Зашто се Вучић спрема да на изборе 2016. године у коалицију позове различите микропартије као што су Српска народна странка, Ненада Поповића или пак Српски покрет обнове, Вука Драшковића?
Није ли првопоменута странка изразито евроскептичка и русофилска? Није ли другопоменута партија изразито еврофилна и пронатовска? И нису ли те две странке – у коалицији – нешто идеолошки противречно и политички неприродно?
Да бих одговорио на ова питања, желим да вас подсетим на Моцартовог Дон Жуана (Don Giovanni, 1787). Наиме, у трећој сцени првог чина ове знамените опере, заводник успева да обрлати још једну жртву – Церлину (Zerlina). Али се, у тренутку кад намерава да је одведе у кревет, појављује његова ранија „победа“ – Елвира (Donna Elvira). Но, „мајстор“ се, суочен са две даме којима се истовремено заклео на вечну љубав, не да збунити. Он најпре једној, а онда и другој, каже исто: „Ма она друга је луда, не обраћај пажњу на то шта прича, ја само тебе волим“. Обе даме то чују. Али, обе су заљубљене, па свака од њих мисли да јој Дон Жуан говори истину, а да ону другу, јадник, мора да лаже, како би је умирио. Јер та друга је, несрећница, заправо луда.
Много сличности увиђамо између јунака ове опере и нашег премијера. Он успева да га, што је потпуно противречно, подражавају и „другосрбијанци“ и „националисти“, пошто на обе стране, као сада са изборном коалицијом, шаље поруке „љубави“. И обе стране му верују.
Када је Вучић објавио да иде на нове изборе, Е-новине су у тексту „Покушај Вучићеве изолације“[1] својим читаоцима објасниле да постоји опасност да Вучић добије изборе, али и „да се из самог окружења лидера највеће странке у Србији одстране проевропски елементи како би, чак и након изборне победе, постало немогуће спровођење обећане европске агенде“. Зато је, по Е-новинама, потребно обавезно изаћи на гласање и стопостотно подржати Вучића, како би се спречило да мора да склапа коалициону владу с „русофилима“.
У исто време, „патриотски“ сајтови попут Стандарда, Видовдана или Васељенске, или пак новине попутИнформера, шире причу како су „прозападни медији, од телевизије N1 до Курира, све ангажованији на подривању Вучића“[2], те како ће „западне амбасаде и агентуре гледати да изборну трку искористе најбоље што могу“[3] – како би истуриле своје (?!) кандидате: ДСС и Двери.
Наводно се представници ДСС-а и Двери превише (?) појављују на про-америчким телевизијама[4], што је некакав доказ да ту нешто није у реду (?! – као да Вучића и његових гласноговорника и „аналитичара“ тамо нема још више?). Циљ је, наводно, да се помоћу патриотског бирачког тела, ослабе напори Премијера да „самостално формира владу“, те да се тако произведе „промена у Вучићевој политици“ (?!; исто). Радикалнија верзија овог идеолошког страшила – коју читамо у Информеру[5] – каже нам чак да ће „сви заједно – од СПС-а, преко ДС-а и ЛДП-а, па све до ДСС-а и Двери ићи на изборе само с једном идејом: да освоје бар један глас више од Вучићевих напредњака и да направе владу свих против једнога“.
Дакле, компрадорска пропаганда, намењена зачараним еврофилима, приказује Вучића као жртву напада „етно-националиста“. У исто време, „лажно-патриотска“ пропаганда приказује Вучића као жртву завере амбасада САД-а и ЕУ у комплоту с „лажном“ патриотском опозицијом, како би се народ преварио да гласа против Вучића, те да се тиме обори, наводно, „патриотски“ Вучић с власти.
Најлепше је да, по моделу Дон Жуана, обе антагонистичке стране бирачког тела, омађијане фокусираном пропагандом специјализованих медија, у исто време верују да Вучић хоће да спроведе баш оно за шта те стране навијају. „Другосрбијански“ бирачи се, на пример, надају да ће Вучић Србију да „деконтаминира“ од „национализма“, да призна „Косово“, те да неповратно („иреверзибилно“) увуче Србију у ЕУ и у НАТО. „Националистички“ бирачи се пак надају да ће Вучић, чим добије довољно мандата у скупштини, да „заокрене“ према Русији, набави С-300 или чак С-400, те да из Србије почисти све Петре Луковиће, Соње Бисерко и Наташе Кандић.
Наравно, ништа од тога. Вучић ће и за ове изборе, очигледно, да направи Народни фронт СНС-а, у који ће да прими сваког ко хоће у њега да уђе – од „националиста“ до „европејаца“. Тако суштински показује да му није страна ниједна врста идеологије – уколико, наравно, обезбеђује што већи део бирачког тела, а што, опет, води очувању или чак проширењу његове власти.
Да ли ће таквим наступом Премијер да освоји довољно скупштинских мандата, да може да прави владу какву жели, али и да мења Устав, остаје да се види. Ваља међутим знати да би читава та представа, која неодољиво наликује на „Дон Жуана“, могла бити раскринкана већ с неколико јасних новинарских питања.
Наиме, у правој и озбиљној изборној кампањи власт би морала да представи изборни програм, те да одговори јавности на неколико суштинских питања (а не да данима отвара прилазнице и тунеле на свака два километра истог пута). Та суштинска питања су: да ли ће бити отпуштања у јавном сектору?; да ли ће се и коме смањивати пензије?; колико ће се повећати цена струје?; да ли ће се, и у чему, мењати Устав?; хоће ли се дозволити улазак „Косова“ у УН?; хоће ли се смањити порески намети на наше плате и некретнине?; шта ће бити садржај владине културне политике?; да ли ће се нешто урадити на заштити ћирилице?; хоће ли Србија прихватити „усклађивање“ своје спољне политике (првенствено према Русији) са Бриселом, итд.
Конкретни одговори на конкретно постављена питања онемогућили би политичаре да примењују „стратегију Дон Жуана“. У Србији је кампања тек почела. Хоће ли наша новинарска бранша коначно смоћи снаге, али и професионалног достојанства, да покуша да истера српског политичког Дон Жуана на чистац?
[1] http://www.e-novine.com/srbija/srbija-tema/129456-Pokuaj-Vuieve-izolacije.html
[2] http://www.standard.rs/politika/33726-%D1%81%D0%BC%D0%B8%D1%81%D0%B0%D0%BE-%D0%B8%D0%B7%D0%B1%D0%BE%D1%80%D0%B0-2016
[3] исто.
[4] http://www.standard.rs/politika/33776-%D0%BF%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%9A%D0%B0,-%D0%BF%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%9A%D0%B0
[5] http://www.informer.rs/vesti/kolumne/53111/DRAGAN-VUCICEVIC-DOSTA-ZLOCINA-protiv-jednoga
Слободан Антонић, Фонд Стратешке Културе
