Вербална подршка коју представници америчке државне администрације повремено пошаљу Александару Вучићу, има за циљ да гурне Србију што дубље у политичку и економску изолацију. Све што Вођа у својим медијима представља као велику победу, треба одмах схватити као још један ужасан пораз. Истина је да Србија више нема ниједног озбиљног савезника у свету осим велике Русије. Али, ту могућност Вучић не намерава да искористи, како се не би замерио некоме у Вашингтону, Лондону или Бриселу. И док најмање два милиона људи гладује и још толико њих једва преживљава, његова пропаганда обећава цветање хиљаду цветова. На срећу, у то више нико не верује.
Саветница за безбедност америчког председника Барака Хусеина Обаме, Сузан Рајс, недавно је изјавила да је председник Владе Србије Александар Вучић “на правом путу”. Скоро исту реченицу, изговорила је и Карен Донфрид, бивша саветница америчког председника Обаме, али је додала да “америчке власти подржавају то што српски премијер ради и да ће то наставити и убудуће”.
Почетком маја месеца 2014. године, и Мирослав Лајчак, шеф словачке дипломатије и професионални евроатлански “намесник” и агитатор евроинтеграција, такође је констатовао да је Александар Вучић “на правом путу”, да је са њим и “Србија на првом путу”, те подвукао да “…постоје велики проблеми са којима се Србија суочава, али ви више нисте део проблема већ део решења”.
Који је то прави пут којим Вучић води Србију? На ово питање је злосрећни Вођа покушао и сам да одговори 1. октобра ове године, за говорницом панел-дискусије на тему под називом “Београдски безбедносни форум”.
Вучић је том приликом говорио оно што су уши присутног Мајкла Девенпорта, шефа делегације Европске уније у Србији, хтеле да чују: “…Ви у Европској унији рачунајте на Србију, јер радимо најбоље што умемо за наше грађане и нашу земљу и зато нећете моћи да одбијете Србију као пуноправну чланицу Европске уније, можда већ за пет година…Чули смо јуче изјаву Јоханеса Хана да нема шансе да Србија постане чланица ЕУ у наредних пет година. Није велико изненађење, очекивали смо ту одлуку, али ћемо свакако наставити са реформама, наставити наш пут ка ЕУ и учинити најбоље са свим нашим обавезама пре краја 2018, почетком 2019. и онда ће све бити у рукама других…”.
Ова сурова спрдња са грађанима Србије, достигла је тог дана свој врхунац. Био је то знак да је куцнуо задњи час да гладни, незапослени и понижени грађани прекину ову ужасну фарсу и сместе и Вучића и његов режим тамо где треба. Јер, чињенице неумољиво говоре да се Србија налази у стању потпуног распада.
Чак и према званичним подацима Министарства финансија, милион запослених издржава милион и по пензионера и скоро милион незапослених!
Нигде у савременој Европи не постоји овако невероватна и трагична слика потпуног државног колапса. Да би све било још црње него што јесте, три четвртине свих запослених у Србији прима законом прописани минимални лични доходак, што није довољно ни за недељу дана нормалног преживљавања.
Незванични подаци о сиротињској драми у коју је Србију довела Вучићева власт, говоре да је његова брутална бирократија скоро пола становништа избрисала са списка живих! Наиме, према подацима балканског дописништва глобалне телевизијске мреже Ал Џазира, запосленост у Србији сваког месеца (за параметар је узет март 2014.) пада прогресивном стопом: у грађевинарству (-7,3 посто), пољопривреди (-3,8 посто), индустрији (-2,7 посто) и услугама (-1,1 посто)…
Ово јасно говори да је српска привреда без посла, да су дуговања све већа и да овим темпом до краја 2014. године, лако може доћи и до прекида платног промета због масовних блокада рачуна српских предузећа (погледати текст Миодрага К. Скулића, у овом броју Таблоида на странама 6 и 14).
Куда нас то води Вучићев “прави пут”, ако знамо да је Међународни монетарни фонд захтевао да минимална зарада у Србији у новембру месецу 2014. године не пређе 19. 000 динара, а у децембру не сме да буде већи од 20.000 динара?
Подсећања ради, у јануару ове године, минимална плата у Србији била је 21.160 динара, па је на “интервенцију са врха”, од стране Вучићевих “стручњака”, већ у фебруару ова сиротињска плата смањена на јадних 18.400 динара, од којих ни поштен конопац за вешање не може да се купи.
Наиме, сатница просечног запосленог у Србији данас износи 0,98 евроценти, што је довољно да не умре гладан. Са тим “примањима”, немогуће је плаћати рачуне (струју, телефон, комуналије…) и истовремено живети.
Са замрзнутим платама и ценама које су и до 30 одсто веће него почетком године, више од 70 одсто становништа у Србији ћи имати мање и од “законом прописаног минимума” за преживљавање. Шта у таквој ситуацији треба очекивати, осим опште побуне, или масовног умирања?
Заштитник и саучесник
Сулуди Вођа чини све да би се допао својим америчким “пријатељима”, трасирајући Србима “прави пут” у пакао који су му нацртали у Вашингтону: распродаје најбоље пољопривредно земљиште војвођанског дела Подунавља, и то у бесцење, некаквим арапским компанијама (на ужас целе Европе), призива инвеститоре из Уједињених Арапских Емирата који немају намеру да било шта граде у Србији, али су зато били главни донатори албанске терористичке организације ОВК, а и данас су највећи донатори албанских сепаратиста на Косову. Такође, тражи од кинеске владе да инвестира у пројекте од којих Србија неће имати никакве користи, позива америчке инвеститоре (за које зна да неће ни пребијену пару уложити овде, јер их Србија више не занима)…
Да би био “на правом путу” који су му Американци зацртали, завео је медијску цензуру (још гору од оне коју је заводио 1999. године, док је био Милошевићев министар за информације), увео је радно законодавство које је раднике претворио у савремене робове, устројио је криминално правосуђе које служи само њему лично и његовом режиму…
Политика Вучићевог “правог пута”, којој америчка администрација данас аплаудира, подразумева и бригу о пљачкашима из Демократске странке и њених сателита, који су ојадили Србију и за дванаест година из ње изнели преко 84 милијарде долара. Вођа их је све сачувао. Ниједан није ни у затвору ни на оптуженичкој клупи. Не може он да хапси Александра Влаховића који је железару у Смедереву тако рећи поклонио Американцима, не може да хапси ни Данка Ђунића (који је у Америци слободан грађанин), Драгана Шутановца, Млађана Динкића, Божидара Ђелића, Мирољуба Лабуса…
Напротив, многи од њих су му данас сарадници и саветници, а неке спрема и за велике спољнополитичке улоге, попут Бориса Тадића. Све то, Вучић, као добар ђак, ради по директиви из Вашингтона.
Самозвани Вођа не захтева истрагу криминалних приватизација у којима су америчке компаније дошле са идејом да пљачкају и трују. Случајеви “Сартрида” и “Дуванске индустрије Ниш”, довољно говоре: у оба случаја, грађани Србије су преварени и данас плаћају огромне дугове које је направила америчка компанија УС Стеелл док је експлоатисала смедеревску железару, и сносе последице лажног социјалног програма који им је подметнут од стране компаније “Филип Морис” уочи преузимања нишке дуванске индустрије.
Пружио је Вођа уточиште целој криминалној елити која је сахранила Србију у протеклој деценији и свела је на ниво најсиромашније афричке колоније. Са некима од њих, он данас инвестира опљачкане паре у јужноафричким рудницима племенитих метала, а профит од тога пакује на такозваним оф-шор рачунима. Да се нађе кад загусти…
И владе падају
“Прави пут” којим Вучић иде, за само две године коштао је грађане Србије најмање тридесет милијарди евра! Али, он и даље иде о трошку пореских обвезника по свету и уговара сумњиве послове са још сумњивијим “бизнисменима”. Али, уговара често и оне “послове” од којих неће бити ништа. Последњи такав његов “подухват”, десио се у Немачкој, један дан уочи одржавања геј-параде у Београду (28. септембра ове године), кад је, изненада и ненајављено, посетио седиште највећег немачког произвођача меса “Тенис” (Тöнниес), о чему је Радио Дојче Веле имао и посебан прилог (видети уоквирени текст под насловом “Вучићеви омиљени бизнисмени”).
Наиме, вођен психологијом болесног преступника и вишеструког повратника у кривично дело, Вучић прави “рачун без крчмара” па је тог дана нудио Клеменсу Тенису (сувласнику компаније “Тенис”) милион свиња које Србија нема, јер је његовом политиком потпуно уништен сточни фонд.
Вучићев “прави пут”, довео је до тога да је његов режим 14. августа 2014. године одлучио да крене у масовну продају преосталих српских предузећа. Већ сутрадан, 15. августа, објављен је у светски угледном економском листу “Фајненшл тајмс” позив Агенција за приватизацију Србије “за прикупљање писама о заинтересованости инвеститора за приватизацију 502 српска предузећа са зависним привредним друштвима”. Био је то, уствари, позив америчким компанијама да преко посредника или директно, изврше окупацију преосталих профитабилних фирми. Многе од њих су унапред понуђене бесплатно, “само да их се држава реши”. Вучићев режимн, као ни онај Тадићев пре њега, никада није уложио ниједан динар или евро у подизање неке државне компаније до нивоа који би омогућио добру продају на тржишту. Напротив, циљ је био уништавање како би “партнер” са Запада, уз добру провизију властима, лакше дошао имовине у Србији.
Само месец и по дана после огласа Агенције за приватизацију, Александар Вучић даје интервју Ендрју Мекдауелу, новинару “Фајненшл тајмс”-а, у коме образлаже драконске мере које примењује зарад “стабилизације” српске економије. Између осталог, Вучић за “Фајненшл тајмс” каже и следеће: “Мере су биле део болних, али неопходних потеза у оквиру пакета мера штедње, који је епохалан корак ка стварању модерне Србије”.
Међутим, у свом пратећем коментару, новинар Мекдауел подсећа своје читаоце да је дефицит буџета у Србији највећи у Европи, а прогнозе су да ће само до краја ове године износити додатних 8,4 одсто БДП-а (што подразумева потпуни слом привреде и живота). Такође, Мекдауел констатује да Вучић својим драконским мерама “неће уверити инвеститоре” да је Србија добра за улагање, упркос најјефтинојој радној снази на континенту, а и шире. Јер, данашњи радник у Србији, често је јефтинији и квалитетнији од најјефтинијег радника у Сомалији или на Хаитију.
Коначно, Вучићева медијска цензура, његово подмукло управљање комплетним информативним простором у Србији (из позадине, преко других људи и механизама), довело је до тога да објављивање непријатних истина о његовој аутократији, представља акт против њега лично, против његових ближњих, против “европских интеграција” и против свега што пише у Старом завету и свим светим књигама. И док се на његовом лицу смењују невероватни изрази, од претећег, до уплашеног и од снисходљивог и стидљивог до насилничког и лудачког (зависи коме се обраћа), Србија све дубље тоне у глиб невероватног насиља и примитивизма које “емитује” његов оркестар за аплаузе и климање главом.
Прави је тренутак да се Србија присети шта је Александар Вучић говорио 9. априла ове године, са екрана такозваног Јавног сервиса (РТС), само двадесет дана пре него што је изабран за председника Владе Србије: “…Запало ми је да будем председник Владе и нећу да Србија буде позната по банкроту и пропасти и томе да нема економске будућности и запошљавања”.
Невероватно звучи, али, за само пет месеци од како је и формално себе инаугурисао као Вођу, овај човек је од Србије направио још црњи и сиротији забран, један тор за наивне, који су олако поверовали његовим арапским макетама, лажним инвестицијама и топлим пријатељствима са провереним српским злотворима.
Било је то довољно да грађани виде шта их чека. Нико више нема снаге да још четири године трпи експерименте голим животима. Кренули су штрајкови и буне. И лишће пада у јесен, а не само пролазне владе и њихови мандатари.
А 1.
„Тенис” – кланица свиња и фабрика скандала
Вучићеви омиљени бизнисмени
(Преносимо прилог из емисије Деутсцхе Wелле (Дојче Веле)
Немачки произвођач меса „Тенис” наводно планира да уложи 200 милиона евра у Србији. Реч је о породичној фирми коју прати негативан публицитет: пише се о израбљивању радника, проневерама и мутним односима са Кремљом.
Насмејани бик и крава – у некој врсти љубавне везе, што се да наслутити јер им репови заједнички формирају контуру срца – а поред њих задовољна свиња. То је лого компаније Тенис (Тöнниес), породичне фабрике меса која је прошле године под нож послала 16,4 милиона свиња и 405.000 говеда и тиме обрнула 5,6 милијарди евра. О рурском гиганту је српска јавност понешто сазнала у суботу, када је централу фирме у Реда-Виденбруку посетио српски премијер Александар Вучић. Српски медији су пренели да је Тенис највећи европски произвођач меса (што није тачно) или да је највећи немачки произвођач (што је тачно).
Премијер Вучић је убрзо – већ током ванредне конференције након успеле геј параде – најавио огромну инвестицију у Србији и то врло конкретно: 200 милиона евра, пола милиона свиња, 8.000 радних места. Када? Где? Не зна се.
Извор булеварског Курира тврди да ће Тенису за такав подухват требати најмање 15.000 хектара земљишта. У немачкој компанији су били уздржани, шеф фирме Клеменс Тенис је рекао да је Србија интересантна „због свог развоја и географског положаја” те да његова компанија разматра Србију и као извозно тржиште и као потенцијално место за производњу.
Извор Дојче Велеа близак руководству компаније каже да би Вучићеве бројке „могле да буду реалне, уколико до инвестиције дође”. Наш саговорник потврђује да Тенис намерава да инвестира, те да се Србији неће поновити Мерцедесова инвестиција – када је куповина шасија за аутобусе представљена као партнерство са Дајмлером. Нема сумње да су Србији потребне паре и још потребнија радна места. Ипак, оправдано је сумњати у обећање од 8.000 послова које би донео Тенис. Наиме, читава та компанија, са седам фабрика у Немачкој и једном у Данској, има укупно 8.000 радника.
Радници са југоистока Европе нису непознати Клеменсу Тенису. Заправо, они су га често доводили на насловне стране новина. Већи део Тенисових запослених нема сталне уговоре, већ се ангажује за најтеже послове преко спољних фирми. Најчешће се ради о дошљацима из Пољске, Румуније и Бугарске који, како тврди Тенис, не желе сталне уговоре јер хоће да се врате у домовине. „Сутра бих за стално запослио сваког ко то хоће”, тврди он. Другачије сматрају у покрајинском министарству рада Северне Рајне-Вестфалије где су компанију оптужили за исцрпљујуће радно време, мутне уговоре са страним радницима и лошу здравствену заштиту запослених. Медији су писали о „плаћеним робовима” из источне Европе, које Тенис настањује у неусловне колективне смештаје.
Како то обично бива са великим породичним фирмама, новине се за њих интересују најчешће током скандала. А Тенис их има поприлично. Након што је 2008. Немачки јавни сервис АРД објавио да фирма са око 200 камера надгледа раднике чак и у тоалетима и туш-кабинама, Тенис је платио казну од 80.000 евра. Скупље је прошао процес из 2011. када је Тенис ухваћен да у мешано млевено месо ставља знатно мање говедине него што пише на паковању. Фирма је за обуставу процеса морала да плати 2,89 милиона евра. Против Клеменса Тениса се такође води поступак због могуће милионске проневере преко пореске оазе Лихтенштајна.
Најзанимљивија у породичним фирмама увек је породична свађа. Тренутно се краљ меса Клеменс Тенис судски спори са својим братанцем Робертом Тенисом, а у игри је ни мање ни више него управљање читавом империјом. Заправо је Робертов отац, а Клеменсов брат, Бернд Тенис 1971. и основао фирму и већински део власништва оставио својим синовима. „Клеменс је подсећао братанце да је Бернд Тенис на самртничкој постељи изразио жељу да њему, Клеменсу, препусте по пет одсто акција”, писао је Зидојче цајтунг овог маја. „То се и десило 2008. и то иако су братанци стричеве послове већ годинама посматрали са неповерењем.” Један син се због болести повукао из читаве приче, остао је Роберт са 50 одсто власништва, колико има и сам Клеменс. Сада Роберт – са добрим изгледима на успех – тражи да му се судски врати пет одсто које је поклонио свом стрицу пре неколико година. Због „грубе незахвалности”.
Породична свађа нас доводи до следеће теме: једна од ствари коју братанци наводно замерају стрицу су његови присни односи са званичним Кремљом који му омогућавају одлично пословање у Русији. Ту стижемо и до бундеслигашког великана Шалкеа 04 у којем је Тенис шеф надзорног одбора. Играчи Шалкеа на грудима носе лого руског гасног монополисте Гаспрома. У питању је спонзорство од 17 милиона евра годишње. Много пута се немачка штампа запитала да ли тесне везе Гаспрома и Шалкеа имају везе са масним профитом који фабрика меса Тенис остварује у Русији.
Није неуобичајено да се политика и послови воде на стадиону – није ли Вучић ономад шеика водио управо на београдску Маракану? Протекле суботе је премијер Србије био гост Клеменса Тениса, а имао је среће да погоди баш викенд када се игра највећа утакмица немачког фудбала, рурски дерби Шалке-Дортмунд. За Борусију играју два српска репрезентативца, али је Вучић ипак носио шал Шалкеа. Посао је посао.
Никола Влаховић, Таблоид
