Петооктобарци су обећавали бољи живот, привредни препород, „демократизацију“ као предуслов опстанка СР Југославије и мирног останка Косова и Метохије у њеном саставу, те улазак у Европски савез. У свему су слагали, али проблем је што Србија још увек без организоване алтернативе живи њихову лаж изведену са дебелим предумишљајем.

Петооктобарска револуција имала је свој речник, данас добрано заборављен под наслагама опште беде и државне пропасти. Свака трећа или четврта реч, у иначе оскудном мисаоном склопу већине извођача тих евроатлантских радова, била је „транспарентно“.

Била је то незванична шифра за припадност Европи, лидеру, кризном штабу, странци, центру моћи. Као што се пси њуше на сред улице, тако су се петооктобарци њушили изразом „транспарентно“, прамда у српском језику постоје подобнији синоними.

У стварности, омиљени израз евроатлантске жакерије изгубио је врло брзо сваку значењску супстанцу. Слободан Милошевић није изручен трибуналу у Хагу само нетранспарентно, већ и противзаконито. Држава је кренула пут Европског савеза без директног изјашњавања посланика Народне скупштине или грађана на референдуму.

Нека невидљива сила утицала је на тадашњи државни врх да не истраје на очекивању грађана да Србија, односно СР Југославија, буде једина наследница бивше Југославије, државе коју је Србија створила у Првом светском рату. Из затвора су, без судске пресуде, са невино утамниченим Албанцима, којих је било, пуштене на слободу најокорелије убице и терористи.

Одмах након петог октобра муњевито су започеле „реформе“. Једини њихов легитимитет у друштву била су крила револуционарног заноса. Здраворазумска расправа о крчмљењу друштвене и државне имовине никада није одржана. Домаће банке замењене су страним. Објашњено је да су то у ствари домаће банке, јер су регистроване за рад у Србији. Замислите још да нису ни биле регистроване! Либерални капитализам уведен је на мала врата у државу, чије је ресурсе потом исисао, а са љуштуром се данас поиграва.

Далеко од транспарентног су и пословања политичара. Данас тек понешто прочитамо о томе. Ту су власнички удели у „Викторија групи“, виногради и имовина Зорана Живковића, те небројене везе политике и новокомпонованог бизниса у Србији.

На све то се надовезује незаконита распродаја пољопривредног земљишта тајкунима и страним компанијама, раст државног дуга, пословање и финансирање евроатлантског НВО сектора и шта све још не. Грађанима Србије до данас није познат општи платни биланс Београда са Европским савезом.

Последњих година настављен је исти тренд. Јавност данас није упозната са кључним деловима уговора са арапским партнерима Србије, а не знамо ни колико је држава издвојила новца за субвенције и друге олакшице компанијама из Европског савеза. У Србији као да се још увек чекају оне ДОС-ове четири милијарде долара, с почетка октобра 2000. године.

Петооктобарци су обећавали бољи живот, привредни препород, „демократизацију“ као предуслов опстанка СР Југославије и мирног останка Косова и Метохије у њеном саставу, те улазак у Европски савез. У свему су слагали, али проблем је што Србија још увек без организоване алтернативе живи њихову лаж, изведену са дебелим предумишљајем из лабораторија евро-америчких обавештајно-безбедносних структура.

Бранко Жујовић, Глас Русије