Златно доба на тржишту наркотика у Србији приближило се крају. Вође нарко кланова отказују послушност одлазећем режиму и Александру Вучићу, као и њему најблискијим људима. Несебична помоћ коју корумпирани политичари, полиција и правосуђе пружају нарко дилерима, од Суботице до Новог Пазара, није довољна. Јер, Србијом хара беда, беспарица и глад. Пале су и цене дроге, конкуренција разних јефтиних опијата је велика. Она главна зарада, кокаинско-хероинска, све слабије долази у црне фондове Вучићеве “фамилије”, а он лично и њему најоданији људи, због својих апетита за новцем, постали су сметња озбиљним нарко мафијама. Трошкови великих “босова” око владајуће олигархије, постали су неподношљиви.

Директор руске Федералне службе за борбу против трговине наркотицима, Виктор Иванов изнео је још пре годину и по дана податак да преко Косова и Метохије за Европу прође 60 тона хероина вредног више од три милијарде евра, те да главни део авганистанског хероина иде у продају преко албанских мафијашких група. Иванов је додао и податак да на Косову и Метохији килограм хероина кошта 10.000 евра, а у земљама ЕУ цена достиже и 150.000 евра. Приход од продаје је већи за 1.500 процената.

Између две и пет тона чистог хероина сваког дана стиже у Србију. Стално депоноване и уредно допуњаване количине кокаина на више од стотину места широм Србије, нису ништа мање. Главни центри за прикупљање и даљи транспорт на тлу Србије су Ужице (где дрога стиже преко Косова и Метохије, али и из Црне Горе), Ниш (у коме се спајају путеви дроге са истока, из Бугарске, са југа, из Македоније и са запада, са Косова) док су Чачак и Краљево у међувремену постали највећи дистрибутивни центри за дрогу која стиже са Косова. Полиција у свим овим градовма и регијама одлично сарађује са нарко-дилерима, а у многим случајевима се дешавало и да им обезбеђује транспорте са упаљеним ротационим светлима!

Напредњачки режим на челу са Александром Вучићем, за пет година владавине, успоставио је потпуну контролу над овде поменутим путевима дроге и “овлаштеним” дилерима, стављајући им на располагање све државне институције. Али, мало бољим посматрањем овог проблема, видљиво је да су нарко картели ставили у службу регионалне нарко-мафије и Вучића и његовог кума Николу Петровића, Вучићевог брата Андреја, Андрејевог “побратима”, Предрага Малог (рођеног брата Синише Малог) и још неколико њихових “трговачких путника”. Овом криминалном предузетништву полако долази крај. Вучић и његова мала и јавно компромитована мафија, постали су опасност за озбиљне играче у овом послу. Наиме, у посао са дрогом укључене су исувише видљиво и одређене безбедносне службе и поједине државне институције блиске Влади Србије. У међувремену је неколико Вођиних криминалаца повезаних са нарко клановима и такозваном фудбалском мафијом, ликвидирано на улицама Београда у знак опомене.

Тржиште наркотика у Србији на годишњем нивоу је вредно неколико милијарди евра, а владајући режим, као и свака диктатура, рачуна да су дрогирани поданици много мирнији. Деведесетих година прошлог века када је у Северној Кореји у време највеће несташица хране, режим у Пјонгјангу је народу почео да продаје таблете прављене на амфетаминској основи које не само да су елиминисале глад, већ су корисницима давале лажно осећање среће и задовољства. Исту ову идеју има и суманути режим Александра Вучића који организује и надгледа продају дроге на улицама српских градова, при чему не трпи конкуренцију, посебно ону коју стварају производи из домаће радиности.

Одлазећи пре две године из Србије, Данило Вучић, син Александра Вучића, познат по својим склоностима ка марихуани и екстазију, пријатеље и вршњаке је упозорио да се спрема велика акција борбе против уличних дилера управо њему омиљених супстанци.

Марко Јаблановић, рођени брат Александра Јаблановића (тадашњег државног секретара у Министарству за рад) ухапшен је крајем јануара ове године, у службеним колима министарства са већом количином хероина код себе. Привођење се, наводно, десило у склопу рутинске контроле возила, што није тачно. Јаблановић је направио грешку која га је скупо коштала, а то је да није уобичајеним каналима пријавио регистарски број возила које ће бити коришћено за транспорт. Да је то учинио, не би било проблема као ни стотинама пута раније. Овако је полиција добила дојаву да се дрога превози колима чији регистарски број није био на списку таблица возила заштићених шверцера, па је ауто заустављен у близини Краљева, једног од пунктова за преузимање робе која стиже са Косова.

Покојни Александар Станковић, познатији као Сале Мутави, до свог убиства у октобру 2016. био је не само неприкосновени вођа навијача Партизана, већ и најозбиљнији кандидат за новог шефа српског подземља. Трговина дрогом под државном заштитом уско је повезана са агресивним навијачким групама са партизановог „Југа”.

Исто као и мање успешна, али зато јавности познатија браћа Вавић и Станковић су пре пет година из групе навијача Црвене Звезде прешли у Партизан. Искористивши чињеницу да су најзначајније тадашње вође навијача Партизана биле ухапшене због наводног убиства Бриса Татона (списак осумњичених је истог послеподнева по немилом догађају полицији предао управо Александар Вавић!), или су у бекству, Станковић је са другим пребезима из Црвене Звезде основао групу навијача Партизана сликовитог назива „Јањичари” која је веома брзо уз помоћ државних органа преузела контролу над осталим навијачким групама црно-белих.

Успон „Јањичара” и Салета Мутавог незаустављиво почиње када министарство унутрашњих послова преузима Небојша Стефановић кога је Станковић, по речима најближих сарадника, могао да позове телефоном у било које доба дана или ноћи.

Последњи велики посао који су Стефановић и Станковић заједно одрадили било је бандитско рушење кућа у насељу Савамала, за шта је „Јањичарима” дато 100.000 евра у готовини, али им је гарантован и монопол на београдском тржишту наркотика. Да је Сале Мутави уживао заштиту актуелног режима види се и из поруке коју је још увек непознати атентатор на њега послао јавности сачекавши да жртва стигне на угао улице Господара Вучића, па да тек онда испали смртоносне хице. Ни реакција Александра Вучића, који је на конференцији за медије једино за ово убиство захтевао хитну истрагу, не оставља места никаквој сумњи о природи односа између власти и нарко картела. Без обзира на ово и нека друга убиства и хапшења, тржиште наркотика је и даље чврсто у рукама навијачких група, на првом месту оних које подржавају фудбалски клуб Партизан. Највећи број навијачких вођа живи у београдским насељима Жарково и Баново Брдо, тако да су ово делови Београда у којима има и највише дилера.

Али, до скора сигурне нарко-тржнице, попут естрадних окупљалишта, фудбалских стадиона, приватних телевизијских кућа (РТВ Пинк је и деведесетих година био дословно речено, магацин кокаина који је контролисао такозвани Земунски клан), па и великих угоститељских објеката попут бродова и сплавова на Дунаву и Сави, процењени су као ризична места за “пословање”. Нарко картели су схватили да је Вучићу и његовој владавини дошао крај и они му први окрећу леђа. Али, проблем са наркоманијом остаје…

Наиме, према званичним подацима, у Србији има око 40.000 тешких наркомана, зависника, а незванично и три до четири пута више оних који се дрогирају повремено, најчешће синтетичким дрогама. Дакле, укупан број наркомана није мањи од 170.000, а неслагање статистичких података и реалног бројног стања корисника дроге у Србији, настало је због подмукле политике државних институција које прикривају стварно стање. Тако је дошло до тога да је регистрован тек сваки трећи или четврти стални корисник дроге. Србија је једна од најважнијих раскрсница нарко-путева између источне и западне хемисфере, па је, сходно томе и захвална као тржиште смрти у коме владајуће политичке олигархије преко државних, парадржавних и криминалних мрежа, одлично зарађују заједно са нарко картелима, како оним унутар државних граница, тако и онима из региона и шире.

Ова армија наркомана у Србији месечно “троши” близу две и по тоне различитих врста опијата, од “сиротињског” хероина, лабораторијски произведених опијата, сушених стабљика конопље (марихуане), па све до најскупљег и најфинијег кокаина. Просечан дневни “трошак” корисника опијата је од 10 до 15 евра, а како је новца све мање, до њега наркомани долазе продајом свега и свачега, отимањем од сопствених породица, па све до бруталних разбојништава. Пратећи овај податак, није тешко израчунати да оних 40 хиљада тешких зависника потроши дневно на дрогу око пола милиона евра (годишње најмање 250 милиона евра!).

Наравно, цифра је неупоредиво већа кад се урачуна и број оних који су такозвани “викенд” корисници дроге. Реч је о послу који се мери милијардама евра и долара.

Све ово води ка кључном питању: како у Србији толика количина наркотика долази до корисника, како функционише мрежа дилера, ко обезбеђује транспорте, како функционише “књиговодство”, ко узима највећи део новца, ко га и где “реинвестира”, тачније, где данас и овде перу стотине милиона евра и долара са нарко-тржишта? Коначно, како државне институције (политичка олигархија са полицијом и правосуђем), учествују у свему овоме, јер је очигледно да без логистике “са врха”, ни наркоманско дно не би било оволико колико је.

Са друге стране су трагичне слике, попут оне из Специјалне болнице за болести зависности у Драјзеровој улици у Београду, где је до данас прошло око 15.000 регистрованих наркомана. То је, међутим, само мали део свих зависника у земљи. Процене су да је број корисника опијата који се никада нису пријавили ниједној институцији десет пута већи (најмање 150.000), а да је такозваних интравенозних зависника (оних “на игли”) око 25.000. Тако је и онај званични просечан број од 40.000 тешких зависника, овде одмах релативизован. Тачније, види се колико је нетачан.

Лака доступност дрога у Србији је мање забрињавајућа од појачане тражње за њима. Марихуана (позната и као „трава”) један је од производа који се добијају од индијске конопље, односно канабиса, биљке која може да успева и у Србији. Управо због тога тржиште овом дрогом је скоро немогуће контролисати, јер канабис многи гаје у посебно опремљеним подрумима или шупама на сопственом имању. Онај ко прати црну хронику у домаћим медијима могао је да примети како се свакодневно хапсе искључиво дилери марихуане.

Са друге стране, хероин, кокаин и разне таблете немогуће је код нас производити у кућним лабораторијама, због чега се ове супстанце шверцују преко граница под будним оком власти. Због тога и јесте покренута борба против произвођача и уличних дилера марихуане, како би се млади зависници натерали да купују искључиво оне дроге од којих само државна мафија има користи. Опијати и психоактивне супстанце су одувек биле лако доступне, а и данас свако домаћинство у Србији има најмање једну легално набављену материју која може да се злоупотреби. Нису у питању само лекови, већ и друге ствари, као што су чајеви, на пример. Бели слез се користи као чај, али може да се злоупотреби и као опијат који има слично, мада много слабије и краће дејство као и марихуана.

Основни проблем са којим се суочава српско друштво је појачана потреба првенствено младих особа да користе опијате и психоактивне супстанце, било оне „кућне радиности” или не. Омладина види да нема перспективу у овој опљачканој и разореној земљи, па од незадовољавајуће стварности бежи у лажни свет који стварају алкохол и дроге.

Уместо да им помогне да не почну са дрогирањем или, ако су већ постали зависници, да учини све да их отргне од овог порока, власт чини све да млади узимају дрогу, јер се на томе одлично зарађује. Дрога је одавно стигла и у центар Београда. Дилери су свакодневно присутни на Ташмајдану, Малом Ташмајдану, парку код споменика Вуку Караџићу, а посебно ноћу у мрачном парку који се протеже од цркве Светог Марка до Таковске улице. На овим местима дрога не само што може да се набави, већ и да се одмах конзумира. Заштита је урачуната у цену ако се набавља од „лиценцираног” продавца.

Скоро сав хероин који се продаје на тржишту у Србији стиже или из, или преко Косова. Највећи светски произвођачи опијума, основе за производњу хероина, су Мјанмар и Авганистан. Из Авганистана се опијум или већ прерађени чист хероин уз помоћ америчких војника и службеника пребацује на неки од америчких војних аеродрома у Албанији или на Косову, где се препакује и сортира (опијум се ту прерађује у хероин), а затим се транспортује у Србију, док један део директно из Албаније преко Јадранског мора доспева у Италију и даље у земље Европске Уније.

На северу Србије је, осим Београда, главни сабирни и дистрибутивни центар Суботица, одакле се дрога шверцује у Мађарску и Хрватску. Истим тим каналима се из Мађарске у Србију пребацује екстази (у сленгу називан и „ексер”), пилуле на бази амфетамина. Амфетамин се синтетизује само у специјалним лабораторијама и продаје искључиво лиценцираним фармацеутима, због чега је у производњи екстазија неопходна сарадња државних органа. Највећи произвођач „ексера” у Европи је Украјина.

Свака школа у Србији има школског полицајца, али велики број њих је укључен у ланац продаје дрога. Диловање опојних супстанци у школским двориштима не може да остане непримећено за наставно особље и директора, али је већина њих уплашена да би ово пријавили надлежнима, а поједини имају и материјалну корист.

У просеку у сваком средњошколском одељењу у Београду постоји најмање један ученик који је редовни уживалац дроге, односно зависник. Малолетници млађи од 14 година кривично не одговарају, а они млађи од 16 година по правилу добијају симболичне казне на суду. Због тога су управо они најчешћи „војници” (како шефови банди називају обичне дилере) и дрогу не само да и сами почињу да користе, већ је деле и са вршњацима регрутујући тако нове наркомане и муштерије својих шефова. У школама се најчешће продају „тродони” (лек против болова синтетизован из морфинске базе, веома брзо ствара зависност), марихуана или спид и екстази. Продаје се и замена за спид, лек „артан”. „Тродони” и „артан” могу легално да се набаве у апотекама једино уз рецепт који није лако добити, тако да је очигледно да се у Србији фармацеутска индустрија слабо контролише.

Све је ово одавно познато, али држава не чини ништа да се овоме супротстави. Познато је и да на Ибарској магистрали, на улазу у Београд, код одвајања за Барајево постоји скоро свакодневна контрола возила, али још није познато да је на том пункту ухваћен било који шверцер дроге или миграната. Разлог је општепозната склоност полицајаца да затворе оба ока за награду од 200 евра по члану патроле. Познато је и да у селу Мислођину постоје плантаже индијске конопље одакле се Београд снабдева марихуаном. У самом селу 10 грама марихуане кошта између 3.000 и 3.500 динара, док грам на београдским улицама кошта 1.000 динара. Иако је све ово познато, узгајиваче нико не дира, јер они стоје под заштитом обреновачких дилера, познатих по својим везама са полицијом.

А 1. Слике наркоманског ужаса

Само у Београду, као највећем урбаном и економском центру Србије, сваке године нарко-дилери “регрутују” у просеку око 300 нових наркомана који, опет, имају своје партнере са којима се дрогирају, тако да је број двоструко већи. Годишње у Београду умре око 30 до 40 наркомана. Веома мали број зависника су покушали са лечењем. Најцрња година била је 2008. када их је умрло 45. Две трећине њих је у тренутку смрти било млађе од 40 година. У регистру Завода за јавно здравље води се око 7.900 зависника, што би значило да на 1.000 становника главног града има пет регистрованих наркомана. То је нетачан податак. Чак и смешан свакоме ко је имало истраживао број наркомана у главном граду.

Најмлађи регистрован наркоман у Србији имао је девет година кад је доведен на лечење. До пре пет година, већина лечених зависника имала је између 24 и 29 година, док данас имају 30-34. Око 350 људи сваке године добија лечење као обавезну меру, коју им одреди суд. Сви они лече се у четири регионална центра, 26 метадонских државних центара и десетак приватних.

Званични подаци говоре да деца већ са 16 година пробају неке врсте опијата, мада је све више оних који први дим марихуане пробају још у основној школи. Ипак, наркомани у Србији су све старији. Занимљив је и податак да су међу наркоманима мушкарци знатно бројнији од жена (има их око 88 одсто). Највише сталних наркомана живи са родитељима (68,7 одсто) без обзира на узраст, а 13 одсто са партнером и децом. Нешто више од 18 одсто живи са другим зависником. Занимљиво је и да највећи број лечених зависника има завршену средњу школу (63,1 одсто), док је 3,5 одсто завршило вишу школу или факултет. Редован посао има око 15 одсто, а 3,3 одсто чине ученици и студенти. Само једна трећина лечених наркомана има полицијски и судски досије. Просечан узраст првог интравенског узимања дроге је 24 године, а просечан узраст лечених зависника је 31 година.

А 2. Дрогирање по сиротињској тарифи

Како у Србији влада екстремно сиромаштво, цене дрога су изузетно ниске, мада ни квалитет онога што се продаје по улицама српских градова није посебно висок. Напротив. Четврт грама мешавине на бази хероина, такозвани „квотер”, у Београду се купује за хиљаду динара, док је цена у унутрашњости још нижа. На југу Србије се „квотер” продаје и за 500 динара, али је питање колико хероина заиста има у тој смеси. Грам хероинске мешавине у Београду кошта око 20 евра, у унутрашњости је још јефтинији.

Кокаин је некада сматран дрогом за елиту, али то одавно више није случај. За 20 евра у Београду може да се набави пола грама кокаина, мада цена зависи од чистоће мешавине. Кокаин се, као и хероин, „сече” са мање скупим супстанцама.

За хиљаду динара у Београду може да се набави једна пилула екстазија или спида, толико исто кошта и грам марихуане, док је хашиш нешто мало скупљи. Двадесет до 50 евра кошта и бочица од 20 милилитара такозване „дроге за силовање”, изузетно јаког средства за успављивање којим се жртва омами, после тога силује, а после буђења се ничега не сећа. У школским двориштима, али све чешће и по парковима, може да се купи један такозвани „џоинт” или „џокавац”, цигарета у коју је умешано мало марихуане. Цена једне овакве цигарете је веома приступачна за осиромашену српску омладину и износи око 300 динара. Најчешће један „џоинт” деле двојица, мада је по школама честа слика да њих више пуши једну овакву цигарету. Да би се појачало дејство скупих дрога најчешће се истовремено конзумира и јефтинији алкохол или неко енергетско пиће, у зависности који ефекат жели да се постигне. Алкохол омамљује кориснике, док енергетско пиће продужава дејство узетог наркотика, најчешће марихуане или хашиша.

Глоса

Мада то звучи невероватно, у Србији је тек од пре пет година, тачније од марта месеца 2010. године, уведен Регистар лечених зависника од дроге при Институту за јавно здравље Србије “Др Милан Јовановић Батут” у Београду.

Мерсиха Хаџић, Таблоид