Режим у виртуелном рату: војсковође и дезертери, бојна поља и оружја

“Двомисао значи моћ да се у нечијој свести једновремено одржавају два супротна уверења, и да се прихватају оба.”

(Џорџ Орвел, “1984”)

Крај лета је погодан тренутак да сумирамо неколико недеља прилично хистеричне режимске пропаганде, која се сада, са доласком јесени, очигледно интензивира. У овом коментару анализираћемо три занимљива аспекта те пропаганде.

Најпре то су њене нове битне карактеристике – оне које досад нисмо, или бар не у толикој мери, могли да приметимо.

Друго, то су могући мотиви за све чешће повезивање оних који критикују Александра Вучића са наводним плановима да се он убије: чему тај danse macabre, средњовековни мртвачки плес?

Треће, то су политичке последице ове кампање, како по самог Вучића као њеног главног протагонисту, тако и по Србију у целини.

***

По чему се све Вучићева пропагандна кампања у лето 2017. године разликује од оних које је водио претходних година? Идентификовали смо, у том смислу, пет битних тачака.

Прва тачка разликовања је континуитет. До сада су се различите теорије завере, приче о атентатима, државним ударима, хаосима, ратовима и сценаријима, понављале с времена на време, у интервалима од отприлике два до три месеца. Да ли се динамика ових вештачки створених, а често и потпуно измишљених, криза поклапала са проблемима које је Александар Вучић имао у стварности или са осцилацијама у његовој емоционалној стабилности? Одговор на то питање не можемо са сигурношћу дати, али је циклични карактер тих афера био очигледан.

Сада, међутим, динамика пропаганде нема своју логичну трајекторију: ни климакс ни антиклимакс. Она траје цело лето, сваког дана, увек истим досадним рециклирањем старих мотива, измишљањем нових, а некада комбиновањем и једних и других.

Друга тачка је све већи диспаритет између објективне стварности и пропагандних тврдњи. Стиче се утисак да је креаторима ових спинова постало потпуно неважно да у њих ико заиста поверује. Као да је битније норму испунити квантитетом него квалитетом пропаганде. Тако се један твит глумца Сергеја Трифуновића већ преко месец дана употребљава као аргумент за тврдњу да “неко” планира убиство Александра Вучића, иако се ни “председник” Србије, а ни убиство, у њему уопште не помињу. Из чињенице да неки други људи не желе да ритуално осуде тај твит, да се неки трећи са њим шале, а да неке четврте он можда уопште не занима, извлачи се додатни закључак како су сви они саучесници у припреми тог наводног убиства.

Трећа тачка је персонализација пропагандне кампање, њено фокусирање на неколико личности, уз креирање посебних симболичких оружја, која се – потпуно невезано за контекст у којем се ради – користе за сваку од тих личности посебно. Тако је за лидера ПСГ измишљен “пиштољ”, за председника ДС “пашњак”, за председника НС “виноград”, а за мене “сребро”. Ове речи, саме по себи, не значе ништа, нити њихов смисао и може да се нађе у објективној стварности. Међутим, ритуал њиховог сталног понављања, степен агресије која се при томе испољава, избор ружних речи – све су то у овој кампањи постали критеријуми, по којима припадници култа личности Александра Вучића одмеравају степен лојалности свом вођи и утркују се у њему. Баш овај образац понашања – стално понављање бесмислених речи – је иначе, у историји двадесетог века остао забележен као један од критеријума за разликовање “касног” од “раног” стаљинизма.

Четврта тачка је све приметније одсуство значајних делова естаблишмента из ове кампање. За разлику од ранијих година, када су се чланови владе утркивали у измишљању различитих верзија својих сопствених интерпретација оптужби, сада се они утркују у ћутању. Председници Владе не пада на памет да улази у ову каљугу, Ивица Дачић све чешће бежи у (свој или руски, видећемо још) антиевропски крсташки рат, а о Расиму Љајићу, на пример, и да не говоримо.

“Људски ресурси” СНС пропаганде су се дакле озбиљно утањили: осим пар опскурних таблоида – занимљиво, по правилу оних под контролом разних структура руске “меке моћи” на Балкану – у оперативи ове кампање остало је само неколико колоритних ликова: Дарко Глишић, председник Извршног одбора СНС, Миленко Јованов, потпредседник те странке познат по фашистоидним предлозима о оснивању некаквих “језичких патрола”, и градоначелник Новог Сада, Милош Вучевић.

Као да, полако, кампања престаје да буде Владина (као што је то раније заиста била) и постаје приватни виртуелни рат Александра Вучића против свега онога што он (понекад тачно а понекад и не) перципира као елиту, и у којем га подржавају све опскурније личности. Оне које више немају шта да изгубе.

Посматрајући овај процес, тај нагли пад организационих, интелектуалних и етичких квалитета људи који се налазе око Александра Вучића, не могу да се отмем поређењу са једним детаљем из последње године коју је Слободан Милошевић провео у Београду: на почетку те године, у пролеће 2000. године, о безбедносним питањима се консултовао са начелником генералштаба; на њеном крају, са самозваним четничким војводом Синишом Вучинићем. Да, ови процеси су иреверзибилни, као и када се плови на Нијагариним водопадима: када се пређе одређена тачка, више се не може вратити назад.

Можда овај процес нигде није лакше уочити него на главном бојном пољу тог виртуелног рата, Твитеру. Све више, они учесници у овом рату који бране култ личности Александра Вучића бирају да остану сакривени иза измишљених, анонимних, налога и живописних фотографија пчелица, цвећа и ликова из цртаних филмова. Истовремено, све више оних који тај култ и његовог носиоца критикују, бирају да се представе пуним именом и презименом, а не ретко и фотографијом. Није све у сендвичу, понешто је и у части.

Пета тачка је све слабији квалитет појединачних пропагандних покушаја. Дедуктивни силогизми – матрица на којој се они иначе заснивају – сада садрже све више разних формалнологичких грешака и ту се заправо ради о обичним софизмима. Њихове полазне премисе су све директније, све баналније и све краће, и углавном се своде на једноставне парове у којима су обе премисе погрешне.

Прва од њих се увек своди на тезу да је свако ко критикује Александра Вучића, његов непријатељ. Друга се своди да свако ко је његов непријатељ планира да га убије. Дакле, ако сваки А нужно имплицира Б, а сваки Б нужно имплицира Ц, онда и сваки А нужно имплицира Ц: свако ко критикује Вучића нужно планира и да га убије.

Из две погрешне премисе категоричког дедуктивног силогизма, то је добро познато свима који су се макар површно бавили теоријом формалне логике, никада не може да произађе тачна конклузија.

Логика СНС пропагандних кампања своди се тако увек на разне варијетете истог базичног софизма: неки људи иду возом; неки возови иду на струју; дакле, сви људи иду на струју.

***

Овде долазимо и до другог сегмента наше данашње анализе. Чему стварно ова опседнутост смрћу и убиствима, тај danse macabre, средњовековни мртвачки плес у двадесет првом веку? Тачно је да је много диктатора, у последњим фазама своје владавине, било опседнуто страхом од убиства – нема потребе да идемо даље од Стаљина, који је последњих година живота оптужио јеврејске лекаре у СССР да су направили и посебну заверу са циљем да га убију. Међутим, у свету у којем ми данас живимо, у модерном свету, овај феномен је, бар у Европи, постао врло редак.

Александар Вучић добро зна да није, нити икада може бити, физички угрожен од глумаца, шминкерки, новинара, твитераша и блогера. Ту елементарну чињеницу он може да зна упркос томе што се на челу Безбедносно-информативне агенције налази његов страначки колега, Братислав Гашић, који о безбедности нема појма: напросто, и сваки приправник у тој агенцији има довољно знања да дође до тако једноставног закључка. Зашто онда, упркос свему томе, Вучић преко телевизије позива Сашу Јанковића и Вука Јеремића да дођу да га шутирају ногама, а нема храбрости да се макар са једним од њих суочи у цивилизованом ТВ дуелу? Зашто добровољно учествује у овој патетичној маскаради?

Да ли се код Александра Вучића ради о природном страху од смрти, нечему што је иманентно свима нама (људима) и по чему се ми иначе разликујемо од животиња, код којих тај страх не постоји? Различити су начини на које свако од нас овај страх сам са собом решава: једнима помаже религија, другима литература, трећи се баве окопавањем баште… Једино Александар Вучић, међутим, осећа потребу да своју фобију дели са милионима људи, злоупотребљавајући медије са националном фреквенцијом, и усмеравајући своју ирационалну агресију на оне који га критикују са сасвим рационалним аргументима. Понекад, заиста, помислим да су све те емисије, можда, и у терапеутске сврхе…

Или се, опет, ради о начину за рационализацију сопствених неуспеха, чији обим, са временом, поприма гротескне размере: све тежих притисака обе велике силе због олако датих, а неиспуњених обећања; неизбежног и релативно брзог, а објективно катастрофалног, исхода преговора о Косову; личне међународне изолације и одсуства оних толико жељених састанака на врху са светским лидерима; неиспуњених очекивања око те фамозне стопе раста која ће у овој години бити више него двоструко мања у односу на пројекције које је он упорно, месецима, износио? Не би се по први пут у историји десило да, суочен са толико много неуспеха у кратком времену, ауторитарни лидер тражи оправдање – више пред самим собом него пред јавношћу – у измишљеним спољним или унутрашњим непријатељима. Што су ти неуспеси у стварности већи, и непријатељи у машти морају бити опаснији. Шта је логичније него да, у сусрет потпуном краху његове политике, они буду замишљени као убице?

Или је можда реч о сопственој антиципацији будућности, заснованој на егоцентричној опсесији да се, по сваку цену, уђе у историју? Александар Вучић је досад више пута у медијима најављивао свој “трагични крај”: у једној прилици је чак рекао да зна “како ће скончати”, у другој је сам себе поредио са краљем Александром Обреновићем. Ове сопствене пројекције су, очигледно, исувише честе да би биле случајне: ради се о некој врсти мазохистичке мешавине страха и жеље. На известан начин, Вучић у својој глави, вероватно, механички повезује два појма, иако се они налазе на различитим онтолошким нивоима: то су историчност и трагичност. Да би нека личност била историјска, она мора да има трагичан крај.

Већ сасвим летимичан преглед средњошколског уџбеника историје може да докаже бесмисао ове хипотезе. Неке историјске личности заиста су имале трагичан крај: Џон Кенеди, Адолф Хитлер, Патрис Лумумба, Мартин Лутер Кинг, Зоран Ђинђић, да не идемо даље. Многе друге га нису имале: Јосип Броз Тито, Кнез Милош, Франциско Франко, Луј Четрнаести, Винстон Черчил. Дакле, корелација између историчности и трагичности напросто не постоји: личност може бити историјска, и умрети у свом кревету у дубокој старости; може имати и заиста трагичан крај, а не бити уопште историјска. Зна ли неко ко је била прва жртва Другог светског рата, на пример? Или последња? А имена обе те особе су остала записана.

Међутим, ова два насумично изабрана низа историјских личности показују нам још једно занимљиво одсуство корелације. Чињеница да је нека историјска личност имала свој трагичан крај не значи нужно да се ради о позитивној личности, баш као и обрнуто. Александар Вучић је у последњих неколико месеци више пута – иако га то нико није питао – нагласио да је њему сада једино важно то како ће га историја памтити.

Под претпоставком да је у овој изјави искрен – а мени лично изгледа да јесте – онда би требало да мање мисли о свом сопственом крају (то је иначе увек помало бизарно за релативно младог човека) а више о ономе што ће оставити после свог (било каквог) одласка. Тај биланс ће много више утицати на историјску слику о њему, од самог начина одласка. О томе иначе последњих месеци интензивно размишља и британска краљица Елизабета II – додуше, она у својој 92. години…

***

Коначно, какве политичке последице је изазвала, а и даље изазива, ова летња маскарада са насловним странама и вређањем, како би се овогодишња пропагандна кампања Александра Вучића могла да назове? По нашем мишљењу, она је вишеструко штетна.

Најпре, штетна је по Вучића самог. Он очигледно проводи исувише времена пратећи често бесмислена писања по разним порталима и друштвеним мрежама, осмишљавајући одговоре, спинове, нападе и контранападе. Замислите колико се само твитова дневно напише о Путину, Меркеловој, Трампу или Анђелини Џоли? Реалност се, међутим, не налази ни на тим мрежама, ни на порталима ни на насловним странама таблоида, нити је само оне могу обликовати. Виртуелни рат некада има смисла, као помоћно ратиште у политичкој борби, али се она не може редуковати на виртуелни простор.

Такође, непристојно честа појављивања у јавности – било када се оде на неки бесмислен догађај, далеко од Београда, само да би се коментарисао један или два твита, било када се сатима, уочи новог радног дана, гостује на некој опскурној телевизији – му такође штете. Овакво силовање јавности урушава и оне остатке ауторитета које он још има у ниже образованим слојевима, а истовремено код свих оних који се са њим не слажу ствара и један додатни осећај: осећај гађења.

Међутим, ова кампања је штетна и по Србију у целини. Сви њени детаљи се пажљиво прате, снимају и анализирају и у другим земљама, нарочито оним суседним. Посебно они који су документовани и сликом и тоном: од боје и осцилација у гласу, преко ритма дисања и концентрације у погледу, па до интензитета знојења. Неко ко се – макар колико лажно – представља као председник Србије морао би да води рачуна да остави макар спољни утисак стабилне личности.

Агресија, фрустрација, неумерена хвалисања, измишљање ствари које се никада нису десиле, оперисање са фикцијама – то су све одлике једног, у суштини, детињастог обрасца понашања. Када се тај образац уочи код Доналда Трампа он може да изазове легитиман страх: Трампу је ипак доступно оно црвено дугме за лансирање нуклеарног оружја (тим питањем су се иначе бавили и амерички психијатри, и то више пута). Када се уочи код Реџепа Тајипа Ердогана, исти образац понашања изазива бес: стотине хиљада невиних људи је у Турској затворено под лажним оптужбама, као жртве маније гоњења једног човека.

Међутим, Александар Вучић нема ни црвено дугме као Трамп, нити је објективно у стању да икога, а камоли стотине хиљада људи, затвори зато што му се тако ћефне, као Ердоган. На пример, упркос интензивном притиску министра полиције Небојше Стефановића, кроз разне непримерене изјаве у медијима последњих дана, ниједан тужилац у Београду није сматрао за потребно да Сергеја Трифуновића, поводом оног чувеног твита од пре месец дана, позове чак и на обичан информативни разговор. Дакле, у одсуству реалних инструмената силе, описани образац детињастог понашања Александра Вучића не може да изазове ништа друго него подсмех.

И ма колико бих ја лично био задовољан када би се политичка каријера Александра Вучића што пре завршила (грешка је, заиста, била што је уопште икада и почела – али о томе неком другом приликом) мене овај подсмех нимало не весели. Јер, граница између тог подсмеха и сажаљења према целој Србији је врло танка.

***

Зоран Чичак

Објављено на порталу http://www.mojizbor.info 6. септембра 2017.