интервјуа у којем Решетњиков открива свој однос према Русији и њеној историји, према Балкану, Србима, Бугарима и Грцима:

        • Да ли је по Вашем мишљењу обавештајац – мушка професија?

        –  Да, и то 100%, премда је велико искушење користити жене. Жене имају много способности за обавештајни рад.

        • Да ли би у аналитичким пословима жене могле да се искажу?

        –  Могле би. Ипак, као што нема жена међу великим писцима, композиторима, тако и истакнутих аналитичара такође нема. Има добрих аналитичара и код нас, пола института – 48% су жене. И добри су аналитичари.

        • Које особине недостају женама у обавештајном раду?

        –  Не ради се о особинама. Много тога повезано је са морално-етичком страном ствари. Обавештајац мора стално да се упознаје с људима, да привлачи људе, он мора да поступа тако да човек који му је потребан постане његов пријатељ, да буде близак с њим. А када жена почиње да привлачи мушкарце ситуација може да изгледа потпуно другачије и у одређеној ситуацији она ће морати да се нађе пред избором. Жена придобије неког мушкарца за себе, а он већ без ње не може да живи, али као без пријатеља, интелектуалца, саговорника, човека са којим има заједничка интересовања. То је разумљиво. Али, ако он не може да живи без жене, а у комуникацији је ипак, присутан женски принцип од којег се не може побећи, онда… Зато, без обзира на поједине изузетке…

        Радећи као руководилац ресора СВР (Спољне обавештајне службе) за сарадњу са другим светским обавештајним службама, сусретао сам се са многима и управо су на ту тему често говорили и припадници западних служби. Они су више од нас практиковали да у обавештајној служби користе жене. Иначе, западни обавештајци кажу да су се реално суочавали са таквим проблемима када се у пресудном тренутку операције жена налазила пред избором. И многе су одустајале, прекидана је операција. Ипак, постоје чисто мушке професије.

        • Радили сте у балканским земљама зато што… ?

        – Радио сам у балканским земљама зато што је таква моја универзитетска струка: „Историја Јужних и Западних Словена“. Јужни Словени – Србија, Југославија, Бугарска… Магистрирао сам на Софијском универзитету па је бугарски језик био основа за даље… Ја волим балканске земље. У Бугарској сам се крстио и венчао, у Бугарској се родила старија ћерка, а млађа у Србији.

        • Ви са љубављу говорите о Балкану. Да ли осећате духовну блискост са становништвом тих земаља?

        – Ја имам много пријатеља на Балкану. Да нисам православни верник, рекао бих да бих у другом животу био Бугарин, или Србин, или Грк. Мени се тамо веома допада, допадају ми се људи.

        • Како је то изгледало – радити против оних који вам се допадају?

Са учитељима и менторима – Н.С. Леоновим, Л.В. Шебаршиним, А.Н. Бабушкиним, СВР 1999. 

        – Не, нисмо радили против, него за – за Русију. А судбина тих земаља, тих народа, њихова мисија је – да буду са Русијом. Другачије оне губе смисао свог постојања. Сада су се нашле у сфери утицаја Запада, другачије цивилизације и… нестају као Грци, као Бугари, као Срби. И не само да нестају, него се трансформишу у безличну масу. Од нестајања ће их спасити само служење идеји са Русијом, подршка цивилизацији која је алтернатива Западу.

        Ми смо у тим земљама успешно радили зато што смо радили за њих. Ако Бугарин каже: “Ја сам русофил“ – то значи да он није против. Он је бугарски патриота. А Србин без Русије – није прави Србин. У шта се сада претварају те земље? А Грчка? Оне треба да буду заједно са Русијом! Ми никада нисмо радили против њих, увек за – за Бугарску, за Србију, за Грчку.

        • Другим речима, Ви сте се на Балкану осећали као код куће, а да ли се у земљама Азије и Блиског Истока наши сународници осећају као у правој туђини?

        – Наравно. Балкан је – наш заједнички дом, ипак смо сви ми изашли из византијске крстионице.

        • У односу на совјетски систем Ви у интервјуима често изражавате свој критички став…

        – Држава коју смо ми основали 1917-1918., распала се крајем 1980.-их. Сама се распала! Сви говоре да су издајници Горбачов, Јељцин и још неки… Не, они су продукт распада, продукт труљења. Да није било тако – систем би изнео алтернативне личности које би тај продукт труљења избациле на сметлиште. Међутим, систем није могао никога да изнедри зато што је иструлио, изгубио виталност. Зашто? Зато што је он чврсто ставио шапу на две најважније ствари: духовност  – тежњу значајног дела људи да нађу одговор на питање о смислу (на то трагање била је стављена најстрожа забрана, са жртвама, убиствима), што је довело до нестајања духа и стваралаштва. Многи не желе да буду само најамни радници или службеници, већ хоће да имају своју земљу, свој дом и домаћинство. То је такође био „табу“. На крају, систем није издржао конкуренцију – он је једноставно умро.

        Утемељиван је добар принцип праведности, али праведност не треба да буде социјалистичка, него хришћанска, из срца, а не из разума. Систем није функционисао зато што је био вештачки створен, бољшевици су га стварали успут, на брзу руку. Перманентна реформа.

        • Како се десило да сте се Ви из совјетског патриоте претворили у присталицу аутократије?

        – Пре свега ја сам био патриота Отаџбине. Да, совјетски, наравно, али је моја породица, ако може тако да се каже, веома руска. Отац је са села, до 1920. године успео је да при цркви заврши парохијску школу, у војсци је постао комуниста и прошао читав рат.

        Ми нисмо о томе размишљали, али током 1945. просечна старост ратника-победника износила је 39-40 година. У филмовима нам обично приказују дечаке. Било их је, али су то углавном били одрасли људи. До 1. јанура 1942. Црвена армија била је готово разбијена. За пола године 2.232.000 људи нашли су се у заробљеништву, 1,5 милиона погинулих и 700 хиљада дезертера и самовољно повређених, армија је скоро нестала, она армија коју смо звали обавезном и коју су чинили младићи од 18-20 година. Чинило се да су Хитлер и фашисти пред Москвом, а онда је кренула регрутација годишта 1898-1913. – позивање људи који су осетили утицај царског духа. Почели су да побеђују. Већина њих није се борила за систем, они су се борили за матушку – Русију, због чега су постали ратници-победници. Ми смо тај рат добили на руском духу.

        Зашто се десио тако чудан пораз 1941.? Не само због грубих грешака у командовању на челу са Стаљином. Није мање важан узрок ни у томе што је совјетско друштво било нехомогено. Са једне стране су млади људи који су прихватили совјетску идеологију и совјетске вредности. Управо су се они херојски борили у Бресту и Смоленску. Са друге стране су људи који су се формирали у империји. Њих готово нису ни регрутовали 1941., посебно не у тенковске јединице. Била је и огромна маса омладине која није ни  совјетске вредности прихватила, нити је империјске знала. Та маса се и руководила мишљу: а за шта да се боримо?! И тек онда када је крајем 1941. совјетским патриотама додат огроман руско-империјски „слој“ почео је другачији рат. „Прелазна“ војска се још смањила: током 1942. још један милион људи се предао.

        • Дакле, шта вас је навело да ревидирате своје ставове?

        – Док сам анализирао ток и догађаје историје Русије много сам размишљао, упоређивао… Док читате боље је да пажњу не одвлачи фабула и занимљиве чињенице, већ анализа и упоређивање, тако да сам дошао до одређених закључака.

        • Где сте читали? На Балкану? У СССР-у је било тешко наћи неидеологизовану литературу.

Са супругом Олгом Николајевном, ћеркама Александром и Јеленом и зетом Романом 2012.

        – У совјетско време успевао сам да и у Отаџбини понешто добијем. Интересантан чланак или књига преношени су из руке у руку, ретко, али сам читао. Нисам слушаозападне радио емисије, нисам их волео: у њима се кондензовао бес, осећала се злонамерност према нашој земљи и народу, али не и према совјетској власти. Ми смо и без западаног радија причали вицеве о Брежњеву и Хрушчову. А кад послушаш западне емисије понекад помислиш: они не воле, не совјетски режим, они мрзе нас, Русе. Ипак, ви сте у праву: кад сам почео да радим на Балкану проширио се број извора, посебно у Југославији. У Београд сам дошао 1979., и тамо је могло да се нађе и прочита шта год се жели од озбиљне литературе. Разуме се, они које то интересује, а мене је веома интересовало и много сам читао. Иначе, раније, још док сам био асистент у Бугарској, успоставио сам мање контакте са припадницима беле емиграције. Они су за мене били људи из другог света. То нису била њихова деца, него сами емигранти. Већина њих већ је имала 70 година. И мада се са њима нисам често слагао, семе је падало на плодно тло.

        У Југославији је било више таквих контаката и то у атмосфери краја и катастрофе која се приближавала. Сећам се да сам 1982. на питање колико ће потрајати совјетска власт одговорио – још 7-10 година. Зашто? Зато што и није било комуниста. Било је много чланова партије, али комуниста са убеђењем – није. На политичка предавања никога нису могли приволети. Било је појединаца који су желели да раде у партијским органима. Комунисти су ишчезли, а комунистичка власт не може се одржатибез комуниста. То је 1991. и показала.

        Обратите пажњу: није истина кадкажу да се монархистичка Русија срушила за један дан. Стара Русија се супротстављала. Они који су желели да је сачувају окупили су се на Дону, на Кубану и почело је… А кад је пала совјетска власт ништа се није десило. Нико није изашао да брани, макар неки рејонски комитет партије, нико. У Руској империји одвијали су се сложени процеси, али тешко да би се она само-урушила као Совјетски Савез.  

        После догађаја 1905. противници империје добро су предвидели: веома је тешко постићи циљ само револуцијом, треба ликвидирати стуб на који се ослања империја – монарха. Организована је класична завера ради уклањања цара. Цар је изолован, а затим зверски убијен. А онда је кренуло… За то што смо учинили нема оправдања. Али,људи још увек не желе да размишљају, не желе да знају истину. Изгледа да смо тврда срца!

        Зашто никако да признамо да уништење нашег генетског фонда од 1920-1940. негативно утиче на нашу нацију данас? Јесу ли ти милиони смрти прошли без трага?! Изгубили смо огроман број људи. И то каквих људи! Да, зато критикујем и критиковаћу совјетску власт.

        • Ви сте срећан човек…

        – За све хвала Господу, веома је мало мојих заслуга. Хтео бих да кажем друго: без обзира што је совјетска власт пала, ја сматрам да ми још увек живимо у својеврсној совјетској држави. То што сам од половине 1980.-их почео да се придржавам православних  монархистичких гледишта, гледишта руског патриоте, није се допадало многим људима, укључујући и моје колеге. Било је одређених притисака, формирана је одговарајућа атмосфера у односу на мене и на људе сличне мени. Али било је људи, укључујући и моје руководиоце, који нису допустили онима који су то желели да организују морални обрачуна са онима који другачије мисле.

        • У књизи „Вратити се у Русију“ тврдите да смо се пре револуције управо по православној државности разликовали од других народа. А имамо ли данас, по Вашем мишљењу, неку карактеристичну црту?

        – Хиљаду година је наш народ, наши преци живели у вери. Али је генерација почетка XX века изненада саопштила: ето, ви сте хиљаду година живели као будале, ваша вера је – бесмислица, треба живети без Бога. На тој мисли ја сам се као совјетски човек и преломио, када су ми 1978. у једном разговору скренули пажњу на то да су моји деда, мој прадеда, прапрадеда имали другачије вредности.

        Видите, ја историјски размишљам: ево како сам то замислио… Много генерација Решетикових живело је са истим погледом на свет, истим поимањем света, они су од тога били саткани, и одједном ми све прекидамо и од свега одустајемо, па и од свог рода. Кажемо да ми знамо како треба боље живети. А шта ми боље знамо?! Убијали смо једни друге, Рус Руса, и поткопали снагу свог народа. А не може се искоренити оно што се обликовало током хиљаду година и што је остало у нашим душама! Чак и ако човек сто пута каже да је атеиста, ако је одрастао у Русији, воли Русију – у њему, ипак, живи православни дух. Уосталом, то на Западу осећају. Странци то често признају. Једном ми је неки од њих рекао: „Ми вас не разумемо. Како можете да певате песме о јагодама, о неком дрвету и трави?!“

        • Шта нас одликује – душа?

        – Да. Ми другачије гледамо на свет. На Западу осећају да смо ми другачији. Западњаци често кажу да воле Достојевског. А ја пожелим да их питам: да ли стварно разумете о чему је писао тај писац-пророк? Достојевски је дубоко православни човек. Такође је било смешно када су совјетски критичари тврдили да воле Достојевског, а тек Западњаци… Очигледно теже ономе што они немају.

        Запад нас осећа и схвата као алтернативну цивилизацију. Ми не можемо да живимо по њиховом шаблону. Они то не разумеју и зато стално греше. Они не разумеју да смо ми народ подвига, а наш подвиг често је заснован на мисли „живети хришћански – то се не постиже увек, али сигурно треба умрети хришћански“. Између подвига ми често живимо нехајно, што Господ не може да прихвати, али када дође одлучујући тренутак, ми умиремо хришћански, односно, чинимо подвиг. То нас веома разликује од других народа.

        Ето, увели су санкције, врше моћан притисак и никако не могу ни да замисле да то само мобилизује руски дух и припрема га за одлучан окршај. А кад нас не би притискали – ми бисмо се сами полако деморалисали и спустили у мочвару. А овако, они нас притискају и ми схватамо: ближи се време чина и подвига. Руски човек схвата да време долази – сада ћу коначно стати пред Господом и рећи: ево, твој сам, Господе, све ћу учинити! То нас одликује и то треба високо ценити. То је основа наше цивилизације. То је наша идеологија, наша национална идеја.

        Превела Ксенија Трајковић

Факти