Московски телеканал Царград оценио је у емисији „Руски одговор“ чији је аутор и водитељ Андреј Афанасјев, да минули парламентарни избори нису смирили страсти у Црној Гори и да суштински нису ништа решили иако је Мило Ђукановић пожурио да објави своју победу.
Афанасјев је о могућим даљем развоју ситуације разговарао са директором Руског института стратешких истраживања Леонидом Решетњиковом.
Афанасјев: Веома брине ситуација у Црној Гори. Тамо је, по свему судећи, затишје пред буру. На једној страни су Ђукановић и његови евроатлантски „водичи“, који су га не све могуће и немогуће начине још једном прогурали, али је остао без жељене већине. Он не може формирати владу. Потребна му је коалиција. На другој страни су партије које представљају већинску Црну Гору, а гледају према Русији и на Исток. Та два табора се сада консолидују и могу се сударити. Колико су вероватни нереди?
Решетњиков: Таква вероватноћа је велика. Ствар је у томе што је Ђукановић кроз ове изборе прошао уз велику муку. Иако је искористио до краја ресурс власти – није успео да стекне никакву реалну предност. Један-два посланика више – то је премало. Поготово што је користио све системе за фалсификације и махинације. Има ли он сада неку наду? Он рачуна да ће се договорити са партијама националних мањина. То су Албанци и локални муслимани, које зову и „Турцима“, и други.
Афанасјев: Зависи ли судбина Црне Горе од одлуке парламента о уласку у NATO и о евроинтеграцијама или од других интеграција? Алтернативни пројекат настаје пред нашим очима, а судбину већине у парламенту одређују мањине…
Решетњиков: Ђукановић се током свих година на власти држао управо захваљујући мањинама јер га је и досад подржавала највише четвртина или можда трећина словенског становништва, а сви остали су гласали против њега.
Афанасјев: Све остало до већине добијао је преко подршке националних мањина -Албанаца, Хрвата, Турака, Цигана?
Решетњиков: Да. Захваљујући Албанцима, Хрватима, Турцима и Циганима. Националним мањинама и махинацијама. Сам Ђукановић је професионални махинатор. Почео је као шверцер женских чарапа и цигарета. Док сам служио у обавештајној служби, више пута сам се сретао са западним партнерима. Примера ради, почетком 90-их сам (о Црној Гори) разговарао са представницима BND. Рекао сам им: „Колеге, како можете да га тако наглашено подржавате, па то је криминалани тип?“ Одговорили су ми: „Да, ми о томе знамо чак знатно више него ви“.
Како је говорио Рузвелт: јесте битанга, али је наша битанга. Сви њега знају, његову криминалну прошлост знају пре свега западњаци. Али, он продужава са својим махинацијама и подршком коју добија од националних мањина. Није тачно да он са „мањинцима“ сада покушава да се договори. Он напросто покушава да их купи. Купио је претходно гласове. Чак не својим новцем. Постоји амерички новац – одвојен за то. Можда још неки. Али, све то изазива раздраженост, рекао бих, код већине српског народа.
Афанасјев: Чудна нека ситуација. На челу неких балканских земаља, насталих после распада Југославије, нашле су се лиценциране битанге. Не говорим о председнику Србије. Али, тамо говоре да су премијер Вучић и Ђукановић – плодови из исте баште. Са Ђукановићем је све одавно јасно – на њему више нема места где би се могао ставити нови жиг.
Решетњиков: Када се Русија, у време Бориса Јељцина, повукла са Балкана – вакуум су попуниле друге силе. Пре свега САД. Оне су тамо успоставиле контролу, оне обезбеђују напредовање својих људи. Отпор је био слаб јер су људи изгубили оријентацију. Подршке није било ниоткуд, а сами нису могли да се супротстављају. Тако су Американци, заједно са својим западним савезницима, практично потпуно ставили те земље под контролу и почели да на положаје постављају своје људе.
Те њихове фигуре држе места, а они њима руководе. Тако ствари стоје, а народ је дезоријентисан. Тамо је дошло до смене система, отишао је савезник или пријатељ који се лојално односио према земљи, а дошао је неко други.
Наравно, део становништва тих земаља – бивше Југославије и Бугарске – веома је веровао, као и део нашег становништва 90-их година, јако је веровао у западни рај, у амерички рај. Један део ни до данас не може на том плану да се освести. То је помогло случајним људима, који су заборавили шта је савест, да учврсте своју власт и да руководе тим земљама. Данас је тамо већина расположена видљиво антиамерички и против својих влада.
Афанасјев: Чекају Русију.
Решетњиков: Да, чекају Русију.
Афанасјев: А ми се још некако колебамо.
Решетњиков: Нисмо активни. Управо сам се вратио из Аустрије. Тамо су ме све време питали: „Зашто сте оволико неактивни код нас?” Моле само једно – буди те присутни макар у културно-хуманитарној сфери.
Афанасјев: Мека сила…
Решетњиков: Да. Питају нас: зашто вас је овако мало? Зашто не можемо да нађемо ни простор у којем можемо да се окупимо, зашто тако ретко долазе људи оријентисани на јачање руско-аустријских веза? Нешто слично се догађа и у Србији и у Бугарској. Тамо се иста питања постављају.
Афанасјев: А ми седимо у Москви и само говоримо „ево ови су нас издали, ови су нас напустили…”
Решетњиков: Да, то је веома раширено, то да су нас издали пријатељи. Ево, сада нас Црногорци издају, Бугари су нас одавно издали. Али, и ми смо сами себе издали, ми смо сами отуда отишли. А време је да се враћамо. Али, нас је веома мало. Треба нам веће присуство. А истовремено смо присутни свуда – у Француској, у Енглеској. Наши добростојећи људи воле да се тамо одмарају, воле да тамо купују некретнине и другу имовину.
Али, ми морамо тамо радити. Морамо помагати својим пријатељима. То је огромна маса људи који се према нама позитивно односе, који поштују нашег председника, који уважавају и воле Русију.
Афанасјев: Људи који више немају куда.
Решетњиков: Наравно. Њихова нада само смо – ми.
